Zašto se jedan sindikat penzionera, konkretno USPS, bavi politikom? Odgovor na ovo pitanje daje Gradimir Ivanić iz Udruženja sindikata penzionera Srbije.
Ono što preko trideset godina dubinski razara srpsko društvo i upropašćuje živote ljudi je činjenica da se ovde suštinski ne shvata šta je društvo, šta je država i naročito – šta je to ozbiljna politika. Ne shvata se da politika nije ništa drugo, do bavljenje javnim interesima. Rđava politika, i nadasve lopovsko politikanstvo i urušene institucije, doveli su Srbiju poslednjih decenija u status bolesnika, a od leka za tu bolest uporno se beži…
Kad zbog mizernog položaja štrajkuju prosvetari, (a oni su obrazovaniji deo društva), uvek se ograđuju od politike. Interesuju ih samo plate i platni razredi (što je opravdano), a to što se škole pretvaraju u crkvene ispostave sa anahronim kleronacionalističkim programima, to ih ne interesuje. To je, navodno, politika…
Univerzitetska zajednica – koja je po logici stvari najprosvećeniji sloj društva – „snom mrtvijem spava“, dok joj se najavljenim uvođenjem crkvenog blagoslova za pojedine fakultete (sutra možda i za sve?) ugrožava autonomija povratkom osobenog vida moralno-političke podobnosti, suštinski mnogo gore i nazadnije nego one iz vremena samoupravnog socijalizma.
Kad razni sindikati najave nekakvu protestnu akciju, prvo što im je na pameti je da se ograde od politike, da istaknu da isključivo brane socijalna prava zaposlenih, a to što je status velike većine zaposlenih bedan, što je upropašćena i prodata radnička imovina – to je politika…
Nedavno se pred Narodnom skupštinom – na mitingu koji su organizovala ekološka udruženja i aktivisti za zaštitu životne sredine – okupio respektabilan broj pristojnih i prosvećenih građana. Bilo ih je lepo i gledati i slušati. Ali, svaki govornik na skupu najpre se jasno ograđivao od politike, ističući da je taj građanski aktivizam isključivo usmeren na zaštitu životne sredine. Oni ne bi da političare…
Svojevremeno su štrajkovali advokati, jer su im uvođenjem notarske službe ugrožene esnafske privilegije, pa su i oni glasno i jasno izjavljivali da štrajk nema veze s politikom, da se oni ne bave politikom nego samo brane svoje profesionalne interese. Taman posla da ih interesuju problemi urušenog pravosuđa nad kojim divlja primitivno kleptokratsko politikantsvo…
A šta biva kada se neka organizacija, sindikat ili udruženje građana ipak bavi politikom? Politikom, a ne strančarenjem! Kao, na primer, Sindikat penzionera Srbije (USPS)? Kad kao kamičak u cipeli počinje da žulja aktuelnu vlast, ovu ili neku prethodnu? Biva to da ih jedan broj preplašenih članova napušta sa obrazloženjem da se ovaj Sindikat „bavi politikom“.
A taj se Sindikat stvarno „bavio politikom“. Tražio je od države da se penzionerima vrati deo otetih penzija, slao je višekratne inicijative Ustavnom sudu Srbije za preispitivanje određenih zakona, organizovao brojne pojedinačne tužbe za obeštećenje onih kojima su penzije umanjene, bio protiv toga da se penzije uzurpiraju i dele kao akt milosti predsednika države, tražio da se pitanje penzija uredi zakonom i odgovarajućom formulom, bio protiv odluke vlade, a potom i Zakona da u Upravnom odboru PIO fonda bude većina predstavnika Vlade, oštro se zalagao protiv otimanja banja i specijalnih bolnica i njihovu budzašto prodaju povlašćenim pripadnicima aktuelnog režima, preporučivao penzionerima da na izborima ne glasaju za stranke i koalicije koje su donosile antipenzionerske zakone i odluke, tražio od političkih partija, stranaka i pokreta da se izjasne po mnogim pitanjima za koja su penzioneri zainteresovani; organizovao brojne protestne skupove i protestne šetnje kako bi se čuo glas potlačenih i izmanipulisanih penzionera…
Aktivnost USPS-a
Istovremeno, USPS se uredno i blagovremeno sa svojim zahtevima, preporukama, predlozima i inicijativama obraćao institucijama: Vladi Srbije, određenim ministarstvima, Narodnoj skupštini, predsedniku države, tužilaštvima i sudovima, ali nikada ni od jedne institucije nije dobio nikakav odgovor.
Nabrojane, ali i mnoge druge aktivnosti ovog Sindikata, pojedini, (iz različitih razloga zaplašeni ili izmanipulisani) članovi, ali i oni koji preferiraju neku od inkriminisanih stranaka, nazvali su „političarenjem“.
Istovremeno, skoro sve ostale penzionerske organizacije, drugi sindikati i udruženja penzionera pravili su se da nisu odavde i da ne vide kako se vlast i koalicija na vlasti ponašaju i kako zarad sopstvenih stranačkih interesa cepaju i dele do tada jedinstveni penzionerski korpus. Te „kvazi“ penzionerske organizacije nikada se nisu ni bavile ključnim i primarnim problemima penzionera, već zabavom, izletima, igrankama, kursevima i sličnim „sekundarnim pitanjima“, (što nije loše, ali nije ni dovoljno) a neke su kao npr. PUPS čak i otvoreno i bez pardona podržavale antipenzionerske zakone i „mudre“ poteze i odluke vlasti (ma šta o njima privatno mislili). Naravno, zbog toga su bogato nagrađeni, ne samo te organizacije nego i njihovi funkcioneri.
Nije normalno da se građani moraju baviti isključivo svojim ličnim životima (što svakako jeste osnovna ljudska briga). Ali moraju se brinuti i o svim ostalim javnim interesima kao svojim. Zbog toga je apsurdno da se lišavaju ozbiljne politike i beže od nje, jer je se kao gade – ne shvatajući da od politike ne mogu pobeći.
Begom od politike, umesto kreativnih subjekata koji kritički promišljaju o svim aspektima društva u kojem žive, postaju depersonalizovani objekti politikanstva najgorih među nama, koji su se u smutnim okolnostima dokopali vlasti i moći uzurpirajući kompletne društvene resurse.
Zato imamo ovo što danas imamo – nezajažljive lopove i njihovo manipulisanje siromašnim penzionerima, radnicima, seljacima i sirotinjom koji od „gospodara“ očekuju da im ponekad nešto udeli. Mase sklone podaništvu i manipulacijama dodatno se različitim sredstvima (i više nego uspešno) zastrašuju, ucenjuju, uspavljuju i „ubijaju u pojam“ što ih navodi da beže od politike. Time nomenklatura na vlasti svu politiku uzurpira samo za sebe.
Vlast je pred prošlogodišnje izbore, svim punoletnim građanima udelila po 100 evra, po 60 evra ove godine, plus je, penzionerima, dodala i mrvicu milostinje, tzv. „vitamski paketić“ – čime od starijih građana pravi podanike i kupuje njihovu lojalnost… To što se država sve više zadužuje, ne treba niko da ih pita…
Zbog toga Udruženje sindikata penzionera Srbije ne može pobeći od politike.
Gradimir Ivanić.
Udruženje sindikata penzionera Srbije