Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi „Šetnja kroz vreme“ koju je izdalo UG „Snaga prijateljstva – Amity„
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Tog prepodneva, pre desetak godina, po izlasku iz toplog hotela, dočekao me je neobično lep, sunčan dan. Na tren sam zbog nepregledne, snežne beline, osetila bolno peckanje u očima, pa sam brzo stavila sunčane naočare. Sa uzvišice na kojoj se nalazio hotel, pružao se predivan pogled na okolna šumovita brda i sam centar Borovca, gde su svojom impozantnom veličinom dominirali hoteli „Rila“ i „Samokov“. Mahnula sam mužu koji se upravo sa vrha obližnje žičare spuštao ka centru skijališta. Na obližnjoj, blagoj padini pored hotela, obišla sam ćerku i unuku koje su se zabavljale na sankama.
Nisam bila pansionirani skijaš, pa sam vreme dok je muž neumorno skijao provodila u šetnji. Setila sam se prethodnih zimovanja na Kopaoniku, gde sam imala običaj da prepešačim put od hotela „Srebrnac“, preko Jarma i Konaka, do hotela „Bačište“, ukupne dužine oko šest-sedam kilometara. Celim putem bih uživala u prekrasnoj prirodi, a posebno zadovoljstvo mi je pričinjavalo ispijanje kafa na prekrasnoj, sunčanoj terasi hotela „Bačište“.
Brzo sam odlučila da ovaj sunčan dan na Borovcu iskoristim za dužu šetnju do skijaške skakaonice i apartmanskog naselja. Uočila sam ih iz autobusa prilikom dolaska, posebno sam upamtila nazive pojedinih kompleksa apartmana: „Malina“ i „Jagoda“. Rešila sam da ne koristim glavni put, kako bih izbegla gužvu i kako se ne bih mimoilazila sa vozilima. Prema planu skijališta koji sam pokupila na recepciji, planirala sam da koristim sporedni put kroz šumu koji je prolazio nekih stotinak metara od hotela.
Kad sam nekom prtinom stigla do tog puta, gazeći mestimično i po dubokom snegu, bila sam već prilično oznojena. Raskopčala sam jaknu, ubeđujući samu sebe da nisam pogrešila što po ovako lepom danu nisam ponela kapu, šal i rukavice. Uputila sam se putem koji je krivudao između ogromnih stabala jela, čije su grane bile savijene pod teretom snega. Meki, baršunasti preliv svežeg snega koji je napadao te noći, čitavom okolišu davao je jedan idiličan, bajkovit ugođaj. Kad sam se prilično udaljila, imala sam utisak neke apsolutne, vanvremenske tišine. Nestalo je one graje dece oko hotela, zvuka motora žičara, motornih sanki i muzike sa razglasa kafića na stazama. Jedini zvuk je bio škripanje snega pod nogama i šum krila retkih ptičica u krošnjama jela.
Po nekoj svojoj vremenskoj proceni, prešla sam sigurno oko pet kilometara, ali se preda mnom nije ukazao nijedan od objekata kojima sam se uputila. Na nekoliko mesta put se račvao, što baš nisam mogla da vidim na karti koju sam ponela. Zbog svežeg snega koji je napadao te noći, teško se razlikovao put koji sam krenula od nekih puteljaka sa kojima se put spajao i ukrštao. Osim toga, nije bilo nekih vidljivih putokaza.
Sunčevi zraci, koji su se teško probijali kroz krošnje bremenite snegom, iznenada su nestali, jer je jedna siva i teška oblačna masa počela da se valja iznad moje glave. Činilo mi se da dodiruje vrhove džinovskih jela. Tunel od drveća kojim sam se kretala postao je prilično mračan. Taj utisak je pojačavala pojava guste magle i krupnih pahulja snega. Nisam uopšte mogla da se orijentišem, jer je vidljivost bila ograničena na svega dva-tri metra! Sunčane naočare ipak nisam skidala, s obzirom da su one koliko-toliko sprečavale da mi pahulje snega, nošene iznenadnim vetrom, upadaju u oči. Kosa mi je bila već prilično mokra i bila sam strahovito ljuta na sebe što nisam ponela kapu i šal! Čak nisam kod sebe imala bilo kakav lični dokument, niti novac!
Naslušala sam se dosta priča o ćudima planine i iznenadnoj promeni vremena, pa sam čak to jednom i iskusila na Kopaoniku, ali se ovom ipak nisam nadala. Bila sam u strahovitoj dilemi, šta da uradim!? Da nastavim dalje i nekako se dokopam apartmanskog naselja i glavnim putem se vratim u hotel? Morala sam sebi da priznam da nisam više bila sigurna da li se uopšte nalazim na pravom putu… I povratak istim putem nazad u ovim vremenskim uslovima imao je puno nedoumica i neizvesnosti!
