Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Pavle (Boljevci, Beograd): Peške preko Dunava

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Aleksandar Aca Simić, Prelazak preko zaleđenog Dunava
(Virtuelni muzej Dunava

Jedne duge i jako hladne banatske zime, a banatske zime su valjda hladne i duge zato što je Banat blizu Karpata pa kada dune hladan vetar sa vrhova tog Karpata i srce se ledi u grudima svakome ko nema nekakvo zaklonište da se dobro ušuška, pa čak ni mi deca ne izlazimo iz toplih soba koje su dobro zagrejane kaljavim furunama u kojim se loži tuluzina i šapurinke od kukuruzova. Samo kroz oznojene pendžere gledimo krošnje drveća koje su obučene injevitim ruhom. I sa zebnjom posmatramo pojedine ljude i žene što dobro obučeni i zamotani klizavo koračaju idući negde za svojim neodložnim poslom.

A mi, deca, potajno smo se radovali tolikom mrazu i hladnoći, jer će neki Deda Mraz da nam zaledi sve bare gde ćemo moći da se tociljamo. Retko je ko od nas imao prave tociljajke, te smo ih sami pravili od nekakvih daščica preko kojih smo zatezali neke debele žicetine, što deblje to su mogle bolje da se uglačaju. E, takve su išle mnogo brže. Ali prave su ipak bile prave. Kad bi nam neko i posudio te prave da provozamo neki krug, pa ako su nam bile male za našu nogu, bili smo spremni da skinemo i vunene fusakle pa na bose noge, bez obzira na hladnoću samo da probamo prave pravcate tociljajke. Kada bi ih malo provozali, teška srca smo ih vraćali onome ko nam ih je dao da i mi malo probamo one prave.

I takve jedne zime, moja mama i moj očuh, čika Laza, dogovorili su se sa Živanom, čika Lazinim sinom iz prvoga braka, koji je živeo u Smederevu, to je tamo preko Dunava u Srbiji. Taj moj polubrat je slavio slavu Svetog Jovana, koji pada 20. januara, u jeku najljuće zime, kada se Dunav tako zaledi da ljudi sa zapregom u saonicama prelaze sa jedne na drugu stranu, preko leda bez imalo straha, jer led je znao da bude i metar i po debeo. Ne kaže se džaba: “Al’ je ladno, k’o da je jovanski mraz!”. Ovde se radi o masovnoj pojavi da mnogo naroda u to vreme ide preko zaleđenog Dunava, a glavni razlog tome je što je mnogo ljudi koji su živeli u Kovinu, radilo u Smederevu.

Doduše, kada nema leda u Dunavu i kada je Dunav plovan za brodove, postojao je jedan brodić koji se zvao “Kovin”, koga smo mi iz milošte zvali “Bela lađa”. Ona je pristajala u Dunavac, ako Dunav ne opadne toliko od neke suše na samim tim presuši i naš Dunavac pa bude mali gaz za tu našu “Belu lađu”. E, onda se išlo na otvoren Dunav, na neko mesto koje su zvali Ibrifor i tamo je bila neka barža koja je bila pristanište za tu lađu.

I tako, čika Laza se stao raspitivati kod ljudi koji još idu u Smederevo i preko leda jer je bilo lakše i sigurnije ići u društvu nego li ići sam. Ja sam se silno obradovao tom putu preko leda, ni sam nisam bio svestan opasnosti koje su bile moguće.

I tako, jednog ranog jutra smo ustali i krenuli u tu avanturu. Jako sam se začudio kada smo stigli na Ibrifor. Tamo smo zatekli veliki broj ljudi, žena i dece kako se greju oko vatre. Ljudi su pili, ko rakiju ko vino, i okretali štapove izned vatre na kojima su cvrčali i uvrtali se režnjevi slanine i od kojih se širio opojni miris. Tu smo bili još nekih sat vremena. Za to vreme su pristigli još neki ljudi. Odjedared se pojaviše neka tri čoveka, koji su došli iz pravca Smedereva i, posle kratkog većanja između odraslih, počesmo se pripremati za polazak. Pošto nije nikako moglo da se ide onako u grupi, morali smo da napravimo neki razmak, makar za dužinu nekih motki koje smo morali da nosimo na vratu držeći ih čvrsto rukama. Pa ako, ne daj bože, led i popusti, da može da doda motku pa da izvuku i spasu.

