Naše nasleđe – naš eho u budućnosti

Naše nasleđe – naš eho u budućnosti

Nasleđe čoveka kao njegov zalog za večni „život“, i dalje se čini kao naizglednija opcija za one koji žele iskorak preko praga smrti.


Nasleđe čoveka kao njegov zalog za večni „život“, makar u vidu dela koje je ostavio za sobom, ili dece koja će ga naslediti i preneti njegovo ime bar još nekoliko decenija, i dalje se čini kao naizglednija opcija za one koji žele iskorak preko praga smrti.

Tako i danas znamo za one koji su živeli pre nekoliko hiljada, stotina ili desetina godina, a čija su imena preživela u legendama, čiji primeri i danas predstavljaju često i veće autoritete nego naši savremenici, bilo da je reč o misliocima, naučnicima, istraživačima, pesnicima i piscima, vojnicima i vojskovođama…

Često se čini da su mnogi od njih „živi“, svakodnevno prisutni u našim životima, kao što su bili i u svoje vreme, ili u vremenima između našeg i njihovog. Zato je zanimljivo što danas možda preovlađuje vera u neke druge oblike večnog života osim našeg ličnog nasleđa.

Da li je to zato što su čak i Nobelovu nagradu, jedan od sinonima uspeha savremenog doba, već dobile hiljade ljudi kojima tek retki znaju, i pamte, imena i dela?

Da li smo odustali od ideje da učinimo nešto veliko ili znamo da su i oni „najveći“ zapamćeni tek slučajno – zato što je bio neko da zapiše o njima pre no što su zaboravljeni, ili zato što nisu živeli u negde u Južnoj Americi, Africi ili Okeaniji? Ili je to zato što se svaka generacija nada da će upamćena biti njena deca?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *