Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Tromso, Norveška
Veliki put 2014. godine Planinarskog društva „Pobeda“
Vratili smo se 14. 8. 2014. godine, po mraku u 4.30h, a pošli 25. 7. popodne, čini nam se, tako davno. Onako planinarski, busom donde i nazad, skoro 11.000 km. Iskrcao sam se, priznajem, premoren, a bogami, i svi sa kojima sam se kasnije čuo. Ko nije, svaka čast. Nigde dve noći zaredom, sedam noći u autobusu, prosečno po 500 i kusur kilometara na dan. I? Pa drugačije nije ni moglo. Izazov je postojao, a Nordkapp – Severni rt – Norveška veoma daleko. Lokalne cene neprijateljske i ni u kakvoj vezi sa našim standardom. Posledica su skromni smeštaji i bez suvišnog zadržavanja. Naravno da smo hrabro pristali na spartanske uslove i doneli kamaru utisaka, fotografija, suvenira nešto manje, i po nešto sa rasprodaja na koje smo tu i tamo naletali. Ako ništa, tamo kad je rasprodaja onda je rasprodaja! Evo, sedmi je dan od povratka i verujem da smo se svi povratili i, svesno ili ne, istisnuli umor iz sebe, a ja počinjem pisanje izveštaja. A šta je ostalo to se pamti i sledi sada. Kako se ono kaže, „pođimo redom“.
Na ispraćaju svi ustreptali, putnici od iščekivanja, a pratioci od strepnje da se mili im bezbedno vrate. Naši vrli vozači, Goran i Zoran, orni za vožnju. Krećemo i pada suton.
Odmah, pa rekord: 1554 km od Beograda do Libeka na severu Nemačke. Mnogi, posle 24 sata, k’o izbljuvani. Ipak, otpalismo dobro parče puta. Libek – pogodak. Ma lep, za šetnjicu stvoren. Burna istorija, velika luka, posedovali ga Danci, bio viđeniji član trgovačkog udruženja zemalja severnih mora Hamza, a Fridrih II Barbarosa ga je proglasio slobodnim gradom. Kasnije gazdovao Napoleon. Prvi u Nemačkoj osetio bombe saveznika u II svetskom ratu. Dakle, pregrmeše svašta. Danas ima odličje UNESCO. Ovde su rođeni pisci Tomas Man i Ginter Gras. Na kvarno slikah neke skinhedse. Provališe me pa poče rasprava. Nekako se okonča jer sam sliku kao obrisao. Finale: reskirao sam batine, a slika ionako nije uspela. Bar ne bih biven.
Prenoćismo i putuj dalje – Kopenhagen, kad se prevede – trgovačka luka. Poznat po kipu male sirene, piscu bajki Hansu Kristijanu Andersenu, atomskom fizičaru Nilsu Boru i proizvođaču piva Karlsbergu. Ovaj potonji, sem što ga milioni slave zbog čarobnog napitka, manje je poznato da je platio izradu najčuvenijeg kipa Kopenhagena (s početka nabrajanja). Odličan način da ubrzano steknete sliku o nekom gradu je „uskači – iskači“ turistički autobus. Ima puno stanica, karta važi ceo dan pa se zadržavaš tamo gde želiš iskakanjem, a dalje nastavljaš uskakanjem u sledeći. Dvospratni su, pa ako je moguće – na gornjoj platformi. Takođe je sjajan i turistički čamac, tamo gde ima vodenih puteva, a ovde ih je na pretek. Tu se uskoči na početku, a iskače na kraju. Za iskakanje između početne/krajnje stanice čamac ne čeka, pa vidi šta ćeš. Imasmo, kao Srbi, posebne simpatije od kapetana „plave lađe“ za razliku od nekih drugih nacija. Ha! Pa posle opet šetaj na svoje noge. Neki u Kristijaniju, nekadašnju hipi koloniju koja je prerasla u komunu u fazi večitog eksperimenta, neki u Tivoli zabavni park – tu su se Goca i Eva pokazale na ringišpilu, ali 25 metara iznad zemlje. Ljudi, izgleda kao da je 125m. Ko sme? Neki na pivo (ja) uz gledanje na promenadu kao da smo žiri. Videsmo i umetničke izraze kao na primer gomila cipela zalepljenih na zid. Piše „Tvoje cipele, tvoja priča, novi početak“. Ili zid od ofarbanih pravougaonika s porukom „srećni zid“. Pri nastavku puta, prođosmo pored Elsinora i tvrđave u koju je Šekspir smestio tragičnu priču o Hamletu.
