Draganova nagrada 2017.

Snežana (Beograd): Kristina i Marija

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Hanioti je malo turističko mesto, na oko 100 km od Soluna, smešteno na unutrašnjoj strani poluostrva Kasandra, prvog prsta okruga Halkidiki. U zalivu Toroneos, more koje zapljuskuje njegove obale je čisto i toplo. Plaža u Haniotiju je peščana i dugačka, najvećim delom uređena, a turistička ponuda, baš kao i meštani, nekako slični gostima: jednostavni i skromni. Ko je ovde dolazio više puta mogao je videti da se gradić razvijao i ulepšavao, ali nije postajao gizdav, nego uvek rođački prisan, a u zamenu za vernost, nudio je svoj diskretni šarm.

Mladih ljudi nema mnogo ni u špicu sezone, jer noćni život i ludi provod ovde neće naći. A tek u septembru, na izmaku sezone, kada gradić deluje već pomalo umorno, gosti su najčešće stariji parovi i porodice sa malom decom. Uglavnom naše gore lišće, oni uživaju koliko u lepotama mora i toplini sunca danju, toliko i u sezonskim rasprodajama uveče. A mališana – beba i predškolaca, što u kolicima što na svojim manje ili više nesigurnim nožicama, ima na svakom koraku, i na plaži i na šetalištu. (Dvoje od njih, tačnije dve devojčice, obeležiće jedno putovanje.) Starija deca su krenula u školu, a školska godina počela je i za male meštane – lokalni sveštenik škropi svetom vodom ogradu oko školskog dvorišta, u ruci krst, na usnama molitva.

Vreme odmora i dokolice, negde daleko od kuće, daje priliku za nove uvide. Ljudi mogu godinama živeti u istoj zgradi ili u istoj ulici, pozdravljati jedni druge pa i razgovarati, a da zapravo nikada ne saznaju ko su. Znaju se, ali se ne poznaju. No neka čudna bliskost rodi se među “komšijama” na plaži za samo desetak dana sedenja na pesku nedaleko jedni od drugih. Često jedino što progovore bude onih nekoliko reči dok daju jedni drugima svoje fotoaparate: “Ako Vam nije teško… Sve je namešteno, samo ovde pritisnite…”, ili kratak pozdrav kada se uveče, obučeni i doterani, sretnu u prodavnici suvenira ili u bašti restorana.

Ali, tu na plaži, hteli-ne-hteli, od dugog vremena i male metarske distance, maskirani tamnim naočarima i otvorenim knjigama, ulaze u tuđu intimu, prepoznaju tuđe navike i međusobne odnose – po boji glasa kojim se dozivaju, po razgovoru čije delove i nehotice čuju. Ponašanje ih nesvesno odaje, baš kao što golotinja otkriva fleke, mladeže, ožiljke. Saznaju se i karakteri, a neće imena…

Kristina i Marija. Kristina je punačka plavokosa devojčica sa krupnim plavim očima. Ima tri godine. Marija ima pet godina i budući tamnoputa, do kraja letovanja bila je kao mala crnkinja – krupne oči i beli zubići na nasmejanom licu još su se više isticali. Obe su umiljate devojčice, lepo obučene i bogato opremljene najrazličitijim asortimanom dušeka, čamaca, kofica i svekolikog šarenog pribora za igru i zabavu na pesku i u vodi.

Kristinina mama je mlada žena prijatne spoljašnjosti, tiha, suzdržana, ali neočekivano hladna. Zna da “ne čuje” dete kada joj se obrati, da ne da ruku kada izlaze iz vode iako je dete zove, da ga ostavlja samo na ulici okrenuvši mu leđa. Ako se neko razneženo obrati maloj Kiki ili priđe da je pomiluje, mama brže-bolje objasni kako Kiki nije bila dobra, jer nije htela da spava ili da jede ili da nešto obuče.

Tata je lep, mlad i verovatno obrazovan čovek, ćutljiv, po izgledu pitom i miroljubiv (Kristina fizički liči na njega), ali, gle, zna da podigne glas na trogodišnje dete. Nekako stisnut i zarobljen, kao da odnekud smatra da je njegova uloga, osim da nosi suncobran i ležaljke, da bude strog otac, jer će u suprotnom izgubiti naklonost svoje samouverene žene (“mamice”, kako ona sebe naziva).

“Kiki, hoćeš da ti mamica da pomarandžicu?”, čuje se mama. “Hoću”, odgovara Kristina mirno. Posle kraće tišine, čuje se mama ponovo: “A što ne uzmeš bananu? Bolje ti je babana.” Kiki se učinilo da može da bira: “Hoću pomarandžicu”, kaže već nesigurnije. Mama zaključuje ljutito: “Hoćeš ti batine! Ti si jedna nevaljala devojčica!”. Kristina počinje da plače, tu se umeša tata stavljajući se na maminu stranu. Kristina plače još više, stojeći sama, podalje od njih koji sede, gola, samo sa šeširićem na glavi. I plače sve jače i sve bolnije što joj tata više govori da umukne jer smeta ljudima okolo. Mama za to vreme traži nešto po torbi i ćuti.

Marija je svuda, sad u vodi, a sad na pesku. Ona je čest i rado priman gost ispod svakog suncobrana, i gde govore njenim jezikom i gde ne govore. Vesela, izazivala je veselje kud god je prolazila, radosna, stvarala je radost oko sebe, nasmejana, mamila je osmeh kod svih. Svi je ozarenog lica pomno prate pogledom, omađijani njenom bezbrižnošću, oduševljeni njenom razdragonošću i zadivljeni njenom igrom. Mama i tata su tu, kao tiha i budna podrška, da ponude sendvič, namažu kremu, provozaju na dušeku, pomognu kod oblačenja. Retko i diskretno intervenišu kada procene da njihova Marija nekome dosađuje. Oslovljavaju je prijatnim rečima i, tek na njen zahtev, daju jednostavna i kratka objašnjenja.

Na svetu ima možda milion istih ovakvih plaža, i lepših. Suncobrani i ležaljke, sladoled, dovikivanja – sve su to zvuci i mirisi mora i leta. Stapaju se sa sećanjima na neka druga putovanja i letovanja. Ponesu se kući, a najčešće traju dok se tamna boja ne spere s kože. Ali ovo dvoje dece, ta plaža i to leto su za one koji su hteli da vide, bili deo univerzalne, večne i večito nedopričane priče o tome zašto su neki ljudi predodeđeni da budu srećni, a neki drugi nisu.

Pogled na jednu malu Kristinu i jednu malu Mariju, na jednoj tačkici planete, u Haniotiju a u kosmosu, dao je mogućnost da se u čoveku desi buđenje svesti i susret sa velikom tajnom ljudskog postojanja i trajanja – tajnom ljudske sreće i ljudske patnje. Uzroka i okolnosti za bol ima bezbroj, ali zašto da postoje i ovi, koji se tiču odnosa roditelja prema njihovoj deci…

Marija, pored svih guma i “mišića”, ima onaj najpotrebniji sigurnosni pojas. To je pojas koji spašava od zastrašujućih dubina i talasa nepoznatog velikog sveta i uliva spokoj i bezbrižnost, jer je sačinjen od istinske, potpune i nesumnjive mamine i tatine ljubavi i zaštite. Kristina taj pojas nema, zato je povređena, zbunjena, ranjena, ona tužno, neutešno plače. Koliko dece danas plače zbog rata ili bolesti, ali nek je samo jedno dete, samo jednom zacvilelo za tim pojasom – mnogo je!

Snežana Ilić, Beograd

About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Add Comment

Click here to post a comment