Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”
Početak proleća i desilo se da su naišli dani kada nestane interes za događaje pa i ljude oko sebe. Samo neki mir, opuštenost bez želje za razgovorom, susretom ili radom.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ova rečenica mi ostala u glavi „uhvati jedinstvenu lepotu sveta“.
Noću zvuk kiše i oluka. Nekoga bi to uspavlo, ali ja sam navikla da se krećem i ti zvuci mi unose nemir i želju da osetim prostor, širinu i da putujem.
Izlazim u šetnju: neki slučajni prolaznik, neka rečenica u prolazu me nasmeje ili začudi i opet osećanje da nešto nedostaje. Želja da budem gde je zadovoljstvo gledati prirodu i osećati svaki njen treptaj. Osećaj da odem bar za selo čim se vreme popravi.
Prvi sunčani dan i ja krećem u selo Gledić, gde sam rođena. Živim u Kragujevcu 70 godina i u razgovorima sa poznanicima pa i sa rođacima saznajem da ne znaju da na desetom kilometru prema Glediću postoji vidikovac sa koga se vidi ceo Kragujevac „kao na dlanu“.
Takođe prolazeći tuda se vidi netaknuta i nezagađena priroda, slabo naseljena. Sa leve strane počinje venac Gledićkih planina, a sa desne Kotlenik ispod koga je Knić.
Odlazak u selo je samo mali predah, jer za mesec dana nameravam da putujem za Crnu Goru, u mesto Dobre Vode, koje se nalazi između Bara i Ulcinja. Dalek put, ali predeli kroz koje se prolazi su neopisivi.
Na pomen poznanicima da putujem tako daleko, iznenađenje i „nećeš moći“. Porodica daje savet: to je lepo, ali ako možeš da izdržiš. Moji vršnjaci, savet i kritika da želim promene i da oni ne bi išli. Ja se radujem, jer me gledanje predela odmara, njihova lepota je uzbudljiva i treba je zapamtiti.
***
Prvo ću opisati kako je na putu prema Glediću. Prolazi se celom dužinom sela Grošnica i put vodi kroz centar sela a uporedo sa njim je i reka i njena dolina. Levo i desno su ogranci planina koji su niski i puni livada i njiva.
Vrlo brzo se stiže do njihove Crkve, koja je sa leve strane, a sa desne je izletište pored malog potoka koje je u mojoj mladosti posećivano. Đaci su tu dolazili sa školom, a nedeljom društva sa biciklama.
Samo posle jednog kilometra je čuvena partizanska vodenica, gde se više od 50 godina proslavljao Dan ustanka – 7. juli. I danas se tu pravi vašar i može da se ide na izlet, jer je u dolini reke i ima dosta hladovine.
Put vodi dalje sve ravno do kraja sela, do raskrsnice. Levo se ide uz reku do izletišta Vodojaža, koju napaja Dulenska reka, a okolo su šume. Desni put je pavac za Gledić, ali se prvo prolazi kroz sela Adžine livade i Bajčetinu.
Odmah od raskrsnice počinje uspon sa puno krivina. Taj deo nije naseljen, ali se usput često naiđe na grupu biciklista koji tu treniraju zbog staze koja je specifična i ima puno kiseonika. Takođe, tu se sreću i planinari kojima je ovo prvi ispit za dalje uspone. Ne treba zbog toga voziti brzo, već oprezno i posmatrati okolinu.
Do centra Adžinih livada je stalni uspon, a u samom centru je škola koja je sada Planinarski dom. Ispred njega je spomenik borcu iz Prvog svetskog rata sa česmom. Sedeći tu da se odmoriš, vidik je prelep jer osećaš da si na visini i već udišeš ređi kiseonik.
Desno nizbrdo se spuštaju livade prema Gruži, a levo počinje venac Gledićkih planina i put prema Dulenima. To selo je takođe šteta ne posetiti.
***
Iz centra sela od spomenika samo još jedna manja uzbrdica i počinje put preko visoravni, prav i ravan ali pogled udesno je nevrovatan. Po lepom vremenu vidiš sve do Gornjeg Milanovca. Knić u daljini, a odmah pored puta strme livade i valovite manje planine.
Ne možeš pogled da odvojiš od prostranstva predela i od prostranstva neba koje je nepregledno i čini ti se do kraja sveta. Sa leve strane već počinje venac prema Bajčetini i njegov vrh visine 816m. Utisak je kao da si na krovu i da je nebo blizu.
Kada pođu deca ili rođaci obavezno stanemo i gledamo valoviti predeo, šume i livade, uzbuđenje i zastajanje daha se javlja kod svih. Celo to prostranstvo je nenaseljeno, poneka stara kuća, većina se odselila prema Gruži ili u grad.
Vrlo brzo se stiže u centar Bajčtine. Oko puta par vikendica i dve – tri stare kuće. Planinski venac je sasvim desno i pogledom iz kola ga stalno pratiš sve do njegovog najvećeg vrha 868m – „Šiljate stene“.
Odmah iza centra sela goli vidikovac na kome je sada podignuta Crkva. Oko nje je uredan prilaz, klupe i odatle se vidi ceo planinski venac na sve četiri strane. Tu je takođe utisak da si na vrhu sveta, jer je disanje ubrzano, pogled do beskraja i tišina koja se čuje i oseća.
Čim se prođe Crkva, spušta se sve nizbrdo u Gledić. Odmah počinju šumovita brda okolo, a između njih duboke doline. Pošto su brda okomita, kad su kiše veliko je slivanje pa su te rečice plahovite. Posmatranje tih šumovitih planina je poseban doživljaj, jer su one od mešovitih šuma.
***
Utisak je kao da prolaziš kroz šumu, vidiš njeno pomeranje, belasanje a po vencu tih brda po koji pašnjak ili naređana stabla kao da se drže za ruke. U centru sela postoji restoran gde se može najaviti poseta i gde se može odmoriti. Mnogi su se potpisivali na zidovima a ima i ispisanih stihova.
Moja vikendica se nalazi u zaseoku Jablanica i do nje je još 3 km lošijeg puta, ali sve pored rečice Jablanice. Kuća je pored puta i reke u vrlo uzanoj dolini. Ispred kuće ogranci venca, visoki a takođe iza kuće vidim samo šumu i mali deo neba. Tu ću provesti jedan mesec dok ne krenem za Crnu Goru.
Prija mi mir i osećam da tu pripadam, ali već sutra se spremam za put. U toj tišini stalno razmišljam zašto su se moji doselili baš ovde u brda, kad su i u predelu Gornje Morače, odakle su došli, još veća brda. Možda sam zato i dobila želju i snagu da putujem tako daleko.
Odlazim na put u ranim večernjim satima, a stići ću u ranim jutarnjim satima. Ptovanje traje 12 sati sa dva odmaranja, ali kroz najuzbudljivije predele.
***
Kad smo napustili Kragujevac, prvo smo prošli kroz Knić. Šumadijsko veće selo, ali prilazeći posmatraš polja pod pšenicom, livade, voćnjake, po koji šumarak i plodna ravnica. Desno delovi Gružanskog jezera, koje u daljini daje odsjaj.
Sve je obrađeno, kuće lepe i prema Mrčajevcima, sve pored puta lepa dvorišta. Prava Šumadija. Prema Čačku i dalje ravnica i oseća se da je blizu Zapadna Morava. Kad prolaziš kroz Čačak, ulice uske, kuće starogradske, prava varošica.
Pri izlasku veliki most preko Morave, pa sve pored nje za Ovčar banju, a sa desne strane više manastira uz samu vodu. Prolaz kroz Ovčar banju je vrlo kratak i već počinje po koja stena litica, krivina i tako sve do Užica.
Izlaz kroz Užice vodi pored Đetinje i tu se već vidi predeo krševit i stalni uspon. Litice, po koja manja šuma i sve veće i veće litice, krivine sve do Čajetine prema Zlatiboru. Sve bliže Zlatiboru i ugledaš borove, jele. Neke su u pravilnom redu kao vojska, a neke u grupama kao šumice.
Put se nastavlja, Zlatibor, Nova Varoš, Prijepolje. Neverovatno krivudav put, pun useka, nagnutih stena.
Autobus ide noću i samo čuješ njegov zvuk, a on kao da se zavlači, obilazi i prolazi kroz tunel. Gledam kroz noć i vidim po neko naselje ili kuću usred šume koja svetli. Čini ti se da prolaziš kroz tunel tamnog zelenila, jer ga ugledaš kad nam ide drugo vozilo u susret.
Stalni uspon i osećaj u ušima da je promena vazdušnog pritiska. Visoko iznad tih brda i šuma baš kad smo putovali pojavi se pun mesec i njegov sjaj kao da donosi mir ali i osvetljava pravac.
Ubrzo se razaznaje zora i onda se vidi jasnije okolina, ali i dalje u obrisima. Jasnije se vide litice, kao da ćeš da se očešeš o njih. Tek tada saznaš kako je put opasan, ali se ne plašiš jer te ta priroda opčini i uliva ti moćnost.
Proći ćemo kanjon Tare, kanjon Morače i samo saznanje da tu prolaziš ti je zadovoljstvo. Možda je i bolje što je noću, ali ko ima mogućnost, treba da sve to vidi danju.
I ono malo što vidim kroz noć je moćno, uzbudljivo i neverovatno. Kako je tu bilo živeti, samo san može da dosanja i da te tu smesti, da si tu već živela.
***
Posle prolaska Mojkovca, Podgorice i Cetinja silazi se prema Budvi. Tu je sve neverovatno, jer se stalno silazi pored gromada, litica i neprestanih krivina. Opet posmatranje tako lepe i moćne prirode ti daje uzbuđenje da vredi postojati i sve to videti.
Prolazak kroz Budvu je bez zadržavanja, ali dalji put pored same obale, pored poznatih malih mesta i uvala i stalno gledanje u nepreglednu pučinu, opet te puni uzbuđenjem.
Petrovac, Sutomore, Čanj pa za Bar. Bar zaklanja jedna planina, poluostrvo a iza nje će doći Dobre Vode, čija se uvala zove „Zlatni pjesci“.
Posle odmaranja od puta odlazim da se prošetam i da vidim more i obalu. Sedim na klupi, a ispred mene nepregledno more i zapljuskuju blagi talasi. Kad se ugledaš po koju stenu i kamenito dno, čini ti se kao da je voda bistra i izvorska. Pogled u daljinu, samo nepregledna modra pučina. Mirna, sada bez talasa.
Na kraju te nepregledne pučine sunce zalazi kao narandžasta lopta i njegovi zraci boje nebo pri kraju prizora. Pogled na nebo iznad te nepregledne pučine, tamno plavo i utisak da ono spušta mir na morsku pučinu.
Da nema tog blagog šuma talasa bila bi potpuna tišina. Prolaznici ćute, posmatraju prizor koji nas sve umiruje.
Taj prizor je lep i nekako udaljen, prostran, kao da me plaši. Mene ipak više ispunjava pogled na šumu, reku i livadu.
Zalazak sunca u Glediću je u više boja. Prvo zraci oboje niže delove šume i ona kao da sija, pa pri vrhu šume kao da gori i onda sunce polako seda iza brda sve dalje i šuma dobija tamno zelenu boju i kao da se ne pomera.
Vera Milosavljević, Kragujevac
Fotografija: Gledićke planine, Bojan Radak