Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Imam toliko godina, da mi je lakše da se setim mladosti nego događaja skorašnjih dana. Moj brat živi blizu centra Niša. Bila sam tužna nekoliko dana. Osećala sam da ulazim u depresiju, stalna kiša i tmurno vreme sa vetrom činilo me je tužnom i uznemirenom. Niš nije bio lep tih dana. Kišobrani su bili neka vrsta garderobe. Morala sam da se pokrenem, da krenem u traženje neke duhovne toplete ili ću se razboleti. Bila sam baš jadnog raspoloženja.
Brat me je pozvao da vidim njegovu novu sliku, on je slikar. Odmah sam krenula. Bio je to poziv koji me je nosio. Sa svakim metrom i obrtanjem točkova autobusa, magla otuđenosti se dizala a srce mi je jače kucalo.
Vrata mi je otvorila snaja. Dok smo snaja i ja pile kafu, u sobu sa slikama ušao je moj brat sa novom slikom koja nije bila dovršena. Pogled na voz u snegu, za mene je bilo početak sećanja na najranije detinjstvo. Moj pametni i nadareni brat, naslikao je dosta slika, ali i neke koji su svedoci naših života. Prvu sliku koju sam odvojila i stavila na zid da je malo bolje pogledam bila je slika sa nazivom „Stara planinska kuća“, građena u moravskom stilu, sa šumom iza nje i širokim drumom ispred. Korišćena je strmina terena pa je izgrađen kameni podrum koji je poravnao teren. Kameno stepenište je učvrstilo ravan gde je postavnjena kuća sa lukovima okrečena u belo. Imala je dva odžaka i crvene crepove (jednoredne). Naslikana je bila naša rodna kuća u zaseoku Šumljane, na padinama planine Vidojevice, čiji su doseljenici iz plemena Vasojevića, bežeći od Turaka, tu se naselili krčeći šumu.
Roditelji su nas odveli jedne zime ili kasno ujesen u Blace, ostalo mi je u sećanju po snegu, jabukama i ranjenom stricu, koji je došao sa fronta. Sećam se jabuka, pečenih krompira, naročito se sećam klupe naslonjene na zid gde smo se nas dvoje peli i gledali na put. Drum je bio beo od snega a na njemu se pojavljivao pijani čovek, koji je posrtao i padao. Nas dvoje smo se plašili tog neznanca, ali svejedno smo ga gledali i ručicama zatvarali usta, da ne vrištimo, ranjeni stric nam se smejao. Mi smo se i njega bojali onako previjene glave, ruke i grudi. To je bila naša tajna. Slika otvoren prozor i jabuke na stolu, sa naslovom „Mrtva priroda“, delovala skoro kao treći svedok.
Ne znam u kom delu godine se selimo u Prokuplje, pamtim veliku zgradu koja je imala malo dvorište, vašar i kako su mi neki rođaci kupili dve male testije. Tu sam se izgubila i sećam se da su mi tražili roditelje preko zvučnika a ja molila da me odvedu do mog brata čvrsto držeći testijice. Tata me je našao. Kad me je odveo tamo gde smo stanovali, stanari su dolazili, plakali i smejali se kako smo se nas dvoje grlili. Dala sam mu testijicu, a on ih malim rukama čvrsto na grudi pritiskao.
Bila je ponovo zima, kao na slici mog brata. Došao je veliki voz sa ogromnom lokomotivom. Nas je tata popeo u vagon, a onda pomogao mami sa bebom da se popne. Rođaci iz vagona su nam doturili još slame u ćošku gde je bila mama sa bebom. Tata se popeo sa ostalim muškarcima. Voz je krenuo brekćući, galama ljudi je prestajala a mi smo zaspali od klopotarenja točkova. Putovali smo dugo. Stali smo u Stalaću, to pamtim po vici ljudi i velikoj pumpi koja je sipala vodu u lokomotivu. Tata je punio sneg u lonac da se na šporetu otopi a nas trljao snegom po licu, a to je radio i sebi. Voz nas je odneo u Ratkovo.
Ratkovo pamtim po kućama zbijenih jednu uz drugu, vinogradu iza kuće, šarenom prozoru na ulaznim velikim vratima, tavanu, strahu od velikog psa, po suzama mame po smrti male bebe, po bolesti koja je zahvatila sve nas i dugo trajala. Lečio nas je doktor Nemac.
Tata je otišao u školu, bojala sam se nikad neće doći, a rodila se druga beba. Tata se vratio i sve troje i malu bebu stavio ponovo u voz odveo u Kačarevo, umrla beba ostala je u Ratkovu. Mama je bila sve bolesnija, nije mogla da preboli umrlu bebu, a možda joj je bilo dosta rađanja i umiranja, bila je tako umorna da često nije mogla da zatvori vrata, a ona su lupala i lupala. Nisam mogla da spavam. Često sam tiho plakala ali nisam smela da ustanem i zatvorim vrata niti sam to znala čime. To vreme bilo je teško za mene.
Vukla sam malu sestru a išla za bratom, igrali smo se u dvorištu mlina. Jednom je malo falilo da skliznemo u kanal sa vrućom vodom. Na slici zbijene kuće drvored i negde daleko izvire sunce, osećam se toplo i sad čujem reči dede Vuksana: „Sunce, eto, raste. Biće, dijete, bolje…“
Negde pred kraj leta, tata nas je preselio u Pančevo, bili smo u kući gde su živeli radnici sa železnice. U dvorištu su ljudi čuvali kokoške po kavezima, u čitavom dvorištu bili smo samo mi, deca. Ponovo je padao sneg. Vetar je duvao besomučno. Mama mi je davala u jednoj platnenoj torbici brašno i kanticu sa dubokim zatvaračem da svakog jutra donesem mleko i hleb, govoreći mi: „Ja, dušo moja, nikog osim tebe nemam da mi pomogne, znam da ti je teško ali nema ko drugi. Ili bi ti volela da uradi tvoj mali brat ili sestra koja jedva hoda?“ Odmah sam odlazila napolje mada me vetar potkači i skoro ne dotičem zemlju, a često puta me baci i u veliko bure. Bila sam ponosna što pomažem mami i štitim one što su manji od mene.
Gledam sliku konja. Bila je to lepa slika i sećanje na Suboticu, grad koji sam prepešačila donoseći ponovo hranu, odlažeći u bolnicu kod mame vodeći brata i sestru u lutkarsko pozorište. Išla sam u bioskop da gledam crvene čizmice, od devojčice Pauline nosila sam norgadinske keceljice, a ona i njena mama me učile prve korake baleta. Tu sam upisala prvi razred osnovne škole…
Kad je trebalo da upišem drugi razred, ponovo smo bili u vozu koji nas nosi za Niš. Možda se tad i završavalo moje detinjstvo i počele prve životne brige kojih još nisam bila svesna, ali sam ih videla po suznim očima moje majke.
Moj brat još ima raznih slika životinja i pejzaža. Na jednoj slici je naslikao kako žene peru veš na reci, a to smo videli kad smo išli na sabor od sela Statovca ka selu Vlasovu na vrhu Radan planine. Tada smo imali oko devet ili deset godina, ali stari i puni života odraslih ljudi.
Posle mnogo godina, obišla sam mesta koja su bila moj zavičaj ili mesta mog detinjstva. Malo se šta slagalo sa onim što sam zapamtila, ali moja sećanja su zabeležena u slikama mog brata, što je bilo bolje od bilo čega drugog. Volim njegove slike i mog brata, svedoka našeg života.