Voda za piće je u nekim oblastima Srbije nedostupna, a u nekim nekvalitetna. Ako se ne pripremimo/promenimo, čekaju nas još veći problemi.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Dostupnost čiste vode prepoznata je kao ljudsko pravo, podseća Insajder. Stanovnici pojedinih delova Srbije nemaju, međutim, vodu tokom najvećih letnjih vrućina. A i kad je ima, kvalitet vode je upitan. Iako su oba izazova poznata decenijama, država ne radi dovoljno da ih reši.
Zašto restrikcije vode postaju uobičajene?
Tokom leta, u desetinama lokalnih samouprava tokom dužeg ili kraćeg perioda, bile su uvedene restrikcije pijaće vode. Restrikcije su nametnute na određeno vreme zbog straha od nestašice. Ugrožena su bila sela i varošice, ali i regionalni centri poput Zrenjanina, Valjeva i Niša.
Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije kaže za Insajder da je ovo posledica višedecenijskog zapostavljanja vodovodne infrastrukture.
„Kod nas se pijaća voda koristi za sve moguće namene, od pića preko higijene do zalivanja sadnica i pranja ulica… Istovremeno, infrastruktura za obezbeđenje pijaće vode nije se mnogo promenila u poslednjih tridesetak godina. Praktično nije promenjena uopšte“, rekao je Lekić za Insajder.
Zato dolazi do toga da 50 odsto količine vode koja krene iz fabrike vode nikada ne stigne do slavina građana koji je plaćaju. To je, dodaje Lekić, jedan od razloga zašto nema dovoljno vode tokom leta.
„Razlika između onoga što proizvede fabrika vode ili postrojenje za tu namenu i onoga što se potroši je 50 odsto. To su gubici zbog oštećenja cevi, ali i zbog nelegalnog priključivanja. Jednostavno, postoji disbalans između onoga što se proizvode i naplati, odnosno legalno potroši za neku namenu. To su ogromne razmere. Postoji dugi period bez ulaganja, povećanje temperature, a samim tim i povećanje potražnje za vodom a onda i ovoliki gubici vode… „, kaže Lekić.
Da bi problem sa vodosnabdevanjem bio rešen, Lekić smatra da država, za početak, mora sistemski da pristupi problemu i uloži u infrastrukturu.
Država “čeka da pukne poluosovina”
„Država, umesto da reaguje sistemski, reaguje ad hoc. To vidimo, recimo, kod slučaja u Aleksincu kada je pukao magistralni cevovod pre nekoliko dana pa građani danima nisu imali vode. Na kraju su popravili cev, slikali se s njom i rekli: ‘Rešili smo problem’. Nije u tome stvar, upravljanje sistemom nije rešavanje ad hoc problema. To vam je kao kod automobila – neki ljudi svake godine voze auto na servis, a drugi čekaju da im pukne poluosovina, pa onda zovu majstora. Država ne može da se ponaša kao ljudi koji čekaju da im pukne poluosovina“, naglašava Lekić.
Smatra da se ništa dobro ne može očekivati u budućnosti ako ovi problemi ne budu otklonjeni. Usled klimatskih promena, u Srbiji je zabeleženo 12 najtoplijih meseci. Samim tim, povećana je i potrošnja vode.
„Ako ne činite ništa da se pripremite i prilagodite nečemu što je potpuno jasno da će se desiti i dolazi svuda, a imate procene da je teritorija Balkana jedan od delova sveta u kojem će se prilično loše odraziti klimatske promene – od povećanje temperatura do promene intenziteta padavina – ako se na to ne pripremimo, imaćemo još ozbiljnije probleme“, ocenio je Lekić.
Polovina Srbije pije zdravstveno nebezbednu vodu
Drugi problem vodosnabdevanja u Srbiji – kvalitet pijaće vode – prisutan je tokom cele godine.
