Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Počajevska lavra, Ukrajina
(leto 2013. godine)
„Dvojica cede za istim stolom, isto vino piju- jednom prija, drugom ne.“
Prenosim svoje utiske, doživljaje, zapažanja sa putovanja – hodočašća no nepreglednim prostranstvima ruskih zemalja, koje krase svetinje i svetitelji veći i od same „rođene“ (tako svaki Rus naziva svoju zemlju) kojoj, inače kraja nema.
Naglašavam, ističem da su moji utisci krajnje subjektivni, pa zato pročitaj, nemoj ništa da poveruješ, spakuj se, otputuj i sam se uveri.
Vrativši se jedne godine sa hodočašća po svetoj zemlji Rusiji, seli smo nas nekolicina hodočasnika sa društvom, a ja sam pričao utiscima i o samom putu. Kada sam završio, moj prijatelj – saputnik, iznenađeno me pogleda i reče:
„Mi nismo bili na istom putu“.
A nas dvojica se nismo razdvajali sve vreme putovanja. Eto, svako gleda i vidi svojim srcem i dušom. Tuđe iskustvo može i treba da posluži samo kao provokacija i inicijacija da i on krene, vidi i doživi. Za takav poduhvat treba mu mnogo novca i mnogo, mnogo ljubavi. Ukoliko ljubavi nema, put je izuzetno naporan. A ovo je isključivo put ljubavi, a ljubav je neopisiva i nikada nije objektivna – ona je intimna i univerzalno personalizovana. Objektivan i nepristrasno napisan je telefonski imenik, red vožnje itd.
Zapisivao sam ja i te detalje, kao što su: čas polaska iz jednog mesta, čas dolaska u drugo, kilometražu, vremenske prilike, jelovnik i bezbroj drugih podataka, ali o tome neću ovde.
Dakle, krenuli smo na ovaj daleki put, od nekih osam-devet hiljada kilometara, da duši lek nađemo. Tako je i bilo. Nađosmo ga u svetinjama, među večno prisutnim i neprolaznim svetiteljima.
Ukrajina, Rusija, Belorusija. Zemlje u koje je pravoslavlje relativno kasno došlo. Veliki knez Vladimir krenuo je iz grada Hersonesa (Krim) da krštava zemlje Ruske u X veku (988. godine).
I
Ukrajina, posle Rusije, najveća evropska zemlja. Nepregledna prostranstva, stepe, suncokretova polja, čiji se početak i kraj ne može ni durbinom sagledati – beskrajna ravnica u odnosu na koju je naša Vojvodina kao poljanče.
Zemlja bogata, sela siromašna, kuće pokrivene „salonitom“ (ograđene sa iznenađuće i nerazumljivo malom okućnicom).
Stižemo u malo mesto, skoro selo – Počajevo. Na vrhu brega koji dominira ovim krajem, kao da je okačena o nebesa i spuštena na taj vrh (imam osećaj da lebdi i da će se jednog momenta vazneti na nebesa), stoluje čudesna počajevska lavra. Lavra je naziv za veliki manastir-duhovni centar, gde praktično postoji sve što je potrebno monasima koji žive u lavri. U Ukrajini ih ima tri, u Rusiji dve, mada ima i onih koji i Pskovsko-pečorski manastir nazivaju lavrom.
Unutar Lavre sve vrvi od radova. Mnogi hramovi su prekriveni skelama, osvežavaju se fasade, vrše se konzervacije, grade se novi parkinzi, proširuju stari, grade se novi konaci. Treba primiti, ugostiti hiljade i hiljade hodočasnika, kojih je svake godine sve više i više. Inače, smeštaj u konacima je više nego dobar – čisto, udobno, prostrano.
Predstoje mi nezaboravni susreti sa ljudima i sa svetinjama.
Vladika, neposredan, prostosrdačan, čovekoljubiv, posvećuje nama svoje dragoceno vreme, veselo propoveda, fotografiše se strpljivo sa grupama i pojedincima, započinje i peva „Tamo daleko“, a mi ga sa suzama pratimo u pesmi i molitvi. Manifestacija ljubavi u srcu Počajevske lavre.
Za mene i mog prijatelja Vladu, nezaboravan je bio i susret i razgovor sa Valerijem, čovekom iz obezbeđenja Lavre, inače Rusom na dužnosti u Ukrajini, u uniformi oficira, sa činom ali to nije ovde važno. Upoznavanje se desilo spontano, srdačno, prisno, a još kad je čuo da smo Srbi, potekla je ona čuvena hrišćanska-pravoslavna rusko-srpska – bratska priča. Ne bih ovaj susret i utisak naveo ovde da to nije prosto pravilo, prilikom susreta Rusa i Srbina. Kad čuju da smo Srbi, izlivi njihove ljubavi prema nama su takvi da dobijam utisak da oni više vole nas nego što mi sami volimo sebe. To je moj utisak.
Na kraju polusatne neprepričive priče, Valerij iz unutrašnjeg džepa uniforme vadi neki spisak i pokazuje nam uz reči:
„Budume kome se ja molim“.
Gledam, na trećem mestu zapisano je ime našeg najsvetijeg, blagopočivšeg Patrijarha Pavla. Suze su potekle i mom prijatelju Vladi i meni. Mi, Srbi nismo svesni koga imamo. Rus, koji u svojoj zemlji ima Sv. Sergija
Radonjeskog, Sv. čud. Serafima Sarovskog, Sv. Jovana Kronštatskog i još hiljade čudotvoraca, staraca, svetitelja moli se našem najsvetijem Pavlu Patrijarhu srpskom. Slava Bogu, zdravlje i svako dobro ruskom bratu u Hristu Valeriju.