E, sve je bilo lepo dok nismo krenuli i došli na nekih stotinak metara od obale. Tek onda me je uhvatio neki strah, jer ja nikada nisam, ni čamcem, bio na toj razdaljini od obale. U mislima sam video sebe kako propadam kroz led koji se prolama. Pa sam počeo bojažljivo, kada me od svog tog straha otrezni jedna moja drugarica u koju sam bio zaljubljen. I tako, da bi se pred njom pokazao kao hrabar i kuražan dečak, videvši da i nju strah razdire, ja počeh da se ponašam dosta slobodnije i osmelih se da joj pružim ruku koju ona grčevito prihvati i još više otopi one zebnje koje su nas prosto ledile isto kao one sante leda, koje su do pre izvesnog vremena plivale Dunavom jer smo već stigli do sredine te nepregledne beline. Ostalo je još samo pola puta koji smo već prešli, a nas dvoje, onako stisnutih ruku, bili smo toliko sigurni na uspešan prelazak, pa da bi prešli čak i da je Dunav bio i upola manje zaleđen. Najzad smo prešli na drugu stranu još uvek se držeći za ruke i osećajući otkucaje naših srca preko oznojenih dlanova naših drhtavih ručica.

I dugo smo gledali, osvrćući se svaki čas, jedno drugo, jer mi nismo išli u istom pravcu. Ja sam išao na jednu, ona na drugu stranu.

A ona se zvala Ruža. I za vreme celog mog boravka u gostima i pored dvoje dece mog polubrata Živana, meni iz glave nikako nije izlazila ta moja Ruža na koju sam stalno mislio još osećajući njenu toplu ruku u mojoj drhtavoj ruci. I onda je došlo vreme da se ide natrag. U sebi sam molio boga da se pojavi moja Ruža.

Opet smo sišli do obale Dunava, Počeli su da se okupljaju oni koji hoće da pređu Dunav na kovinsku stranu. U svoj onoj svetini nigde da vidim moju Ružu i već sam se rastužio i hvatao me je neki neopisivi strah – pa kako da ja bez one koja mi je odagnala onoliki strah, savladam ovoliki Dunav. I dok sam ja polako gubio i poslednju nadu, nečije ručice su mi poklopile oči, a ja onako zatečen kada sam osetio toplinu tih ručica i opojni miris lavande na koji je mirisala njena odeća umalo ne vrisnuh iz sveg glasa od sve sreće što ćemo opet zajedno preći preko te užasne prepreke zvane Dunav. Od tog trenutka nismo se razdvajali.

I dođe trenutak da se krene i mnogi ljudi onako bojažljivo da se spuštaju na ledenu ploču, a mi, sa nekom lakoćom i koliko da je bio dug taj put, nama je prekratko sve trajalo. Kada smo stigli na drugu stranu, morali smo se najzad i rastati, ali smo i bez reči dobro znali gde ćemo se ponovo i što je moguće pre sresti.

To se desilo odmah sledećeg dana i tada se zaklesmo da se nikada nećemo rastati. I tako su prolazile godine u ljubavi i sreći, mi smo rasli a rasla je i naša ljubav. Još četiri puta smo prelazili preko zaleđenog Dunava kada smo išli na slavu, ja u Smederevo, a ona u Selevac.

I onda se sudbina grubo poigrala sa nama. Moja mama i čika Laza nisu bili više zajedno. Mama i ja smo prešli da živimo daleko od Kovina. Mi daleko od Kovina, a ja daleko od moje banatske Ruže kako sam je od prevelike ljubavi iz milošte zvao. Sve više sam patio i tugovao. Dopisivali smo se, a ona je meni uz nežne reči, slala i otiske poljubaca koje je pravila sa usnama koje su bile namazane karminom da bih ja mogao da ih ljubim kada zatvorim oči zamišljajući da je to stvarnost. A ja sam njoj crtao moju šaku sa raširenim prstima i nacrtanim srcem na dlanu te šake na kome bi napisao da je volim. I tako je to trajalo još nekoliko predugih godina.

Tada sam najzad skovao plan da je i najzad vidim. To sam joj i napisao u mom poslednjem pismu upućenom njoj. Nažalos,t nije stigla da mi odgovori jer mi je stigla tužna i pretužna vest da je moja nikada prežaljena banatska Ruža smrtno stradala u saobraćajnoj nesreći. I u trenu su nestali svi moji snovi o sreći i ljubavi. Tada sam napisao pesmu posvećenu mojoj banatskoj Ruži:

BANATSKA RUŽA

Banatska Ruža je bila devojka,
a moje to oči dobro znaju.
Nisam verovao da je baš toliko volim,
a sada znam kad je meni mrtvu predaju.

Tužne su oči moje,
suze govore ono što ja neću,
Kako izgledaju mrtve oči tvoje,
a ja ih ljubim jer sam im želeo sreću.

Ružan je ovaj dan banatska Ružo,
užasan za mene i tvoj grob.
Žao mi je kad sve sam ti pružlo,
a zauzvrat ostao sam rob.

Eh, da mi je živa moja banatska Ruža, gde bi mi bio kraj…

Pavle Simić, Beograd – Boljevci


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija