Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja putopisna priča iz Srbije“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Milanco, Domus Scientiarum Viminacium, glavni peristil
Putovanje. Bliže, dalje, još dalje. Kada bih mogla, volela bih da se nađem u timu Slobodana Micića, da obilazim najudaljenije destinacije i da pišem o tome reportaže.
Zahvaljujući svom pozivu prosvetnog radnika, imala sam prilike da putujem i sa đacima na ekskurzije po ex-Jugoslaviji i sa kolektivom, a i porodično. Neke ekskurzije sam propustila i sad žalim zbog toga, jer mogućnosti za putovanja su sve manje. Putovala sam samo u neke evropske gradove, a moje putovanje iz snova bi bilo vožnja transibirskom železnicom. Pasionirani sam skupljač razglednica i to je moje „putovanje“ svetom.
Viminacijum
Opisaću svoje utiske sa obilaska Viminacijuma i još nekih interesantnih mesta. Naći se na mestu najstarijeg arheološkog lokaliteta u Srbiji fascinantan je osećaj. Bio je to jedan od najznačajnijih legijskih logora na Dunavu, a izvesno vreme, i glavni grad rimske provincije Gornje Mezije, koja je obuhvatala najveći deo Srbije, severnu Makedoniju i deo Bugarske. Pod Hadrijanom, stekao je status municipija, grada sa visokim stepenom autonomije. A za vreme Gordijana III, postaje kolonija rimskih građana i dobija pravo na kovanje lokalnog novca. Ovde je, 211. godine, Septimije Sever proglasio carem svoga sina Karakalu. Nakon najezde Avara i Huna pod vođstvom Atile, grad je razoren. Obnovljen je kao vojno utvrđenje 535. godine, za vreme vladavine cara Justinijana I. Sa dolaskom Slovena, na ostacima Viminacijuma nastaje naselje Braničevo.
Zamišljam ovde život poput velikog ljudskog mravinjaka, gde se sve odvija po utvrđenom poretku, osim upada neprijatelja. Da sam i ja tada živela ovde, čime bih se bavila?
S jedne strane nas fasciniraju neki pronalasci tog doba, a s druge strane činjenica da neke kuće ni dan-danas nemaju kupatila, deluje zbunjujuće.
Obimna arheološka istraživanja započeta su zbog izgradnje termoelektrane i površinskog kopa Drmno, na prostoru nekropola. Istraživanja su dala izuzetno bogat i značajan arheološki materijal. Pronađene su zanatske radionice, u okvirima kojih su se nalazile peći za pečenje opeke. Grad je posedovao terme koje su bile glavno sastajalište Rimljana. U središtu terme, bile su prostorije za masažu. Iskopano je šest bazena u kojima ponegde mogu da se nazru oslikani zidovi sa cvetnim i životinjskim motivima. Kupatilo je bilo parno, voda je stizala sa izvora u slobodnom padu, akvaduktom. Pronađene su i svetiljke koje su služile za noćno kupanje.
Do sada je istraženo oko 14.000 grobnica, a fresko-slikarstvo je pružalo značajne podatke o počecima hrišćanstva na ovim prostorima. Nalaz grobnica sa Nebeskim jahačem i Hristovim monogramom pružaju ideju kako se paganstvo preobražavalo u hrišćanstvo. Na celom prostoru nalazišta je pronađeno i mnoštvo novčića, a najviše u grobnicama, u koje su umrli polagani sa tri krčaga (za ulje, vino i vodu) i novčićem u ustima – da Heronu plate prevoz na onaj svet.
U 19. veku još su se jasno nazirali obrisi naselja, široke ulice koje se seku pod pravim uglom, trgovi, pozorišta, kupatila, vodovod i gradski bedemi. Danas su ostali samo delovi. Godine 2012, otkrivena je figurina ženskog božanstva stara oko 4.000 godina. Godine 2013, pronađen je žrtvenik posvećen nimfama, a tokom 2014, pronašli su mermerne statue i zlatnu ogrlicu iz rimskog perioda. Koliko se još u zemlji skriva dragocenih predmeta koji možda nikada neće ugledati svetlost dana, koje neće posmatrati ljudske oči…
Vremeplov nas vraća u vreli junski dan. A treba da obiđemo Đerdap, da se provozamo brodićem i da se uverimo o moćnoj civilizaciji, a to je postojanje Trajanove table.
Kaže se da je voda dobar sluga, ali zao gospodar. Čovek je na putu civilizacijakog napretka naučio da kroti reke. Voda vrednija od zlata, živiteljka. Voda pamti. Đerdapska klisura jedan je od najlepših prizora, kad Dunav menja svoju širinu od par kilometara do par stotina metara, vijuga, juri, zapenušan, gradeći moćnu klisuru visokih stenovitih litica.
Kad smo se umorili od silne lepote, prošetali smo i do jedinstvenog, 8.000 godina starog, neolitskog naselja Lepenski Vir. To je jedno od najvećih i najznačajnijih mezolitskih i neolitskih arheoloških nalazišta, smešteno na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Lokalitet je dobio ime po dunavskom viru, a bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije.
Tokom iskopavanja, otkriveno je sedam sukcesivnih naselja i 136 objekta – kako stambenih, tako i sakralnih, izgrađenih u ranom mezolitu. Kultura Lepenskog Vira se prostire duž Đerdapa, na lokalitetima: Vlasac, Razvrata, Ikoana, Hajdučka vodenica, Alibeg, Padina. Buđenje kulture i uspostavljanje njene svojevrsne umetnosti otpočinje oko 7000. godine stare ere. Tri faktora – izolacija, promena klime i uvećanje stanovništva, bili su odlučujući za ovaj preobražaj. Ovde se na kratkom putu moglo pronaći sve što je bilo potrebno za život: u vodi – obilje ribe, na obali – najraznovrsnije stene i minerali, a u šumi – divljač, plodovi drveća i gorivo. Otopljavanje klime omogućilo je još bujniju vegetaciju, a čoveku stalni boravak pod vedrim nebom. U svim fazama ove kulture grade se isključivo staništa čije su osnove izvedene iz kruga ili trougla s ukošenim „zidovima“, tj. krovom koji naleže na osnovu. Grade se kamena ognjišta, svetilišta, šatori, kružne platforme od kamena. Tu je i žrtvenik, a oko njega monumentalne kamene skulpture. Naselja imaju potkovičastu formu, orijentisanu ka reci.
Zamišljam te robusne ljude – žene kako pripremaju hranu, muškarce u lovu i ribolovu, a kad su osnovne potrebe za hranom namirene, dovlače kamen i klešu svoje skulpture čije značenje i tumačenje su samo oni znali. Deca bauljaju, ne verujem da je vođeno računa o higijeni. Stresla sam se od tih prizora. Pomislih – ovo naše vreme je najbolje, uprkos nedaćama koje sustižu čovečanstvo. Mi još uvek kao lučonoše nosimo veru, ljubav i nadu.
Hidroelektrana Đerdap
Izlazimo iz prošlosti na savremen put. Naš vodič – lepa Vlajna, kako ju je nazvao jedan kolega, uvešće nas u sama postrojenja HE. Izgradnjom hidroelektrane podignut je nivo vode Dunava, izmenjen je izgled ovog mesta. Inače, Đerdap se pominje još od nove ere. Veći značaj dobija za vreme rimskih careva, kada se probijaju putevi kojima je trebalo omogućiti legionarima prelaz u pohod na Dakiju (današnju Rumuniju). Mnogi rimski carevi su učestvovali u uređenju Đerdapa, počevši od Julija Cezara, ali je najpoznatiji ostao Trajan, koji je uspeo da obezbedi prolaz kroz klisuru. On je dovršio i put uklesan u stene desne obale Dunava i izgradio prvi most na Dunavu. Tokom srednjeg veka, za vreme krstaških ratova i nakon dolaska Turaka, Dunav postaje poprište borbi, pa se u ovim predelima grade tvrđave.
