Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Light At the Museum, Rome – Unseen (Vittoriano, Rim)
Uz kolače i kafu Milica pomenu i naše putovanje u Rim, kome se češće vraćam po njenim zapažanjima, nego po svojim. Ali, sećam se da su nas do perona autobuske stanice dopratili muževi. Ne znam da li su se ni koliko dugo njih dvoje ljubili pri rastanku, ni šta su drugi parovi sve činili tom prilikom. Bila sam tada bliža povratku kući, nego polasku na put. Mislila sam, u naručju svog muža, da činim nepopravljivu grešku, te da mi ni On ni malena deca, nikada neće oprostiti ovu sebičnost. Zar otići u Rim bez njih? Zar otići u Rim bez Njega? Plakala sam tiho, gotovo sigurna da mi kajanje nikada neće biti uslišeno.
„Sve ćemo svetske metropole, ti i ja, zajedno obići“ šaputao mi je On, kad god je posumnjao da želim nešto više od običnosti i kad god bi u mojim očima zatekao suze. A ja sam izgleda nesmotreno, uz prvi poljubac Njemu obećala da neću činiti ništa što mu se ne bi moglo svideti. Zato sam se, pošavši sa koleginicama na putovanje u Rim, izdašno kajala. Nije mi trebao Rim, nije mi trebalo ništa drugo, do On.
Milica me je tada jedva odvojila od ćoška zgrade autobuske stanice u našem malom gradu i ugurala u autobus za Beograd. U avionu sam dugo prstima brisala tragove suza na licu. Bilo me je stid pred njom i pred svim onim čega sam se setila, ili čemu sam se mogla ponadati na predstojećem četvorodnevnom putovanju. Stidela sam se pogleda na Dunav, na beogradske bulevare i Savu, na parkove zasenčene krošnjama prepunim prolećnog ptičijeg leta. Stidela sam se predstojećih slobodnih dana daleko preko Jadranskog mora i šetnji pod nebom Večitog grada. Stidela sam se neispeglanog veša, opalog lišća u travnjaku pod prozorom naše sobe do ulice, stidela sam se što sam sva u suzama pošla na put.
Čarter let Beograd – Rim se ubrzo pretvorio u poklon paket Miličinih saveta. Govorila je o tome kako može podjednako boleti i to što imaš delić sopstvenog sveta i to, kad shvatiš da ga uopšte nisi imao. Uz njene prijatne reči brzo smo preleteli Jadransko more. I, tamo u Rimu, više nismo pominjale ljubav. Milica se divila svemu što smo videle i ničim nije pokazala da se kaje što je pošla. A imala je i ona dve devojčice i muža. I mora da ih je veoma volela.
Jednog dana smo, posle celodnevnog obilaska grada, pojele pečeno pile. Pričala mi je o svojim mladalačkim iskustvima u braku. Pominjala je samo lepe trenutke i delove priče sa srećnim završetkom. Drugih se, govorila je, i ne vredi sećati. A pile nije bilo obično. Bilo je deo anegdota sa kasnijih zajedničkih putovanja, kad sam već uspela da zaturim grižu savesti zato što volim putovanja, pa i zato što više nemam ni muža.
Eto, sa tog prvog samostalnog putovanja, sećam se samo pileta. Nije mi tada padalo na pamet da, šetajući Rimom, zapisujem utiske. Nisam mogla da pretpostavim da će vreme brzo proteći i da ću posle trideset godina u susretu sa Milicom, posegnuti i za bledim sećanjima nečeg lepog sa davnog putovanja. Nisam slutila da ću se u međuvremenu otisnuti u samostalni život, i da ću rastanak sa mužem ipak preživeti.
Pola priče koju je trebalo u Rimu da čujem od vodiča, munjevitom brzinom je proticalo u zaborav. Vučica, koja je zadojila Romula i Rema, režala je u svakom mom uzdahu i izvirivala između nogu turista. Čula sam je i u šumu vode iz fontana i u šapatu prolaznika. Činilo mi se da kidiše samo na mene, hraneći se mojim strahom. Kao da joj nije bilo dovoljno što sam se pred njom osećala pokajnički mala i nehajna majka, koja je makar i nakratko, ipak napustila svoju decu.
A čitav Rim je bio letnja pozornica najlepših parova i pločnici su odzvanjali pod njihovim koracima, mortus pijanim od ljubavi. Imala sam utisak da prisustvujem završnoj svečanosti Festivala lepote. I kao da sam, zbunjena, lako pristala da budem član nevidljivog žirija, koji je oklevao da proglasi pobednika.
Tako je bilo. Nisam se fotografisala pred velelepnom crkvom Svetog Petra, ni na trgovima, ni u Koloseumu. Amfiteatar je bio siv i hladan, kao moje srce. Tako mlada, nisam bila vešta da domišljanjem sebi pomognem. Nisam se, nažalost, prepoznala ni u tadašnjem trenutku, u kom sam mislila da činim greh time što uživam u lepoti koju mi život pruža.
Svojom sam tugom krunila tamošnji sklad, koji me je nadvisio po svemu. Nisam uspela da zastanem, ne bih li prislušnula neki od započetih razgovora Rilkea i Pasternaka davne hiljadu devetsto četvrte godine. Mogla sam im se tako u mislima pridružiti i sa njima vozom daleko i od sebe pobeći. Mogla sam ih pitati o Cvetajevoj sve ono što nisam zapamtila iz Marininih divnih pesama, ili našla u njihovoj prepisci. Mogla sam se ponadati da su me tu čekali ne bi li i posle svoje smrti podelili zajedničku imaginaciju sa budućom pesnikinjom. Šteta. Nisam umela.
Ali, sada znam da zamislim kako pisma Cvetajeve što pre treba baš ja da pošaljem Pasternaku. Zamišljam, kako su sva već pogužvanih uglova i požutela od čekanja, skrivena u pismima koje sam davno slala Njemu. Hoću da verujem da sam se tada, u pesničkom i ljubavnom zanosu, osećala kao da sam Cvetajeva.
Ne sećam se da li smo proputovali preko svih sedam brežuljaka na kojima leži Rim, ni da li sam silazila na obale Tibra. Šteta. Mogla sam se tu u šipražju možda susresti sa Romulom i Remom i mahati njihovoj majci Rea Silviji. Brzo sam zaboravila sve, ali osećam da sam i ja lako bila zaboravljena. Trag mog boravka u Večitom gradu, odmah su zabrisali mediteranski vetrovi. Zalud sam se ogledala u vodi raskošnih fontana i zasipala ih sitnišem, mrmljajući u nedra molitvu:
„Samo da me On, dok se ne vratim kući, ne zaboravi! Ne daj bože, da me kojim slučajem zanavek iz inata ostavi.“
„Ostavio me je posle dvadeset godina braka, pokupio svu svoju ljubav pod skut i odneo u nepovrat“, šapnuh Milici. Njen pogled se, kao miris jutarnje kafe i slast kolača ispred nas, toplo i saučesnički spusti na moje srce i kao da reče:
„Ne zna se zašto je to dobro…“