Sve o novom Zakonu o stanovanju: Ko će to da plati?

Sve o novom Zakonu o stanovanju: Ko će to da plati?

Ljudi koji žive „na crno“ u unajmljenim stanovima, ali i stanodavci, ne bi trebalo preterano da se brinu zbog Zakona o stanovanju, koji je formalno počeo da se primenjuje, smatraju stručnjaci, piše Georgi Mitev Šantek za Mondo…

Zakon o stanovanju koji je formalno počeo da se primenjuje, ali će mu još mesecima i godinama nedostajati niži propisi da bi zaista zaživeo, dobra je ideja ali ne naročito primenjiva, kaže Kaća Lazarević, vlasnica agencije „Kaća Lazarević nekretnine“ i stručnjak u oblasti kupoprodaje stanova sa višedecenijskim stažom.

Ona smatra da ovaj zakon, donet pred sam kraj prošle godine, koji se primenjuje od početka februara, neće zaživeti u dve svoje najvažnije novine – investicionom održavanju zgrada i uvođenju upravnika.

„Ideja je svakako dobra, ali je primenjiva možda u Švedskoj, ovde ne. Vlasnici stanova nemaju novca da popravljaju krovove i stepenište, plaćaju nove fasade ili nove liftove, kako im zakon nalaže. Decenijama društveni (državni) posao (lošeg) održavanja stambenog fonda sada je pao na pleća novih privatnih vlasnika. Može Opština da naloži da ‘u javnom interesu’ neko mora da sredi fasadu, ali ko će to da plati“, pita se Lazarevićka.

PLAĆANJE UPRAVNIKA NAJMANJI PROBLEM JER…

Plaćanje upravnika nije neki astronomski trošak, procene su da će to biti između 300 i 400 dinara mesečno po stanu, što je otprilike iznos koji stanari već plaćaju za „čišćenje ulaza“.

Ali, kada ozbiljniji zahvati dođu na red…

Zakon u članu 60. kaže da ukoliko vlasnici stanova ne organizuju održavanje zgrade tako da ne može da nanese nekome štetu (čitaj padne terasa ili fasada prolazniku na glavu) „nadležni organ jedinice lokalne samouprave poveriće posao održavanja zgrade organizaciji kojoj je povereno obavljanje poslova od javnog interesa“.

Znači, Opština može svaku fasadu koja je ruinirana da proglasi „javnim interesom“, i onda vlasnici stanova moraju da „dreše kesu“.

Ukoliko to ne urade, posao može da uradi i Opština (tj. lokalna samouprava) ali će račun na kraju svakako platiti vlasnici stanova (čl. 61.).

„Suštinsko je pitanje zašto opštine i inače ne saniraju fasade zgrada o svom trošku (odnosno o trošku poreskih obveznika), iz poreza na nekretnine“, primećuje Kaća Lazarević.

Za sređivanje krova ili fasade se može uzeti kredit, ali Lazarevićka podseća da jedno sređivanje fasade zgrade košta oko 50€ mesečno svakog vlasnika stana u zgradi na period od pet godina. A to nije i jedini trošak.

„Samo za projekat rekonstrukcije fasade vam treba 5.000 evra. Pa, ako vam još treba i novi lift, to je bar još 50€ mesečno po stanu, pa vi vidite ko bi imao toliko novca ‘viška'“, kaže Lazarevićka.

Upravnik zgrade: Velika prava, još veće obaveze

Još je teže sprovesti odredbe Zakona koje se tiču upravnika zgrade, bilo da je on iz redova vlasnika stanova, bilo da je profesionalni licencirani upravnik.

„Upravnik ima velika ovlašćenja, ali i velike obaveze. Tu je nabrojano u dvadesetak stavki šta sve upravnik mora da radi, a za neizvršavanje prete i ozbiljne kazne, pa je pitanje da li će se iko od stanara prihvatiti tog posla. Posebno je pitanje da li će neko van Beograda i velikih gradova uopšte naći i profesionalnog upravnika, a zakon važi za sve zgrade u Srbiji“, sumnjičava je Kaća Lazarević.

