Predstave našeg društva o starosti su zastarele. Postoji „strukturno kašnjenje“ od oko 20 godina između demografskih promena i političkih i institucionalnih odgovora na njih.
Starenje društva, uprkos tome što ga nazivaju jednim od velikih izazova savremenog sveta, nije nova činjenica.
Ovaj proces se polako razvija u svim razvijenim zemljama već 174 godine, kaže Alan Voker, profesor društvene gerontologije na Univerzitetu Šefild. Podaci o očekivanom životnom veku kod žena počev od 1840. godine otkrivaju prosečni rast od dva meseca na svakih deset godina.
Linearna putanja ovog rasta je izuzetna i ne pokazuje bilo kakve znake da dostiže bilo kakav plato gde će zastati. U ovom veku, deo stanovništva čiji broj najbrže raste jesu veoma stari ljudi. Danas ima 10 miliona Britanaca koji mogu da očekuju da dožive 100. godinu života.
Uobičajena reakcija na ove podatke je negativna: starenje predstavlja problem. Ovakav stav preovladava u medijima, u kojima se uglavnom javljaju pojmovi „troškovi“ i „teret“ kada se govori o starenju.
Naravno, istovremeno se umanjuju ekonomski, društveni i kulturni doprinosi starijih ljudi, npr. u porodicama kroz ulogu deka i baka i u mesnim zajednicama. Takođe, ignoriše se postojanje visokog nivoa solidarnosti između generacija kada se često sugeriše da posleratna generacija otima resurse mlađima.
Prof. Alan Voker je na nedavnoj raspravi Britanske akademije rekao da istraživanja društvenih nauka pokazuju da je ovaj dominantan narativ zastareo. Postoji širokorasprostranjeno „strukturno kašnjenje“ od oko 20 godina između demografskih promena i političkih i institucionalnih odgovora na njih.
To znači da su naše predstave o starosti ostale zaglavljene u prošlosti. Na primer, tihu revoluciju dugovečnosti podržava uglavnom bolje zdravstveno stanje starih. Dakle, za mnoge ljude u smislu fizičke sposobnosti, 70-te godine života su nove 50-te.