Miroslava (Beograd): Manastiri Srbije – dragulji graditeljstva

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”.

Moja drugarica Dušica, sa kojom drugujem i prijateljujem više decenija, uvela me je u jedan novi svet – svet Dobročinstva.

Ona je njihov dugogodišnji korisnik, pa kad me je pozvala da joj se pridružim, rado sam prihvatila. Za protekla dva leta obilazili smo manastire naše lepe Srbije. Uvek su to bili jednodnevni izleti, isplanirani tako, da se u jednom kraju poseti po nekoliko zadužbina.

Sva putovanja su nešto posebno i svako pruža veliko, divno uživanje. Udobni autobusi, sigurni vozači, ljubazni vodiči, koji svoje ogromno, stručno znanje, nesebično i zdušno prenose putnicima. A muzika u autobusu, prigodna, božanska, kao da dolazi sa neba. Svojim zvucima uvodi nas u drugi, duhovni svet, nagoveštava lep, uzvišeni doživljaj.

***

Za mene je sve bilo novo. Svaki hram je kao ostrvo u okeanu. Kad prođeš kapiju i ogradu i uđeš u dvorište, portu, dočeka te mir, spokoj, tišina i cveće, mnogo cveća. Raznobojne leje u zemlji, u žardinjerama, u saksijama, okačenim o grede trema. Svečanu tišinu naruši samo cvrkut ptica i zujanje pčela. Za danas, nestvarna slika.

Staze popločane, očišćene, bez ijedne travke ili nekog smeća. Zabrađene žene i monasi, tiho prolaze nekim svojim poslom, diskretni i nenametljivi. Svuda te okružuje predusretljivost, pažnja, ljubaznost, bogougodna reč. I uvek i svuda, domaćinsko posluženje: hladna voda, ratluk i kafa. Kao da je i vazduh drugačiji. Mir i utisak velikog reda izaziva divljenje i radost spoznaje da takva mesta još postoje.

Hvala “Dobročinstvu” za misiju koju vrši i time svakoga obogaćuje, oplemenjuje i učvršćuje u veri, ljubavi i plemenitosti.

***

Putujući s jednog kraja na drugi, prošli smo mnogim drumovima i obišli mnoga svetilišta. Sva divna zdanja, stara po nekoliko vekova, smeštena su na skrovitom mestu, u šumi, pored reke, na nekoj uzvišici, zaćuškana, zaklonjena. Ostavljaju utisak dubokog promišljanja o izboru mesta gradnje.

Ovom prilikom neću pominjati lepotu i skladnost hramova, godine kad su rušeni a kad obnavljani, od kog su materijala, ni stil u kome su građeni.

Neću pominjati divne freske, neprocenjive vrednosti, njihov sklad boja, lepotu izražavanja, osmišljeno značenje, kompoziciju, poruke.

Neću pominjati ikonostase, bogate, maštovite, remek dela ljudskih ruku,
nadahnuća i znanja.

Neću pominjati ikone, koje mirotoče, odnosno suze u određene dane ili određenim prilikama, i time privlače narod u verovanju da su čudotvorne.

Ovaj put želim da navedem nedovoljno poznate detalje i pojedinosti, koje se
vezuju za neke manastire, ništa manje zanimljive, ni manje značajne.

A ima ih mnogo!

***

Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, u blizini mesta Đunis, kod Stalaća, u dolini Južne Morave, ima neobičnu priču o svom nastanku.

Legenda kaže, da je krajem XIX veka, u selu Đunis, živela devojčica Milojka. Njoj se povremeno javljala i prikazivala Bogorodica, uvek na istom mestu – pored izvora.

Devojčici nije bilo lako. Iz skromne porodice, rano ostavši bez majke, trpela je i podnosila razne neprijatnosti, uvrede i poniženja. I pored nerazumevanja okoline i njenih najbližih, bila je uporna i istrajna u svom verovanju, i krhkim telom borila se za ideju i želju da ispuni zavet i obećanje dato Bogorodici – da podigne bogomolju pored čudesnog izvora. Na kraju, upornost je pobedila. Prvobitno je podignuta crkva brvnara, a tek krajem XX veka sagrađena je nova, i 2001. godine osveštao ju je pokojni Patrijarh Pavle.

Danas je na tom mestu prelepi veliki kompleks, a lekoviti izvor u centralnom delu, okružen je cvećem, hladom visokih stabala i svečanim mirom. Po toj legendi nastao je roman “Voda iz kamena” naše književnice Ljiljane Habjanović Đurović.

Svi putnici iz autobusa želeli su da ponesu lekovitu vodu, pa sam i ja, strpljivo čekajući u redu, napunila svoju flašicu.

***

Bio je 19. avgust, veliki hrišćanski praznik, Preobraženje. Autobus polazi jako rano, u 5:30 časova , da bi stigli na jutarnju liturgiju u manastir posvećen svetom Luki, u selu Bošnjane, kod Stalaća. Iako je još mrak, dan nije sasvim svanuo, svi putnici su stigli na polazište u ulici Admirala Geprata, ispred Vaznesenjske crkve.

Put je protekao udobno, uz laganu, božansku muziku, a kad smo stigli, služba je već počela. Obzirom da crkva nije još završena, svečani čin se obavlja u dvorištu, u prigodnom prostoru, pravljenom za saborna okupljanja u letnjem periodu. To je otvoreni trem sa krovom, drvenim stubovima, klupama sa obe strane uz nisku ogradu. Sve je prozračno, elegantno, kao čipka od drveta i dovoljno prostrano za više ljudi.

Brojni vernici pratili su sveštenika u molitvama i u pojanju. Delovali su kao dobro uvežbani hor. Zaista, impresivno! Za mene je ta posvećenost neverovatno otkriće.

Posle službe, domaćini – vernici iz okoline, služili su nas – goste svojim đakonijama. Bilo je tu kifli, pita, kolača, vina, a najviše grožđa. U gajbama, činijama, poslužavnicima, na stočićima, svuda okolo, svima dostupno. Preobraženje je praznik grožđa, dan kada počinje berba. I još jedan podatak za pohvalu. Crkva se gradi isključivo od prihoda donatora i dobrotvora.

***

Ovčar i Kablar, susedne planine, koje razdvaja Zapadna Morava, u svojim šumama čuvaju deset manastira, po pet na svakoj planini, i ponose se imenom Srpska sveta gora. Putujući klisurom, remek delom prirode, posetili smo manastir posvećen Svetom Nikoli, pa otuda ime Nikolje. Podigli su ga monasi iz Hilandara u XV veku, pobegavši pred najezdom turskih osvajača na Atosku Goru. Važi za najstariji hram u tom planinskom kompleksu.

Autobus je stao na magistralnom putu, a mi, putnici, morali smo šumskom stazom, pa preko mosta, na drugu obalu Zapadne Morave. E, taj most je poseban doživljaj, pun uzbuđenja. Konstrukcija je metalna, čelična i služi samo za prelaz vozova. Pored železničkih šina, uz ogradu mosta, predviđen je prolaz za pešake, prilično improvizovan. Preko čeličnih greda poređane su debele daske, a kroz razmak između njih, vide se talasi zelene, brze reke.

Dušica i ja smo se držale pod ruku i pažljivo i lagano, prešle na drugu obalu, vodeći računa o svakom koraku.Kad smo stigle na čvrsto tlo, odahnule smo, zadovoljne i umirene. Čim smo krenule prema manastiru, odjednom se začuo zaglušujući tutanj i buka zahuktale lokomotive, uz kloparanje vagona. Imale smo sreću. Izbegle smo bliski susret sa kompozicijom i zajednički, istovremeni prelaz preko mosta.

***

Ulazeći kroz široku kapiju – dveri, sa urezanim krstom na vrhu lučnog otvora, stupamo u dvorište hrama. Sa leve strane staze, skromna bogomolja Nikolje, prislonjena uz okomitu padinu planine Kablar, a sa suprotne, desne strane, lep manji objekat, na samoj obali reke. Skladno građen, sa tremom i jednim redom stubova u prizemlju i doksatom na spratu, sve od dekorativno obrađenog drveta.

Od našeg vodiča Jelene, divne, ljubazne i drage osobe, saznajemo još mnogo interesantnih detalja.

Taj konak, koji, takoreći zapljuskuju talasi reke, sagradio je Miloš Obrenović, dok je, zajedno sa celom porodicom, morao da se krije od Turaka, posle propasti Prvog srpskog ustanka. Ostalo je zabeleženo, da je Miloš bio veliki dobrotvor i donator monaškoj zajednici. Nažalost, sudbina je htela, da u tom periodu umre njegov sin prvenac, Petar, od 4 godine. Skromno obeležje sa krstom i imenom u dvorištu, označava dečji grob. Uzgred, dečakov kum na krštenju bio je Karađorđe.

***

U produžetku, staza se širi u negovano, cvetno dvorište, koje se stislo između planine i reke. U hladu vinove loze, dugačak sto, klupe, bokali hladne vide, i ratluk od ruže – za putnike – namernike.

Kao gospodar nevelikog dvorišta, dominira, caruje, moćno drvo, stoletni bor, sa visokom, bogatom krošnjom i debelim stablom.

Legenda kaže, da je na tom mestu, pre mnogo, mnogo godina, bilo groblje monaha, i umesto nadgrobne ploče, zasađen je bor. Čuvajući posmrtne ostatke podvižnika, svojim žilama, crpao je njihovu snagu i veru, i kažu, postalo isceliteljsko i čudotvorno. Treba obići tri kruga oko njega i pomisliti želju, verujući da će biti ispunjena. Skoro sve putnice iz autobusa obišle su oko stabla, svaka sa svojim mislima i svojim molbama. I ja sam napravila tri kruga, moleći se Čudotvornom drvetu i Svevišnjem da mojoj deci podari svako dobro.

A Morava, najviše opevana reka u Srba, teče, teče i talasima odnosi tajnu prošlih života i prošlih vremena.

***

Prva crkva zidana je u vreme cara Lazara, a današnja potiče iz 18.veka i posvećena je Blagovestima.

Vijugavim putem kroz gustu šumu, na desnoj obali Zapadne Morave, stižemo do kapije manastira Svetog Romana.

Kapija… ukras.

Ravan, visoki zid belo okrečen, širine kao put, sa dekorativnim, ukrasnim, krstom na vrhu, i dva otvora – manji za ljude i veći za vozila, sa kapijama od kovanog gvožđa, pravi umetnički rad.

Široka staza iza kapije, oivičena bokorima raznobojnog cveća, vodi nas do spomen obeležja Nikoli Nikolajeviču Rajevskom, ruskom grofu, koji je sa 3.000 dobrovoljaca, husara, došao da brani Srbiju u srpsko – turskom ratu, krajem XIX veka.

Poginuo je u selu Gornji Adrovac i tu je podignuta mala spomen kapela, telo je preneto u rodnu Ukrajinu, a srce je sahranjeno u dvorištu manastira Svetog Romana.

U Tolstojevom romanu “Ana Karenjina” grof Rajevski poslužio je za lik glavnog junaka, grofa Vronskog.

***

Sa velikim pijetetom i divljenjem stojim pred mermernom pločom, sa uklesanim slovima, i pitam se, šta je nagnalo tog mladog čoveka da pređe hiljade kilometara, da povede ruske dobrovoljce, istomišljenike, da se bori i brani Srbiju i da na kraju pogine, daleko od svoje zemlje i svog doma. Da, to je osećaj pravde, slobode, želja da pomogne ugroženima i ugnjetenima, a pre svega, to je ogromna hrabrost.

Takvi heroji ulaze u legendu.

Na brdu Lipar, u okolini Kragujevca, crkva posvećena Svetom Georgiju, nudi još jednu zanimljivu priču.

U školi, pored hrama, službovao je 2 godine, kao učitelj, naš proslavljeni pesnik i slikar Đura Jakšić. Slušajući priču monahinje o manastiru, gledajući likove svetaca na zidovima, uz blagi titraj plamena kandila, prijatno mi je i malo je reći da uživam u miru i lepoti trenutka. Prisetila sam se, davno naučenih stihova pesme Đure Jakšića, “Na Liparu”.

Jeste li mi rod, siročići mali?
Il’ su i vas, možda, jadi otrovali?
Ili vas je slabe progonio svet
Pa dođoste samo da, kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set?
Mi smo male,
Al’ smo znale,
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti,
Tako voleti,
Kao ti – ćiju ći!

***

Putujući Srbijom, tragovima pravoslavlja i vere, obilazeći sveta mesta, kao da sam podigla zavesu, skinula koprenu i otkrila novu lepotu, neki drugi, duhovni svet.

Osetila sam snagu i magiju poruke, koju su nam ostavili preci, zidajući svoje zadužbine, svesni, da to blago ostaje i posle njih. Spoznala sam veliku istinu! To su duhovni temelji i stubovi na kojima počiva Srbija. Klanjam se velikoj mudrosti! Hvala im na tome!

Naše je, da sve te dragulje graditeljstva ljubomorno čuvamo, a njihove tvorce poštujemo i ne dozvolimo da odu u zaborav.

Miroslava Mirčevski, 74 godine
Beograd
Fotografija: Manastir Pokrova Presvete bogorodice, Đunis,
Nikola Cvetković za Wikimedia


Šta je Draganova nagrada i zašto su ove priče i pesme, evo već petu godinu zaredom, sastavni deo Penzina: Draganova nagrada 2019.

Knjigu u PDF-u sa nagrađenim i pohvaljenim radovima sa konkursa Draganova nagrada 2019, u izdanju UG Snaga prijateljstva – Amity, možete naći ovde: “Putujući spomenar“.