Javnost je najviše ustalasao član 50 gde se u 6. tački od 14 navodi da je obaveza upravnika da „uspostavlja i vodi evidenciju o vlasnicima posebnih delova, vlasnicima samostalnih delova i licima kojima su zajednički ili posebni delovi zgrade izdati u zakup, odnosno na korišćenje po drugom osnovu (za fizička lica ime, prezime i JMBG, a za pravna lica poslovno ime, adresa sedišta i matični broj).

Ova stavka je i najspornija, kako za javnost tako i za stručnjake.

Već sam predlog zakona je medije naveo da „plaše“ one koji su uzeli stan u najam da će im, zbog primene zakona, obavezno poskupeti kirija. S druge strane, stanodavci su „upozoreni“ da će sada morati da prijave svako iznajmljivanje, jer će upravnici prijavljivati stanare u Registar, a time će biti na videlu i Poreskoj upravi. Zakon je jedno, ali postoje i drugi zakoni s kojima se sudara, pa u praksi stvari ne stoje baš tako.

Zakon o stanovanju, naime, predviđa da upravnik mora da vodi evidenciju stanara (sve sa JMBG brojem) i firmi (sa APR brojem) koje se nalaze u stanovima u određenoj stambenoj zajednici. Ta evidencija se prijavljuje u Registar stambenih zajednica u lokalnoj opštini, a zatim i u objedinjenu Jedinstvenu evidenciju stambenih zajednica pri Republičkom geodetskom zavodu.

Ukoliko upravnik ne prijavi stanara, tj. nema tačnu evidenciju, preti mu kazna od 5.000 do 150.000 dinara, ako ga neki od stanara/vlasnika stana prijave komunalnom inspektoru.

„To sa evidencijom izgleda kao pokušaj da se naplati porez na izdavanje stana. Time bi trebalo da se bavi Poreska uprava, a ne da se provlači kroz propise o stanovanju. Nema u tome nikakve pravne logike“, kaže Kaća Lazarević.

Pravnici ukazuju da je problematično i to što se upravnik ovlašćuje da „zalazi u stan“, odnosno privatan odnos vlasnika stana i onoga ko u njemu živi (ne nužno i iznajmljuje na komercijalnoj osnovi).

Iako mnogi Zakon tumače tako da se zaključuje da će vlasnici stanova MORATI da prijave ko tačno u njima živi, takve odredbe u samom zakonu nema, pa samim tim nema ni predviđene kazne. Jedina odredba koja se tiče vođenja evidencije važi za upravnika, a zakupac stana se pominje još u članu koji se bavi plaćanjem održavanja (čišćenja) zgrade (Čl. 41, st. 4).

„Vlasnik posebnog dela koji je izdao svoj posebni deo u zakup trećem licu, a ugovorio je da treće lice učestvuje u troškovima održavanja i upravljanja zgradom, dužan je da u roku od 30 dana od dana izdavanja posebnog dela u zakup obavesti upravnika zgrade da će zakupac učestvovati u troškovima održavanja i upravljanja zgradom“.

Pitanje je, u principu, kako se vlasnik može naterati na išta što ne ugrožava druge vlasnike stanova. A da li ima zakupce, Poreska će morati da utvrdi na drugi način, jer po zakonima stanodavac ionako MORA da plati porez na izdavanje stana (pa ovakva evidencija iz tog razloga nije neophodna).

Jednako stoji stvar i sa stanarima. Ukoliko ne remete život drugih, pitanje je s kojim valjanim pravnim osnovom bi i policija došla na kućni prag da nekoga legitimiše, a ne upravnik zgrade.

U praksi (u svakodnevnim okolnostima) u stan može da uđe samo policija, i to sa sudskim nalogom. Ulazak u stan je „zabranjena zona“ čak i za vatrogasce, koji izbegavaju da razvaljuju stanove oko onog koji gori jer za to nemaju pravna ovlašćenja.