„Voda koju pijemo se razlikuje po kvalitetu u odnosu na to gde se pije. Postoje velike razlike u Srbiji između seoskih i gradskih područja. Situacija je mnogo gora u seoskim područjima. To prepoznaju i zvanični državni dokumenti. Ako izvučemo neki prosek, oko 50 odsto vode za piće u Srbiji je dobrog kvaliteta. Druga polovina pije nebezbednu vodu“, rekla je za Insajder dr Elizabet Paunović, penzionisana direktorka Evropskog centra za životnu sredinu i zdravlje Svetske zdravstvene organizacije.
Na postizanje zadovoljavajućeg kvaliteta vode za piće umnogome utiče i to što se u Srbiji gotovo i ne prerađuju otpadne vode. Ne prerađuju se skoro uopšte ni kanalizacione ni industrijske otpadne vode.
„Procena je da se manje od 10 odsto otpadnih voda u našoj zemlji prerađuje. Samo 47 jedinica lokalnih samouprava ima postrojenja za preradu kanalizacionih voda. Od tog broja, radi samo njih 26. To je veliki problem. Pored industrijskog zagađenja i same dostupnosti vode za piće, moramo da budemo svesni i ovog velikog problema koji nosi velike zdravstvene rizike. Voda kruži u prirodi i onda tako neprečišćena se vraća u vodotoke. Kada je reč o velikim rekama poput Dunava, to i nije problem. Ali kada su u pitanju manje reke, poput Borske reke i Velikog bačkog kanala, to je onda stravično zagađenje. Beograd je jedina prestonica Evrope koji nema izgrađeno postrojenje za preradu komunalnih voda“, rekla je Paunović.
Kontrola kvaliteta vode u Srbiji
O kvalitetu vode staraju se republički i lokalni instituti za javno zdravlje. Insajder je naveo neki od skorih primera rezultata kontrole vode u našoj zemlji.
Treća uzastopna analiza vode na javnim česmama sa izvorskom vodom u Kragujevcu pokazala je da od devet uzoraka niti jedan nije ispravan za piće. Nadležne institucije i stručnjaci nisu saopštili koji su uzroci zagađenja.
Stanovnici dva beogradska naselja pili su zagađenu vodu. U Padinskoj skeli su tri nedelje pili vodu zagađenu arsenom, a u Železniku vodu zagađenu fekalijama.
Izostaju informacije o riziku po zdravlje
ELizabet Paunović kaže da je kontrola vode u Srbiji dobra, ali da suština monitoringa kvaliteta ne treba da bude da se samo saopšti procenat uzoraka koji je zagađen. Potrebno je i saopštiti koliki je to rizik po zdravlje i kako taj rizik smanjiti.
„Pitanje je da li je dovoljno za preduzimanje mera da znamo da je jedan institut uzeo 2.500 uzoraka i da od tih 2.500 uzoraka njih 30 odsto nije zadovoljilo kriterijume ili bi trebalo da znamo koliki je to rizik po zdravlje, gde se tačno nalazi taj rizik po zdravlje i šta bi tačno trebalo uraditi da se rizik smanji. Sama merenja su u redu, ali kako mi ta merenja koristimo, šta sa njima radimo, da li se radi procena rizik i koje su mere, to ne znamo“, navela je Paunović.
Formalno – potpisujemo. Suštinski – ne primenjujemo.
Srbija je potpisala niz međunarodnih dokumenata koja se odnose na dostupnost i kvalitet vode za piće. Naša država je 2012. pristupila Protokolu o vodi i zdravlju. U sklopu Poglavlja 27 u procesu pregovora o članstvu u Evropskoj uniji, obavezala se da se usaglasi sa standardima evropske Direktive o kvalitetu vode za piće. Međutim, sudeći prema izveštajima poslatim iz Beograda u Brisel – nije puno urađeno na tome.
„Čak i zemlje koje nemaju ambiciju pristupanja Evropskoj uniji bi trebalo da se usaglase sa dokumentom koji je u suštini i dokument Svetske zdravstvene organizacije. Ti normativi su zasnovani na ispitivanju ogromnog broj podataka o tome šta je bezbedno, a šta nije. Nemamo šta da raspravljamo, već treba to da primenimo. Makar nikad i ne ušli u Evropsku uniju, cilj je da se zaštiti zdravlje naših stanovnika. To je suština“, zaključila je Paunović.
Izvor: Insajder