Sa pojavom parnih brodova, Đerdap postaje ponovo aktuelan. Ali problem su Željezna vrata, jer je u ovom delu plovidba bila onemogućena zbog velikog pada nivoa vode i podvodnih stena. Dunav je obuzdan tek šezdesetih godina XX veka, kad je izgrađena brana i hidrocentrala Đerdap I, II i III, jedno od najvećih postrojenja u ovom delu Evrope, čime je potpuno izmenjen tok reke. I eto, taj moćni zapenušani džin uzdiže se ispred nas. Zahvaljujući Nikoli Tesli, podignute su mnoge elektrane. Ova je u saradnji sa Republikom Rumunijom. Samo dodirnemo prekidač i svetlost obasja prostoriju. Sjajno, sedim u osvetljenoj sobi i kucam ove redove. I preturam po pretincu uspomena…
Đačke ekskurzije su uvek nezaboravne, ostaje sećanje na njih za ceo život. Učenici se osećaju bezbrižno, oslobođeni stega, daleko od roditeljskih pogleda. A nastavnici strepe pomalo i jedva čekaju povratak i da sve prođe bez problema. Ali problemi su za neke druge priče.
Perućac
Jedna lepa ekskurzija bila je u Perućac, turističko naselje na levoj obali Drine, udaljeno 13 km od Bajine Bašte. Nas koji ne živimo pored neke vode, uvek fascinira vožnja brodićem. Ovoga puta, to je veštačko jezero napravljeno radi hidroelektrane Bajina Bašta. Voda – neiscrpni pogon energije. Ogledamo se i nebo i mi. I drveće pored obale. Dodirujemo je. Rasprskavamo kapljice kao osveženje. Naučnici bi rekli – voda je alfa i omega ljudskog postojanja.
U Perućcu se nalazi i lokalitet Mramorje, srednjovekovno groblje koje je ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima. Najstariji potiču iz XIV veka. Različiti su po veličini. Nekoliko ih je ukrašeno klesanjem – mač, štit, krug i polumesec. Ovaj lokalitet je pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja za Srbiju.
Ovde se može videti kao prirodni fenomen – najkraća reka u svetu. Duga 365 metara, reka Vrelo je bistra kao oko, duga godinu dana. Reka se, posle kratkog toka i predivnog vodopada, uliva u Drinu i ima sve što imaju i one mnogo veće reke – veliki, moćni izvor iz koga kulja zapenušena beličasta voda, jedan ribnjak na desnoj obali, vodenicu na levoj, jednu levu pritoku u vidu bistrog potočića, naselje na levoj obali, mostove.
Na jezeru je izgrađena plaža na splavovima, koja je privezana za obalu i može se po potrebi pomerati ka većim dubinama. Plaža ima i pontone sa bazenom za decu. Bovama je ograđen prostor za kupanje. Naravno, tu su prisutni i spasioci na obali i spasilački čamac na vodi. Tu su i tuševi, tobogani, skakaonice, mogućnost iznajmljivanja pedolina. Gle, novootkrivena zabava za našu decu.
Veliko uživanje nam je pružila vožnja brodićem po jezeru. Mi „panonski mornari“, udisali smo svežinu i miris vode, povetarac nas je nežno milovao, a koža upijala sunčeve zrake. Oči su se odmarale na zelenom letnjem lišću. Razdraganost nas je obuzela, radost posmatrača. Osećaj smiraja u simbiozi sa prirodom. Sunce se penje ka zenitu, vreme je da se sklonimo u hladovinu. Vreme je i za ručak. Posle toga, još malo šetanja i razgledanja, obavezna kupovina suvenira. I povratak u ravnicu, na okrajke Deliblatske peščare. Voda je kod nas duboko ispod kore zemlje. Voda je i kap rose i kapi znoja….
