Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Granica
Imala sam deset godina kada sam se sa porodičnim kolima i porodicom približavala granici tadašnje Jugoslavije sa Italijom. Svi su čekali granicu, pa i ja. Onda sam je videla: kolutovi bodljikave žice, metalne nogare, pa opet kolutovi bodljikave žice. Ta granica je bila veštačka. Zemlja je svuda ista. Dan-danas mislim da su sve granice veštačke, pa i one kojima ograničavamo sami sebe, naš um i telo. Ti kolutovi bodljikave žice su me naučili da granica nema, da su veštačke, i od tada, učenjem (od ljudi, iz knjiga, iz sopstvenog iskustva), stalno prevazilazim granice sopstvenog tela i uma. Shvatila sam da sreća za nas, ljudska bića, postoji samo kad zaboravimo na nesavršenost i granice sopstvenog tela i uma.
Rim, Večni grad
Ukamp pored Rima smo stigli u zoru. Dok smo rasklapali prikolicu za spavanje, okrenula sam se i videla Rim u zlatnoj izmaglici. Rim me je zvao. Taj zov Rima je bio tako moćan da sam bez razmišljanja izletela iz kampa, stopirala jednog momka na vespi i očarana ceo dan lutala Rimom. Stigla sam i do Vatikana. Nikada neću zaboraviti boje mermera u hodnicima Vatikana: zeleno, ljubičasto, boja nefrita, žuto, crveno, sve izmešano. Uveče sam stigla do Španskih stepenica i Fontane di Trevi. Shvatila sam da ne znam kako se zove kamp u kome sam bila. Plačući sam poverila svoju nevolju dvema studentkinjama u fiatu petsto i one su mi pomogle. Treći kamp koji smo obišle, bio je moj.
Pariz, Grad svetlosti
Balzak (moj maturski rad) pisao je o Parizu i jedva sam čekala da stignem u taj grad. U Pariz smo stigli duboko u noć, porodičnim kolima i zaustavili se u ulici Rike, broj petnaest, bilo je mračno kao u rogu. Moj otac je kupio pečeno pile u obližnjoj otvorenoj radnji, koje smo kidali prstima i jeli. Kasnije sam videla Sakr Ker i Luvr (Mona Liza, Miloska Venera, Nika sa Samotrake). Videla sam i Notr Dam i Senu i bukiniste pored Sene, ali nikada neću zaboraviti mrak kao u rogu i crne siluete zgrade, u ulici Rike, u jednom od predgrađa Pariza.
Pek i Loara, zlato i srebro
Dva od najlepših mojih životnih sećanja su sećanja na Pek, reku mog detinjstva, i Loaru, reku moje mladosti. Sećam se drvene daske, koja je premošćavala Pek, vode bistre kao suza, šarenih oblutaka na dnu, između kojih se, pod letnjim suncem, presijavao zlatni prah. Sećam se plitke Loare sa prozirnom vodom kao biljur, koja je dosta brzo tekla preko šarenih oblutaka sa talasićima sa krestama bele pene. O, da li ću ikada više videti srebrne talase Loare
Istanbul
Pored našeg kampa bila je plaža sa neobično zelenim i jako slanim morem. U šetnji Istanbulom, izbili smo na mali okruglasti trg, a sve radnje su bile isključivo poslastičarnice. Zlatili su se kolači u izlozima. Svako je dobio kolača koliko je mogao da pojede, a meni se činilo, jedući kolače, da sam stigla pravo u raj. U vožnji brodićem, prolazili smo pored Prinčevskih ostrva. Da li ja to pamtim ili me sećanje vara, da sam videla guste crne žbunove crnih ruža
Atlantik
Negde u Severnoj Francuskoj, kampovali smo blizu obale. Čuli smo jake šumove udara talasa. Pošla sam prema zvuku i kroz trsku, koja se sve više proređivala, izbila sam na plažu sa crno-sivim peskom. Talasi su bili visoki šest metara, ako ne i više. Hrabro sam stala pred talas i izdržala ga uspravna na njegov udar. Atlantik me je nagradio za hrabrost: kad se talas povukao na blistavom, mokrom, crno-sivom pesku, ostala je neobična, belo-crvena školjka u obliku šake.
Dover-Folkston (Lamanš)
Ukrcavali smo se na trajekt u Doveru i krenuli za Folkston. More je bilo sivo-plavo. Pamtim da su u toaletima bile male metalne pepeljare, što mi se učinilo vrlo civilizovano. Prilazili smo Folkstonu koji je obasjavalo sunce i videla sam visoke sivo-bele hridine sa dubokim crnim škrapama, oko kojih su, oštro kričeći, leteli golubovi.
Stounhendž
Prvi put sam videla Stounhendž nacratan u stripu „Princ Valijant“ u Politikinom zabavniku. Jedna od mojih životnih želja bila je da ga vidim. Kad sam prvi put stigla u London, sa prijateljima sam iznajmila kola i stigla do Stounhendža. Kad sam videla to veličanstveno ogromno sivo-crno kamenje, ponegde obraslo mahovinom, znala sam da se suočavam sa jednom od najvećih tajni ljudskog roda.
Toronto, Kanada
Kroz jedan lepo održavan park, išla sam ka staroj, sivoj zgradi suda, koja se pomaljala između drveća. Na sredini staze, odjednom se pojavila siva veverica sa bujnim repom i uspravila na zadnje šapice, očigledno proseći hranu. Rekla sam joj: „Žao mi je, nemam ništa za tebe“. Ona mi je prišla i pažljivo, da me ne povredi, a da me ipak kazni, zubima mi pocepala najlon čarapu.
Nijagara
Stigli smo na Nijagarine vodopade sa američke strane i u garederobi dobili žute gumene mantile, šešire i čizme. Kroz tunel smo stigli do polukružnog betonskog ispusta. Videla se duga u svim bojama na vodopadima i sa kanadske i sa američke strane. Dizala se vodena para, čuo se jak šum vodopada i udisali smo vodenu sumaglicu.
Njujork
Kad sam stigla u Njujork, prvo što sam videla bilo je nebo nad gradom. Bilo je isto kao nebo nad Beogradom i pomalo kao nebo nad Parizom. Videla sam Petu Aveniju, Tifani sa metalnim zidovima i ne znam čiju raskošnu krunu od dijamanata, smaragda i safira na zelenom somotu iza debelog neprobojnog stakla, Central park, zgradu UN (i spolja i iznutra). Ipak. najveći utisak na mene je ostavila blještava svetlost Brodveja (mogle su se čitati novine bez problema) i svetlost u Kineskoj četvrti gde su blještale gomilice zlatnog nakita izložene na usko pribijenim tezgama.
Beograd
Beograd je moj voljeni grad, kome se uvek vraćam i u kome sam živela celog života. Danas u njemu pijem opojno vino uspomena na Vračaru, Dorćolu i Savskom vencu.