Čeka nas Štokholm. Prostire se preko sedam ostrva od 21000 koliko ih ima Švedska. Predvečernje sedenje ispred hostela se oteglo, nikako da smrkne, već je 23h a tek sumrak. Vreme je da se navikavamo na severne pojmove o danu i noći. Ujutru obilazak. Stari grad iz XIII veka, Kraljevska palata, oko nje stražu čini garda, sastavljena od, pazi sad, devojaka. Malo mi je trebalo vremena da provalim. Pešačka zona u centru sa sviračima. I opet turistički autobus. Puno zelenila. I katanci ljubavi po mostovima. Na pijaci „postrojeno“ voće i povrće. Bajloni, Kalenić, Đeram i ostale pijace: ajd’ bar paprike pod konac ako već ne može pasulj. Tog dana temperatura je bila 30 Celzijusa. Nemam utisak da su domaći nešto trpeli.
Teramo za Finsku i prvi nam je Rovaniemi. Postoje pravila za odmaranje vozača a, boga mi, i odmaranje autobusa. Tu smo se zadesili i prinudna pauza do popodne. Obiđosmo muzej Arktikum – odličan – o Sami narodu i fenomenu „aurora borealis“ – polarnoj svetlosti. Ostatak vremena u holovima lokalnog hotela k’o pogorelci gde smo dočekali čas polaska. Hotelsko osoblje nas je istrpelo, hvala im, bar smo naručili neke doručke, kafe i sl. da ne budemo baš poslednje štekare. Pristiže i polazak te se uputismo u obližnje selo Deda Mraza. Usput smo videli parlament naroda Sami u Karasjoku. Sav u lokalnim materijalima – drvo, kamen, koža irvasa. Neobične poslovice nenametljivo ukucane po hodnicima. Npr: „Onaj koji voli da spava, biće siromašan“ ili „Ne igraj se sa svojom senkom ako ne želiš da te duhovi proganjaju“.
U selu Deda Mraza, slikasmo se kraj štrafte koja prikazuje polarni krug i to je sve. Ostalo je najgrublja komercijala bez imalo mašte, ni pomena vredna. Nastavljamo dalje i stajemo da ne pogazimo irvase koji su se razmestili na ulasku u jedan tunel. Islikasmo ih sve u šesnaest.
I konačno, evo nas na prvom cilju našeg putešestvija. Nordkapp, severni rt, najsevernija naseljena tačka Evrope. Šta reći, došli smo na kraj sveta. Litica 300m nad morem, a u daljini je Arktik, Severni pol. Ne vidi se, naravno, ali se kao deca zavaravamo da je to ono malo belo daleko, daleko… ni 2500 km. Pa ako ništa, mogu da se hvalim da sam od svih poznanika bio najsevernije ikad. Ha! Prvi ga je osvojio američki admiral Robert Piri. Za prsa ispred Norvežanina Roala Amundsena. Šta je preostalo velikom istraživaču iz Norveške? Pa osvojio je Južni pol, prvi, razume se. I za Amerikanca i za Norvežanina uz tehničko okruženje iz onog vremena, samo duboko poštovanje i divljenje. I slava onima koji su živote pogubili zarad istih ciljeva.
Valjda s nekim razlogom, iskrsnu mi misao o Edmundu Hilariju, novozelandskom alpinisti. On je prvi osvojio Mont Everst. Nedavno je umro i sada sigurno ima o čemu da priča sa Pirijem i Amundsenom. I jedan kurtiozitet. Vetar je na steni popriličan, pa se kante za otpatke drže u ozidanom skloništu. To je bio 31. 7.2014. godine. Pokupismo kamenčiće da budu suveniri, oni pravi su listom nemaštoviti.
Alta. Crteži iz praistorije stari između 2000-6200 godina. Štiti ih UNESCO. Prikaz slika iz svakodnevnice ondašnjih stanovnika regije.
Sledeći je Tromso, Pariz severa. Zašto li je dobio ovakav atribut? Polazna luka Roana Amundsena na Južni pol. Bio vikinška luka. I koga tu sretosmo? Naš ženski i muški olimpijski šahovski tim na olimpijadi koja je pred samim početkom. Popričasmo i poželesmo sreću jedni drugima. Po povratku, pogledao sam kako smo prošli: muškarci 16. od 177 a žene 29. od 136. Otkud u Tromsu šahovaska olimpijada? Pa Norvežanin Magnus Karlsen je sadašnji svetki prvak, tek da se zna. U Norveškoj su svi odlepili na šah, kao kod nas na tenis. Na usputnim vidikovcima ima malih kula od naređanog kamenja jednog na drugi. Sto objašnjenja. Meni najlogičnije kao što se priča za bačen novčić u fontanu Di Trevi u Rimu – dodaj novi kamen, doći ćeš opet.
Lofotska ostrva. Zasigurno jedan od najlepših arhipelaga sveta. Iz naše perspektive je lep, a tek iz ptičje? Srećom odbranjen od komercijalnog turizma, netaknuta priroda.
Obilazimo i rekonstruisanu vikinšku kuću. Vrata za ulaz/izlaz a prozora nema. Sva aktivnost života i stanovanja je tu, na „gomili“. Po nameni kuće vidi se da je život bio baš primitivan. Ispred kuća je odlagano đubre pa i uz obližnju obalu. Nije čudo što su dobacivali jedva do tridesete. Ali su bili ratnici bez mane i straha. Dospeli su do vizantijskog dvora u Konstantinopolju-Carigradu kao telesna garda. Ubiti, pa ništa lakše. I zašto je to smrtni greh? Smrtno ranjeni Viking je znao da ga čeka Valhala, večni raj u koji njegovu dušu nose Valkire, ćerke vrhunskog boga Odina.
Mala digresija: podsetite se Riharda Vagnera – odlomak „Let Valkira“ iz opere „Valkira“. Kod surovih ratnika i surova dijagnoza. Ranjenom u stomak davali su supu sa previše belog luka. Ako se sat po obroku iz rane oseća beli luk, creva su povređena i spasa mu nema. Vredno su radili na svojm malim imanjima, ali pljačka je bila glavni izvor prihoda. Poseban pik imali su na Veliku Britaniju, stalne mušterije. Trajali su od VIII do XI veka. I pored svega, današnji Skandinavci su ih podigli na nivo legende i slave ih kao ratnike. Holivud je dao svoj doprinos takođe, svi su tu od Odina preko Tora i Lokija pa na dalje. Te prvi deo te drugi deo… A o njihovom divljaštvu i primitivnom životu ne priča se mnogo. Međutim arheologija kaže drugačije. Inače, Vikinzi nisu bili etnička grupa, a regrutovani su iz redova Norvežana, Šveđana i Danaca. Na staronordijskom, „Viking“ znači navigator kroz fjord.
Usput svraćamo u Svolver pod žarkim suncem što je tu raritet. To nam kaže jedno naše čeljade zaposleno kao prodavačica u radnji gde banuše neki od nas. Zbog retko lepog sunčanog dana, sve na dve noge je izmilelo na ulice, a stamena i zanosna plavuša ne umače mom objektivu. Nezaboravni Frederiko Felini bi je gurnuo u neki svoj filmski kadar bez ostatka.
Narvik, mali grad na nepunih 4000 km od Beograda. Tešim se da je Rim još 21 km dalje. Bliže je Arktik nego i Rim i Beograd. Narvik je takoreći sravnjen za vreme II svetskog rata. Danas je velika luka, a prvenstveno je koristi Švedska za izvoz rude gvožđa iz Kirune od koje se pravi jedan od najkvalitetnijih čelika na svetu.