Uzalud sam pokušavala da sačuvam pribranost, strah se sa svakim naletom vetra i snega sve više uvlačio u mene… Stajala sam prilično neodlučna i ljuta na samu sebe što sam se tako nespremna upustila u ovakvu avanturu! Ipak sam krenula dalje napred, sve u nadi da ću se dokopati neke civilizacije. Hodala sam tako još dobrih pola sata, dok me je panika sve više hvatala! Kroz glavu su mi prolazile poznate priče o izgubljenima u snežnoj mećavi, „beloj smrti“ koja ništa ne boli…
Iz daljine sam uspela da čujem zvuk motornih sanki koji se lagano pojačavao, ali nisam mogla da odredim odakle zvuk dolazi! Konačno sam ugledala farove motornih sanki koji su mi se približavali. Na moje vikanje i mahanje, dvoje motornih sanki, sa vozačima i saputnicima iza njih, zaustavilo se ispred mene. Vozači su imali na jaknama oznake gorske službe spasavanja. U čudu su gledali u mene, onako izbezumljenu i potpuno mokre kose. Panično sam širila ruke, vičući na nekom srpsko-bugarskom da sam se izgubila i stalno ponavljajući „Olimp“, „Olimp“, tj. naziv hotela odakle sam krenula!
Jedan vozač se nešto obratio drugom i dodao mu svog saputnika. Oni su otišli dalje, pravcem kojim su krenuli. Drugi je okrenuo sanke u pravcu kojim su došli, a meni je rukom pokazao da sednem iza njega. Nikada se ranije nisam vozila tim čudom. Nekako sam se smestila i čvrsto ga obuhvatila. Nastala je za mene luda vožnja kroz vejavicu, gde su mi se jele sa obe strane puta činile ka jedna ograda. Nisam prepoznavala put, niti sam znala kuda me sanke nose, ali sam se radovala što je konačno prekinut onaj hod po mukama.
Sanke su najzad stale ispred jedne neugledne, drvene barake u gustoj šumi, ispred koje je bilo parkirano više sličnih sanki. Prilično ošamućena, jedva sam nekako sišla sa sanki i sa mojim vozačem ušla unutra. U malom prostoru sedelo je još nekoliko vozača, sudeći po jaknama sa oznakama službe spasavanja. Ako je spolja baraka delovala zapušteno, unutra je stanje bilo mnogo gore. Zapahnuo me je ustajali miris duvana, alkohola, nekog gulaša iz konzerve i vunenih čarapa koje su se sušile iznad jedne sklepane bubnjare.
Dok im je moj vozač nešto objašnjavao, pogledala sam se u jedno prljavo, napola razbijeno ogledalo iznad stola. Šokirala sam se videći sebe jarko crvenog lica niz koje su se spuštale froncle mokre kose. Zatražila sam neki peškir, rukama pokazujući trljanje kose. Dali su mi neki peškirić koji po svojoj prilici nije opran od kada je nabavljen. Grčevito sam pokušavala da nekako osušim kosu, dok su me prisutni mladići posmatrali nekako nemo i nezainteresovano. Jedan od njih je stavio dopola ispijenu flašu na sto pored koga su me smestili da sednem. Rukom su pokazali da potegnem iz nje. Tek sam progutala baš dobar gutljaj, postala sam svesna da se radi o ljutoj rakiji, nekog čudnog i meni bljutavog ukusa. Kašljajući, jedva sa došla do daha, što je izmamilo smeh prisutnih.
Kao da je taj gutljaj učinio da su mi misli o mojoj nezavidnoj situaciji krenuli prvi put drugim smerom. Jedna udaljena, neugledna baraka duboko u šumi, ispunjena mirisom duvana i alkohola, nekoliko snažnih, drčnih mladića i jedna izgubljena, smetena strankinja bez ikakvih dokumenata činili su solidan okvir za neku erotsku, ili ne daj bože horor storiju! Crne misli mi je srećom prekinuo vozač koji me je doveo, pokazujući jednom rukom na jednog mladića, dok je drugu ruku ispružio u jednom pravcu, govoreći „Olimp“, „Olimp“! Nisam znala kako da im se zahvalim, jedino sam u džepu imala punu kutiju cigareta, pa sam je ostavila na stolu.
Smestila sam se ubrzo na druge sanke i čvrsto prigrlila vozača. Otpočela je nova luda vožnja šumskim stazama. Dok mi se vrtelo u glavi, pitala sam se da li samo mene tako voze kao hitan slučaj, ili je to uobičajeni način vožnje. Posmatrajući druge motorne sanke sa kojima smo se mimoilazili i koje su nas čak preticale, zaključila sam da se radi o uobičajenoj brzini. To me je učvrstilo u nameri da se nikad više ne vozim tim čudom. Setila sam se da je ispred hotelske skijašnice bio veliki reklamni pano za vožnju i iznajmljivanje ovakvih sanki sa prilično visokim cenama. Meni je i besplatnih vožnji bilo dosta za ceo život!
Kako smo se sve više približavali hotelu, vejavica je jenjavala, a graja sa staza se pojačavala. Kada sam stigla u blizinu hotela, videla sam muža na stazi i mahnula mu kao pri polasku u današnju avanturu. Zabezeknuto me je posmatrao, onako crvenu u licu i mokre kose na motornim sankama.
Odahnula sa potpuno tek kada sam se dokopala hotelske sobe…
Sa ovog zimovanja mnoge događaje sam već zaboravila, ali ova avantura je ostala zapamćena! Valjda što je često ponavljam zabavljajući prijatelje…