Moj prvi boravak u pećini bio je Postojna. Kasnije smo, sa učenicima, obišli Resavsku pećinu. Kad je predsednica Udruženja žena saopštila da ćemo posetiti pećinu Ceremošnja, bila sam pomalo zatečena samim nazivom. A tek kasnije izgledom. Život pulsira i ispod kore zemlje.
Pećina Ceremošnja
Pećina Ceremošnja se nalazi na severoistočnim obroncima Homoljskih planina, na nadmorskoj visini od 533 metra. U blizini je selo Ceromošnja po kome je pećina dobila ime. Uređena je 1980. godine u dužini od 775,5 m, dužina turističke staze je 431 m. Pećina je, 2007. godine, dobila status zaštićenog prirodnog dobra.
Vozili smo se uzbrdo kroz šumu, s desne strane je vijugao potočić. Pored njega, bujna vegetacija. Skoro da nam nisu nailazila vozila u susret. Vožnja je trajala prilično dugo. A većina od nas se žali na nedovoljnu signalizaciju do odredišta. Malo nas hvata zebnja, valjda nismo zalutali, kao onomad kad smo išli na Petrovaradinsku tvrđavu, a tamo smo bili skoro na domaćem terenu.
Konačno, stižemo do restorana ispred pećine. Nekako se dan brzo prepolovio. Uz vodiča, ulazimo u pećinu gde nas zapljusne topao, sparan vazduh. Okrećemo glave levo-desno, ali moramo gledati i na stazice jer ponegde ima barica. Smenjuju se dvorane, u njima stalaktiti, stalagmiti, stubovi, draperije, okamenjeni vodopadi, galerije, razne figure…
U pećini se izdvajaju pet prirodnih celina: Ulazni kanal; dvorana Arena; Ponorska dvorana; Andezitska dvorana; Južni kanal. Ulazni kanal je siromašan nakitom. Dvorana Arena je najveća i najatraktivnija, nepravilno kružnog oblika, podseća na amfiteatre starog Rima. Ovde se izdvajaju monumentalni oblici: „Na večnoj straži“ – to je i amblem Ceremošnje, „Vodopad“, visok preko 10 metara, „Lepa Vlajna“ – simbolizuje ženu ovog podneblja, stalagmit „Mladoženja“ i čudno srasla dva stuba – „Drugovi“.
Ponorska dvorana je dobila ime po levkastom ponoru. Andezitska dvorana – izdvajaju se neobični stalagmiti –krajputaši. Južni kanal siromašan je nakitom. Ovde se nastavljaju dva dugačka, nešto uža kanala, a na kraju prvog je i izlazni otvor iz pećine. To me je jako iznenadilo što je izlaz bio drugde. U Ceremošnji nema strujanja vazduha.
U pećinu uvire Strugarski potok i nestaje u ponoru. Posle kilometra podzemnog toka, ponovo izbija na površinu kao jako vrelo iz obližnje Bigar pećine. Pretpostavlja se da između ove dve pećine postoji sistem dugačak nekoliko kilometara.
Osim ove dve pećine, ovde se nalaze i: Golubanjska pećina, Ravništarka, Dubočka pećina, Ševička…
Izlazimo van. Temperaturna razlika i vlažnost vazduha nekome su izazvale vrtoglavicu. Žurimo da sednemo na terasu restorana i da se okrepimo nekim specijalitetima ovog kraja. I, kao dobre domaćice, sve kupujemo sir (pretpostavljam, homoljski).
Čeka nas ne tako kratak put do kuće, vozači ne vole da voze noću, ali ponekad se tako desi. U kombiju je veselo, talože se utisci, umor ne osećamo. Planinski vazduh i izvorska voda, okrepljuju naša tela.
Ovog leta, volela bih da posetim Đavolju varoš, Vlasinsko jezero i malo u inostranstvo – na Ohrid. Propustila sam svojevremeno i srednjoškolsku ekskurziju i đačku, kako je teško propuštenu priliku nadoknaditi.
Ružena Kraćica, Padina
* Podnaslove dodala redakcija portala Penzin
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“