Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Fotografija: Bojan Radak, Grza
Ovo je priča o nama, sa jednog putovanja, iz doživljene bajke. U osvit julskog jutra, kada je zora tek obasjavala beli grad i široko se osmehivala dvema rekama i uspavanim obalama, čujem reski zvuk telefona i, još sasvim neprobuđena, krećem na putovanje.
Nepoznati mladić i moja drugarica trudili su se da mi ovo jutro donese zanimljiv dan. U parku, gde smo se sastali, ptice su već započele svoju pesmu, horski, bez greške. Bledi sunčevi zraci su se probijali kroz krošnje visokog drveća.
Rano je jutro, sveže je, pa posle letnje vrele noći, dušu dalo za spavanje! Zato su neki putnici još pospani i ćutljivi. Devojke su glasnije, obučene u laganu sportsku odeću, razbarušenih kovrdžavih kosa i nasmejane. Svuda oko mene čuje se smeh i šala. Uzbuđenje raste pred polazak na izlet.
Često mi pogled privlači zagonetni mladić. Ponekad nam se pogledi nakratko susretnu.
Putujem sa ferijalcima kroz Šumadiju. Dan sunčan, vedar, kao stvoren za izlet. Prelepi talasasti predeli su se smenjivali u svim nijansama zelenih boja. U daljini se naziru, uvijene u plavu izmaglicu, nepregledne listopadne šume. Pored puta crveni makovi… Tu i tamo uraslo šiblje i cvetni žbunovi.
U autobusu mirno…. Neko jede, neko drema…. Iznenada, zastajemo radi manjeg kvara i izlazimo napolje. Tišinu jutra narušava zvono ovna predvodnika, dok bela stada mirno pasu zelenu, sočnu travu. Gutam pogledom ove slike. Fotografišem.
Put dalje krivuda kroz sela, pa autobus usporava, ostavljajući za sobom oblak prašine. Sada mi pogled ispunjava sasvim šumoviti predeo, ponegde ogoljen. Tek poneki usamljeni hrast podseća da je i tu davno rasla gusta listopadna šuma.
Retke zapuštene kuće su urasle u korov, sa starim nakrivljenim odžacima i prozorima oronulim od vremena. Sela se bude i poneki džukac, uz glasan lavež, prati naš autobus.
Priroda je već potpuno probuđena, pa i naše raspoloženje raste! Neko počinje pesmu, većina prihvata. Uz harmoniku se smenjuju pesme o Šumadiji, Moravi…. Sve smo glasniji i puni dobre energije.
Riđokosa devojka do mene mi priča, znajući da nisam iz ovih krajeva, da ime Šumadija potiče iz 18. veka, a da Kragujevac nosi naziv po ptici kraguj, koja je nekada davno naseljavala ovo šumovito područje. Takođe, saznajem da je 1818. godine Kragujevac bio proglašen prvom prestonicom Srbije.
Uporan pogled najveselijeg momka u grupi mi odvlači pažnju sa kratkog časa istorije. Veseli i bučni, brzo smo stigli do izletišta. Suncem obasjana, sva obučena u zeleno odelo, dočekala nas je Grza. Reka je hladna, zelena i plava, od prirode i vedrog neba, a nije dublja od metra, pa podseća na malo veći potok. Bistra jezerca sa pastrmkama, krivudave šumske staze i debela hladovina su mamili u šetnju.
U grupi smo razdragano i bezbrižno istraživali okolinu, sretali uplašene veverice, divlje zečeve i preskakali oborena stabla. Uz ciku i vrisku, prskali bi smo se hladnom vodom. Nailazili smo na bukete šumskih pečuraka, ali smo ih zanemarivali. Ipak, činili su veoma lep prizor u šumi.
Bili smo očarani zvucima prirode, pa nismo ni primetili da se sprema letnji pljusak. Pokisli, ali ne manje veseli, vratili smo se u kamp i, do duboko u noć, uz vino i pesmu, nastavili sa druženjem.
U jednom trenutku, zagonetni mladić mi je dodao nekakvu ceduljicu i značajno me pogledao, ne rekavši ni reč. Ostatak noći sam provela budna, misleći na njega.
Dok su mi ptice i leptiri pravili društvo, čekala sam ga na velikom panju pored osunčane reke. Bila sam veoma nestrpljiva, jer nisam bila sigurna da li će doći. Iznenada se iza jednog stabla pojavio nasmejan sa slatkim belim cvetićem u ruci.
Na debelom stablu je urezivao naša imena. Opijeni našom iznenadnom ljubavlju, šetali smo bosi po rosnoj travi i upijali mirise novog dana. Odnekud se oglasio slavuj koji je učinio da ovo jutro bude baš kao u bajci! Ponekad bismo zaćutali i slušali tišinu i spokoj ovog jutra. Bila sam srećna i poželela sam da ovaj trenutak nikada ne prođe!
Putovanju je došao kraj, pa smo se rastali uz obećanje da ćemo biti na vezi. Telefonski razgovori su bili dugi i nežni… Saznala sam da je zaposlen na veoma odgovornom radnom mestu i da će naši susreti biti retki. Čežnjivo i nervozno sam čekala da stigne pismo, ili da pozove. Često sam se pitala da li je ovakva veza, na daljinu, moguća?
Pomalo ljubomorno sam pomišljala da, možda, nije sasvim sam… Iz dana u dan sam bila sve nemirnija, pa sam, mimo znanja mojih roditelja, nekoliko puta putovala u Kragujevac.
Volim putovanja, bez obzira na godišnja doba, jer svako od njih nudi svoju lepotu. Kišni dani su zamenili vrele letnje dane. Sivo, olovno nebo prekrilo je moj grad. Košava i vlaga mi se uvlače pod jaknu, ali mi ne umanjuju zadovoljstvo putovanja.
Na mokre prozore autobusa, vetar lepi sitno crveno i žutosmeđe lišće, dok sve krupnija kiša udara po oknima i magli mi pogled na ogoljene šume i puste doline. Sada su njive crne, uzorane i napuštene. U baštama neubrana tek pokoja glavica kupusa… Samo đaci, uvučeni u kapuljače, preskačući barice, veselo žure niz izlokani put.
U dolini je magla gusta kao testo! Devojčica do mene me zabavlja svojim čavrljanjem, pa vreme brže prolazi. Glasna muzika sa radija, takođe, razbija ovo jesenje sivilo. Ništa, pa ni hladan decembarski dan, me ne sprečava da krenem na putovanje. Zubato sunce i beli sneg su učinili da ovo jutro bude sjajnije, nego inače.
Dok autobus grabi kilometre, poznati predeli mi izgledaju sasvim drugačije. Sve vreme putovanja snežni oblaci, kao nebeske lađe, nam šalju zimske darove. Velike pahulje usporavaju putovanje, pa tako mogu duže da uživam u slikama zime.
Priroda je sada obučena u raskošnu belu venčanicu. Škrto sunce, s vremena na vreme pobegne od oblaka, pa brdovita Šumadija, prekrivena debelim belim tepihom, samo na tren zasija srebrnim sjajem. Posvuda se vide tragovi divljači. Na delu puta, kao vojnici u belim uniformama na snežnoj straži, ponosno stoje okićene topole. Obradujem se kada vidim da ispod snega, na žbunovima stidljivo izviruju crvene bobice.
Sa radija čujem poznati šlager „Ja te volim“, te tonem u slatki dremež. Putujem klizavim, krivudavim drumom kroz bela šumadijska sela, pored zavejanih voćnjaka, čije grane jedva odolevaju debelom snegu. Ponegde je put blatnjav, ali to ne remeti belu lepotu. Iza jedne okuke nailazimo na velikog Sneška Belića i razdraganu grupu, od zime zajapurene dece. P
rimećujem da je na prozorima, kao najfiniju čipku, mraz našarao stakla. Ispod streha, kao skupoceni kristalni lampioni, dugačke ledenice krase svaku kuću. Životinje su u toplim stajama, pa su seoska dvorišta tiha. Na zvuk autobusa, oglasi se poneki pas, čuvarkuća, kao da ne želi da išta poremeti tišinu sela. Belinu predela razbija gusti sivi dim, koji se izvija iz crnih odžaka i nestaje u visini. Potpuno sam očarana ovom zimskom idilom!
Sve je oko mene belo, tiho i čisto… Baš kao u dečjoj slikovnici i veoma bajkovito! Radost putovanja je neizmerna! Kroz sneg, koji sve jače pada, na Oplencu nazirem toranj crkve Svetog Đorđa, čija je gradnja započeta 1910. godine i, tek nakon balkanskih ratova, kada su radovi bili obustavljeni, po drugi put osveštana 1930. godine. Crkva je, inače, Mauzolej porodice Karađorđević.
Pomalo sam omamljena od bele prirode koja me je pratila sve vreme mog puta. Gradska gužva i usporeni saobraćaj me vraćaju u stvarnost.
Na peronu me je sačekao mladić širokog osmeha i crne razbarušene kose sa belim pahuljama na njoj. Šetamo kroz puste Šumarice, slušam čas istorije i pravimo nove staze i slike u snegu. U toplom zagrljaju osećam neopisivu radost, kao u najlepšoj zimskoj bajci!
Sada znam, da mi je druženje sa ferijalcima, jednog davnog leta, donelo radost koju samo putovanje može da priredi! Kao kroz bajku, sa dva sina, kroz život putujemo već punih 40 godina!