Mo I Rana je mesto značajno zbog teškog postradanja naših interniraca koji su pod Nemcima gradili železničku prugu. Spomenik koji to obeležava je podignut već po okončanju II svetskog rata. Tu je i oznaka za polarni krug iz koga upravo izlazimo. U Srbiji je u Gornjem Milanovcu podignuta Norveška kuća kao znak prijateljstva dva naroda. Svratite na kafu i norvešku supu kad idete Ibarcem.
Na redu je Trondhajm. Predivna gotska katedrala u kojoj se i danas krunišu norveški kraljevi. To je tipičan norveški grad. Kuće od drveta. Između spoljnje i unutrašnje daščane oplate izolacija je siporeks. I sve kuće veoma nalik jedna na drugu. Najčešće u braon obojene i prizemne kad su u prirodi, a u gradovima boje već variraju kao i spratnost. Ako je na tri-četri sprata onda ide čelična konstrukcija pa opet daščana oplata. Jednobrazne, dakle. Dragan do mene: „Kako šaneri znaju koju kuću da tipuju? Gde živi masan gusan, a gde učitelj?“ Tačno, spolja gledano. Dilema stoji. Ali zato pratite vlasnika Tesla automobila. On je na struju, dakle ekološka briga o prirodnoj sredini, mnogo je lep i staje 80-100.000 evra! Bogami, brojne sam uočio duž cele Norveške. To shvatam kao statusni simbol kome niko na kugli zemaljskoj ne odole. Pa dobro, ljudi smo, ako je pošteno zarađen… Da li je baš tako? Izvesnim delom jeste, a istine radi dodati i ovo: vlasnik Tesle ne plaća punjenje baterija na za to određenim mestima, vozi trakom za javni prevoz, ne plaća parking i izuzeti su iz svih poreza! U martu je bio najprodavaniji auto u Norveškoj sa udelom od 13 odsto. Takva politika vlade košta, bogami, 500 mil evra godišnje, ali o tome na nekom drugom mestu. A i ovo da se istakne: nema džipova, tu i tamo po neki. Toga ima u nekim južnijim i istočnijim evropskim zemljama, u Norge ne. Spavamo u dobrom smeštaju, nas je trojca u sobi – kakva komocija, kupatilo do naše sobe, a ujutru raznovrstan doručak. Ko ume, dobro se napakovao. Tu sam profesor.
Posle prespavane noći u čvrstom objektu, krećemo dalje i stižemo u Kristijansen. Omaleni gradić kao usputna stanica ka Atlantskom putu, što je novi arhipelag koji se na svom kraju obilazi pešice po vitkoj, ali bezbednoj stazi potpuno uklopljenoj u okolni sivkasti kamen. Kao da lebdite iznad ostrvaca.
I evo Alesunda. Godine 1904. doživeo je veliki požar. I ceo je izgrađen nanovo za kratko vreme u, tada modernom, art nuvo arhitektonskom stilu. Nikakav minus, šta više! Siti ga se naslikasmo. Šetaš i uživaš.
Plovismo Geiranger fjordom. Opet UNESKO štićenik. Mestimični oblaci ne dosežu do vrhova klisure. Gledam u litice… I baš smo mali, malecni, ovolicni. Posle se busom serpentinama penjemo do vrha litice i sada pogled odozgo na fjord koji potvrđuje ono mali, malecni.
Na putu nam je bila i otmena stara drvena crkva iz davnina kakvih je puno po Norveškoj. Smeštena je u nacionalnom parku Lom. Iz XI veka.
I dođosmo do 7. 8. 2014. godine i penjanja na najviši vrh Norveške Galdopigen 2469m. Ja sam ovo propustio pa kako je bilo, eno na sajtu Planinarskog društva „Pobeda“
Dok su se pravi peli. ja sam u planinarskom domu ponosno prekratio vreme kao vaser-vaga na prigodnom otomanu.