POREZ NA IZDAVANJE – TRN u OKU JAVNOSTI

Naplata poreza na izdavanje stana je „trn u oku“ javnosti. Od oko 2,4 miliona kuća i stanova u Srbiji izdaje se 12,5% (u Beogradu je taj procenat viši – 15%), procenjuje statistika, a od toga se tek svaki dvadeseti prijavljuje Poreskoj upravi.

Sa prosečnom stanarinom od 100€ po stanu (u pitanju je cela Srbija, ne samo platežno moćniji Beograđani) i efektivnom poreskom stopom koja je nešto oko 14% (poreska stopa je 20% na osnovicu, ali ima odbitaka), dođe se na sumu od oko 4 miliona evra dodatnog poreskog prihoda godišnje.

Iako ne deluje tako, to zapravo nije mnogo jer je za njegovu naplatu potrebno mnogo inspektora (kojih nema) i sati rada na terenu, što sve košta.

Problem dalje nije (samo) to što stanodavci ne žele da plate porez, već je procedura komplikovana. Porez na iznajmljivanje se, kao i svaki drugi, naplaćuje godišnje. Ali većina stanodavaca, po pravilu oni koji stanove izdaju studentima, nema zakupce cele godine.

A kad jednom uđete u sistem naplate, teško je da od Poreske „izvučete“ tih dva, tri meseca (ili duže) koliko vam je stan prazan, jer je poreznicima još teže da provere da li je zaista tako ili pokušavate da „uštinete“ koji mesec.

Zakonom se plaše i zakupci stanova, jer će njegova primena navodno automatski poskupeti stanarine za iznos poreza. To je naivno ekonomsko gledanje, jer bi, da mogu, stanodavci i inače podigli stanarine. No, tu je igranka zvana „ponuda i potražnja“, pa se stan može izdati samo po ceni koja „ima kupca“, a cene privatnog zakupa stanova su od izbijanja svetske krize 2008. godine do danas pale i do 30%.

Upravnik će „obrati bostan“

Zakon je predvideo gomilu obaveza za upravnike, tako da on (čl. 50), između ostalog, zastupa i predstavlja stambenu zajednicu; podnosi prijavu u Registar stambenih zajednica; zatim vrši popis posebnih, zajedničkih i samostalnih delova zgrade; predlaže program održavanja i stara se o njegovoj realizaciji; organizuje radove hitnih intervencija; organizuje i kontroliše izvođenje radova na zajedničkim delovima zgrade i zemljištu; vodi evidenciju o prihodima i rashodima stambene zajednice i o tome podnosi izveštaj…

Za neobavljanje neke od tih dužnosti, podsećamo po ceni od recimo 6.000 dinara mesečne naknade (ako zgrada ima 20 stanova), po prijavi komunalnog inspektora rizikuje se kazna od 5.000 do 150.000 dinara.

Toliko će upravnik platiti i ako „kao izabrani upravnik ne preduzme potrebne radnje, uključujući i podnošenje tužbe, sa ciljem regresa za troškove održavanja, odnosno popravke, protiv lica koje je odgovorno za oštećenje zajedničkih delova zgrade u roku od dva meseca od saznanja za štetu i odgovorno lice“ (čl. 132).

Nisu samo kazne u pitanju, jer upravnik može da odgovara i za načinjenu štetu na stanovima, recimo ako za 48 sati od prijave stanara ne pokrene hitnu intervenciju odnosno o tome obavesti firmu ili službu koja se time bavi.

Pa, da li biste vi pristali da se na četiri godine obavežete da se (bez debele naknade), „drndate“ s komšijama oko toga gde, kome i zašto nešto curi, zatim da ih „gonite“ da plaćaju opravku lifta i krova iako žive u prizemlju ili vađenje vode iz podruma iako su u potkrovlju…, a da pritom rizikujete da vas komunalni inspektor „odrapi“ za koju desetinu ili stotinu hiljada dinara ili vlasnik stana tuži za poplavljeni ili zbog starih instalacija u zgradi izgoreli stan?

Teško!

Ceo tekst sa dodacima pročitajte na sajtu Mondo.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *