Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Pola jedan je, 25. maj. Rođendan velikana svijeta. Na autobuskoj stanici se nalazi grupa penzionera koji su se uputili ka Beogradu da se poklone drugu Titu. Dolazi Heda sa strinom, eh, kakva je, ko od brda odvaljena, samo joj fale okovane bešlije pa da začini sve.
Ulazi u kombi prva Šada, do vozača, pa Salih do nje, oni su okovani upravljači. Seda Fata poviše Šade i tepa Šadi „Maće moje, maće“ a Šada zategla k’o da je general. Bogoti, Fato, ne igraj se sa mnom kao sa malim detetom, da ti se narod smije. Heda nevesela, nema baš niko da bi joj se svideo. Strina mora da udara pečate, sve što Heda kaže to mora da bude tako.
Vozimo se, muzika do bola, pevamo. Atmosfera na nivou. Svako iz svog ugla hoće da bude interesantan. Pravimo pauzu, pijemo kafu, ali je problem ko će kafe da plati. Gurasmo se dok vozač izvadi pare i sve plati, hvala mu. Počesmo da se psujemo, kobajagi, to nema smisla da ti plaćaš, bogami drugi put nećeš, a pare guramo u džep.
Kada smo stigli u Beograd, doručkovali smo ali je problem izbio ko je Fati ukrao paprike što je Sabina pržila za Šadu. Navalismo na Fatu svi sa psovkama „Ko će da ti ukrade paprike iz torbe“, tvrdi ona „Jeste, Salih ih je ukrao, videćeš kada bude povraćao, sve će biti one moje paprike“, „ne napadaj čoveka, grehota ti je, on ne vidi bijelu kobilu, kamo li tvoje paprike“, „Ako nije on, onda su dva Muharema“… Paprike nekako prođoše.
Izvadi Salih hranu što je poneo da jede sa svojim drugovima. Mala kutijica kao šibica, a u njoj dva komadića sira, da gađaš nekog sa njima, čvoruga bi se pojavila.
Šada ga grdi: „Šta si ovo poneo, nema ni za tebe“, „Evo, Šado, i jaja sam poneo“. Poče Šada da ljušti jaja kad ono pomodrela, požutela. „Jesu li ti ovo od Uskrsa, čača te tvoj, stavi jaja i sir u kesu i baci! Evo ti, jedi, celu sam ti pitu ponijela, najedi se.“
Satka izvadi hrane kao da je pošla na planinarenje mesec dana, najedosmo se dok popucasmo. Heda i strina kriju šta su ponijele, pripremamo se za obilazak. Brena uđe u jedno dvorište, nabra crvene ruže da ih stavi Titu i Jovanki na spomenik. „Šada izlazi iz tuđeg dvorišta, da te neko ne vidi, ubiće te!“ Brena ne strepi, ubra i drugi buket cveća.
Pošli smo, idemo uz stepenice. „E, veselik, veseli da mu je da se pomoli pa da vidi šta se radi“, jadikujemo se. Salih poče: „E, moj Tito, šta si muke vido i ranjavan bio i noge lomio i u ratu bio“.
Oko nas veliki narod, prilazi spiker pravo kod Šade, a ona k’o iz topa: „Nikad ga nećemo zaboravit, svake godine dok smo živi ćemo dolazit, on je mene napravio kuću, mojoj deci, mojim unucima, volim ga svim srcem, sad ću da plačem dok puknem.“ Spikerka gleda, žao joj, pita Šadu kako se zove, a ona u zanosu kaže Bukvić Salih.
Stigli smo do spomenika, Tita i Jovanke veselice, vesela, kad Fata obori da plaće: „Ah, ah, ah, Tito moj, nikad te neću zaboravit, penzionisala sam se davnih godina“, pa pređe na Jovanku: „Veselice, vesela, koju si muku videla, niko te nije gledo, prokišnjavala ti kuća, nisi imala ništa da obučeš ni da jedeš. Rasim te spasio, veselice moja“, gura Šadu. „Šado, ko beše Jovanka?“, a Šada: „Bogati, Fato, prođi mi se, ko da ja znam u ovu gužvu ko beše Jovanka“.
Spuštamo se niza stepenice, peva Fata „Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela“. Omladine nema, vrlo malo, pa naša generacija gleda Fatu i misli da je malo udarena, a ona naglas koliko može se dere: „Tito je naš i mi smo Titovi.“
Pitamo se gde je vozač, a on jadan čisti kombi što je Mulje povraćo Fatine ukradene paprike. On misli da je na poljanu, pa sve po kombiju. Kazim je skinuo majicu sa sebe pa sve po kombiju obrisao i doveo vozilo u ispravnom stanju – pedantan čovek.
Pošli smo da obiđemo Bajrakli džamiju, tamo zatičemo Jusuf Spahića, kakav je k’o iz bajke, samo što nije uzeo motku da nas bije. Sadija naglas govori: „Ja da jedem neću, fala ti, mi smo sad jeli“. Mirišu paprike, đuveč, ćuftad, prste da poližeš. Razočara se tada, ne htede ni Alahemanet hodži.
Pođosmo u zoološki vrt, tamo na vrata gužva. „Idite, vidite koliko košta“. Ulaz košta 400 dinara. Nasta komeškanje, „Ja neću, ja neću“ niko nema novca za te obilaske. „Tamo se majmuni skidaju goli“, ne mogu napisat ko je to rek’o.
Vraćamo se za Novi Pazar, muzika do bola, Muharem Serbezovski, svi razočarani, svakog od nas pogađaju pesme, hoćmo od lepote da popadamo iz vozila. Pravimo pauzu, opet nasta haos ko će da plati kafe. Kaže Fata: „Neka plati Mulje, on je moje paprike ukrao, neka sad plaća on sve“. Neće Mulje da plati kafe, umalo da izbije krvoproliće. Satka izvadi novac, plati sve. Salih kad stanemo drugi put, ja neću nikad. Vozač zahvata vodu u Ušće, pomaže mu Brena i Sadika. Sadija kaže „Vala, Šado, ovo je bilo za desetku. Mnogo volim što sam obišla Titov grob, nisam nikad bila.“
Daj bože još ovakvih dana.