Dalje nas je put odveo do sela Solvorn. Iz blizine razgledanje kuća, njiva, poljoprivrednih kultura i onda baš iznenađenje. Kao u Dragačevskom kraju – zasad malina. Sve po propisu. Špalir do špalira i evo ih. A znate li kako domaći zovu svoje mesto? Kosta del Solvorn! Plaža je tu i mnogi se bućnu tokom leta jer temperatura mora dostigne 20-22 celzijusa, za domaće dovoljno. Pa zato je tu šarmantan Walker hotel. Eh, što ne uđoh u njega?! Čujem da je u stilu seoskih kuća – čaroban. Ma ko zna šta još propustih tokom puta. Ovde je ukotvljen i brzi dugački gumeni motorni čamac za 12 putnika. Svi imaju svoja sedišta koja uzjašu i jake držače, dobiju pelerine i naočare k’o balansero na motorciklu. ’Oće voda da ih ispoliva tokom sulude voženje. Pa kad startuju dva pobesnela suzuki motora od po 250 konja, ko živ – ko mrtav, nivo adrenalna na visini, a duša u nosu. Usput svratismo do nekog izletišta na obali i dvojca naših, Zoki i Neša osvetlaše obraz i baciše se odvažno u bistru vodu fjorda. Uz pristojno zadržavanje u i van vode vratiše se u redovnu odeću živi i zdravi. Pa hajd’ nek rekne neko da međ nama nema odvažnih! Nastavljamo dalje za Bergen.
Bergen je priča za sebe. Sve vrvi od života i akcije. S jedne strane, more kafića i restorana u kojima je dernjava k’o u našim kafanama. S druge strane, riblja pijaca sa najraznovrsnijom ponudom morskih bića i uz živost kakvu srećemo samo na pijacama Mediterana. Nije ni čudo, uglavnom robu nude i prodaju Portugalci. S treće strane, sjajni ulični svirači. S ne znam-više-koje-strane jato motorciklista. Najbolje je u šetnji prepustiti se životnim strujama pa gde te odvedu. Ujutru lep dan i sunce osvetljava Bergen pa vidimo i boje. Horde turista idu tamo i ovamo. I mi s njima. Brigen, centralni deo Bergena ima pečat UNESCO. Opet zbijene kuće na dva sprata daščane, a kakve bi druge pa bile, skladnih boja i sve sa radnjicama ili kafeima uz prostranu baštu ispred. A iza idu galerije, radionice, tetovaže, barovi. Širi centar je pešačka zona pretrpana prodavnicama i kafeima. Ređaju se i zelene površine, spomenik kompozitoru Edvardu Grigu, manja jezerca, fontane velike i male, manjež, trgovi sa zabavljačima i sve prepuno sveta. Ipak je subota. Podsećam na jedno od najčuvenijih ostvarenja klasike: scenska muzika Edvarda Griga za dramu „Peer Gynt“ Henriha Ibzena, takođe Norvežanina. Potražite na Youtube-u. U starom Nacionalnom teatru, bista nadaleko poznatog virtuoza na violini, maestra Ole Bula. Prenoćismo, pa za Oslo.
Oslo je u prevodu dobro polje. Staro vikinško naselje i trgovište. Ima pola miliona stanovnika. Dugo je bio u uniji sa Danskom, a nezavisnost je stekao tek 1905. godine kad je proglašena monarhija. Prvo, pa poseta parku Vigelandovih skulptura, a ima ih 192 koje čine preko 600 figura. Gustav Vigeland je lako prepoznatljiv vajar što je odličje najboljih umetnika. Videli smo i kraljevsku palatu i obigrali je spolja. Neki moji zapitaše jednog gardistu, na našem jeziku – a kako drugačije, mogu li da se slikaju sa njim. K’o iz topa odgovori: „Da“ – opet po naški. Ispade da mu je majka Srpkinja, a otac Hrvat. Bre, svud nas ima, pa i oko norveškog dvora.
Saborna crkva Hrista spasitelja je vredna obilaska. Bukvalno. Obiđosmo oko nje čekajući da se misa završi pa da je vidimo iznutra. Od nje, pešačka zona vodi pravo ka nacionalnoj galeriji. Tu je dom slikara Edvarda Munka, još jednog genijalnog umetnika s ovih prostora. Usput nam priđe jedan naš, a da ne progovori ne bi ga razlikovali od domaćih stanovnika. Tu je več decenijama. Malo prigodnog razgovora pa nastavljamo dalje. Postoji i novi deo Osla kao poligon za projektante, potpuna arhitektonska novina. O ukusima se ne raspravlja – klizav teren – pa o tome toliko.
Ovde se putovanje po Skandinaviji završava i krećemo ka centralnoj Evropi. Odredište Drezden.
Drezden = Barok. Meni se čini, s notom nemačke ozbiljnosti. Ništa loše, šta više, ne postoje tragovi otužnog. Broji se u najbolje sačuvane evropske gradove baroknog stila. Za to je uglavnom zaslužan Fridrih Avgust II Silni. A kad ga veliki tata takvog naložio da se gradi onda je tako i ispalo i nikako drugačije. Malo se preteralo sa grdnom pozlatom njega na propetom konju. Pobornik umetnosti dovodio je mnoge hvale vredne i umetnički nastrojene ljude. Ovde su delovali Rihard Vagner i Rihard Štraus. Drezden je prilično ispeglan savezničkim bombardovanjem i bio je najbombardovanji grad u Nemačkoj tokom II svetskog rata. Ali i rekonstruisan do poslednjeg elementa. Nije veliki za obilazak, bar taj barokni deo i grehota je da se preskoči. Kao što je grehota preskočiti sjajne postavke tri muzeja pod jednom ulaznicom u palati Cvinger. Galerija starih majstora, zbirka Majsen porcelana i salon matematičko–fizičkih naprava srednjeg veka. Svaka izložba briljantna na svoj način. Jedan kuriozitet s ovog putovanja.
Najreprodukovanija slika ikad je „Vrisak“ Edvarda Munka, videsmo je u Oslu. Broj dva je fragment dva anđelčića sa slike Sikstinska Madona Rafaela Santija iz ovdašnje, Drezdenske galerije što takođe videsmo. Zid Saskih vojvoda je prikaz hiljadugodišnje istorije porodice Vetin. Ako dođem opet eto me u kafani Sophienkeller Sve je savršeno. Za 20-25 evrića po osobi i eto utiska o domaćoj kuhinji. Mali izvod: Beer – cannon caliber – 1L – 7,6 evra.
Kasnija, neobavezna šetnja nam otkriva još po nešto. Prelaz preko starog mosta na Elbi i nazad je u redu: vizura na centar grada s druge obale. Ali nastavljanje pravo posle mosta je gubitak vremena. Lep drvored i nekakva fontana na kraju. Može ako ste u Drezdenu nekoliko dana. Ovaj naš jedan potrošismo na vrednije stvari. Glavni gradski trg je baš prostran pa pogodan za letnje ludorije. Dogurana je poveća količina peska i postavljena tri igrališta za odbojku na pesku sa sve montažnom tribinom. Plus ligištuli na sledećoj gomili. Pa je li leto ili nije?! Brojni restorani/kafići/kafane su puni. Skoro pa nema praznog stola. Stoga se nas nekoliko odlučilo za ispijanje piva na glavnom trgu sve sedeći na dugačkim stolovima i klupama s obe strane. Prvo pivo ide sa žetonom i košta tri evra. Doneseš li nazad do kioska plastičnu čašu i žeton, svako sledeće pivo je 2 evra. E pa, posle Norveške gde je sve neobjašnjivo skupo, ovo je sjajna prilika da se krivudanjem vratim u hostel. Iskoristio sam je bez i malo srama. A kobasice koje bi trebalo da su za diku Drezdenu su obična, bezukusna debela viršla koja nije ništa pomogla da se prazan stomak osposobi za prijem još dva piva. Sabio sam ih sve. Šta li mi je pri povratku u hostel i kasnije tuširanju bilo toliko smešno, bog će ga znati. Jutro nije donelo glavobolju, znači pivo je bilo pivo.
I eto, kraj putovanja. Još da se provozamo do Beograda i kući smo. Hiljadarka kilometara, pih.
Po Norveškoj nigde autoputa! Postojeće saobraćajnice su kao Ibarska, ali savršene ravnosti i jasnom farbom na kolovozu i preglednim znacima i obaveštenjima.
Van gradova, niskonaponska strujna mreža je kroz nadzemne kablove i preko bandera. Oskudevaju u parama za kopanje kanala sa kablovicama? Neće biti. Opet ekologija. Ne maltretirati tlo ako ne mora.
U gradovima, tamo gde postoje terase po stanovima, ama ni jedna zastakljena. Ne može kako se nekom ćefne da udara zastakljivanje.
Bicikli na sve strane. Bilo da je grad ravan ili u brežuljcima, svuda su i, imam utisak, povlašćeni u uličnom saobraćaju. Prisutan je i kao tuk-tuk taksi po ugledu na daleki istok.
Smeštaj je mahom bio po kampovima. To podrazumeva centralnu zgradu sa recepcijom, mokri čvor sa toaletom i tušem. Dovoljno ih je. Kuhinja i vešernica je najčešće takođe zajednička. Spava se po bungalovima, skromnim kućicama sa tri dvospratna kreveta ili tako nekako. Jedared je mene i mog imenjaka spasla svemoćna Cica. Zapao nam je bungalov za tri osobe. Super, samo što smo nas dvojca trebali da legnemo u bračni krevet i to podužno, uza zid. A nad glavom u trećem ležaju Serž. Još da položi tvrdu veru da neće da ustaje noću gazeći nas. Cica odmeri nas, odmeri situaciju pa postavi Nikolu i Gorana, a mi na njihovo normalno mesto sa tri dupljaka. A šta ću im ja kad nose „M“ garderobu. Ja da ne spominjem koliko „X“-ova težim. Imenjak je takođe odobrio rotoaciju. A ona dva „M“-ovca su zalegli popreko, pa je muka rešena. Hvala, Cile! Dalje. Ima ili nema čajnu kuhinjicu sa ili bez frižidera. Ponegde se topla voda plaća kovanicom u automat. E pa, Norvežani, baš ste preterali. Iz protesta sam se prve dve večeri čeličio hladnom vodom. Kasnije je protest jenjavo. Evo parice – daj toplice. Ovakvih kampova je po celoj zemlji. Turisti su Norvežani i to pokretni na četiri točka: kamper vozila ili auto sa kamp-prikolicom. Obavezno vuku i bicikle. Poneko šator jer putuje biciklom. Borave dan-dva tamo dan-dva ovamo i tako uzduž i popreko Norveške. A kampovi rade cele godine! Kako li je zimi? Ko mora noću do toaleta mora i da se upristoji jer napolju je, u letnjim mesecima, sve samo nije mrak. Pričaju mi neki prijatelji koji su letos upoznali neke Norvežane u jednom turskom letovalištu, da su skoro pa šokirani, mislim Norvežani: ovde dođe noć i ništa se ne vidi!?! Jeste prijatelji, sa severa, mnogo ste otišli na jug.
Dakle, zaključak povodom smeštaja, transporta električne energije i puteva glasi: narušiti prirodu što je manje moguće i priroda ne pati. Ekologija na delu.
Ljudi ljubazni, smireni, opušteni.
Lepo vreme, kao da smo gurali pred nama, pa gde god da smo stigli a ono sunce ili bar nije kiša. Dva puta sam vadio kačket kao jedinu odbranu od prskanja kišice. A vetrovku obukoh samo na Nordkapp-u.
Fascinantna zemlja. S druge strane, naše okruženje je ipak Centralna i Južna Evropa. Jedino mi je Bergen ličio na to. Buljuci raje, pijaca – riblja doduše, gomile ugostiteljskih objekata u kojima je, šta gore napisah – opšta dernjava k’o kod nas. Potpuno atipično za sve ostalo što smo videli. S godinama, ne ljubim zimu pa mi Norveška tada nije poriv da dođem ponovo. No, sudbina ume da se poigra pa možda jednog dana… I, eto prilike da se doživi aurora borealis.
Živi bili.