Ulazim u Uspenski hram, u određeno vreme sa neba silazi Bogorodica Počajevska. Naime, čudesna ikona Bogorodice Počajevske smeštena je visoko u kupoli Hrama, lancem se spušta i tada hiljade vernika prilaze i celivaju čudotvornu ikonu, zadržavaju se desetak sekundi kako bi svi vernici koji strpljivo stoje u redu bili u mogućnosti da se i oni prekrste i čelom i usnama dotaknu čudotvornu ikonu.
Na ovom mestu ću zapisati da nemam pravo da na sebe uzmem odgovornost na da u ime svih govorim o tome šta čovek oseća prilikom neposrednih susreta sa čudotvornim ikonama, netruležnim moštima svetih i drugim svetinjama. Ja znam šta sam osećao i kako sam se osećao u navedenim situacijama. Drugi neka svedoče za sebe. Bilo bi gordo i pretenciozno da ja govorim o tome.
U okviru ove lavre, je i Hram u kome se nalazi čudesna pećina u kojoj se podvizavao Sv. Čudotvorac Jovan. Kroz uzani kameni otvor kroz koji ne može ni fizički da prođe malo punija osoba, a nekom se „ne da da uđe“, naglavačke ulazite u nepoznato. Treba imati hrabrosti i vere pa učiniti ovaj podvig. Eto, za mene malog, beznačajnog, doduše verujućeg, po meri koliko mi je dato od Gospoda, i sam ulazak u pećinu, gde je sveti provodio godine u molitvi, ovaj silazak je predstavljao veliki podvig.
Putujemo satima – stotinama kilometara, skroz na drugi kraj Ukrajine, na jugo-istok. U blizini grada Harkova, blizu granice sa Rusijom, nalazi se Svetouspenska Svetogorska lavra.
Okolina izuzetno lepa – reka, šuma, brda – bajka. Mesto, Bogom dano za odmor i molitvu. Smeštaj izuzetan, vrhunski – kasnije saznajem da je takav smeštaj nama, Srbima, lično omogućio iguman manastira vladika Arsenije. Razlog – veoma voli Srbe. To dokazuje sledećim svojim gestovima: Kada našu srpsku družinu prima u Vladičanske dvore, priča sa nama, fotografiše se i daruje nas. Ne znam da li je ko drugi od hodočasnika, kojih ima na hiljade, doživeo takvu čast.
U dužem razgovoru koji smo imali sa Vladikom, izdvajam saznanje da je davnih dana iguman Lavre, koji se takođe zvao Arsenije, uveo praksu da svaki posetilac Lavre mora biti nahranjen i napojen na račun manastira a inače Lavru, dnevno poseti više stotina hodočasnika.
U Lavri se zadržavamo skoro čitav jedan dan preko plana, što meni čini posebno zadovoljstvo. Kada nešto voliš, kada u nečemu uživaš, ništa ti nije teško:
Saborni Hram – večernja služba traje preko četiri sata. Meni je lepo, blagodat Božija oko mene se širi. Hram je dupke pun (svaki put, za vreme službe je tako).
Sledećeg dana, 21. jula, prvi put navodim datum, je praznik posvećen Ikoni Kazanske Majke Bozje a tog dana je rođeno moje dete – ćerka Miona.
Sveta Liturgija je počela u šest sati izjutra a završila se u 12 sati i 30 minuta. Uzeo sam blagoslov od igumana Arsenija.
Sledećeg dana, u 14 sati, svi smo se sabrali u Uspenskoj crkvi. Svetoj Liturgiji prisutan je veliki broj vladika. Povod je bio izuzetan, jedinstven. U Lavri su mošti Svetog Kneza Vladimira i danas su ispraćene na dug put. Ispostaviće se da smo mi od početka našeg puta pa sve do završetka, a to je bilo u Belorusiji (u gradu Minsku gde je organiziovana završna svečanost kojoj su prisustvovali svi najveći velikodostojnici pravoslavnog sveta, među kojima i nas Patrijarh gosp. Irinej, Mitropolit Amfilohije, Vladika Teodosije) pratili svete mošti. Velika blagodat za sve nas.
Kijev. Što je Kosmet za Srbiju to je Kijev za Rusiju. A u Kijevu i nad Kijevom i nad celim pravoslavnim svetom uzdiže se, blista, zrači Kijevsko-pečerska lavra. Dominira u duhovnom i svakom drugom pogledu.
Iguman Lavre je Mitropolit Vladimir. U Lavri je njegov dom. Tu je smeštena, u pravoslavnom svetu svima poznata, Duhovna Akademija koju su pohađale i naše vladike. Tamo sam susreo i petoricu naših momaka iz Republike Srpske – to su naše buduće vladike-daće Bog.
Godine 1051. ovaj duhovni svetionik su osnovali Sv. Antonije i Sv. Teodosije, a njima se pridruži dosta monaha, koji su u zemlji kopali sebi kelije-peštere, tu su živeli i Bogu se molili.
Treći put kako sam u Lavri i svaki put je doživljavam na drugačiji način. Krećem se donjim i gornjim pešterima. U kivotima, kao da su zaspali, nalazi se oko 130 netruležnih moštiju, svetih, prepodobnih, čudotvoraca, zatvornika. Ne znam da li igde na svetu možete videti, dodirnuti, celivati toliko netruležnih moštiju svetitelja. U tim podzemnim hodnicima prisustvovao sam, jednom prilikom, svetoj liturgiji.
Mada se stotine stranica mogu ispisati o Kijevsko-pečerskoj lavri, ja ovde još navodim: Istočnik svetih, čudotvornu ikonu Presvete Majke Božje u Bogorodičinoj crkvi, Hram u kome se čuva kapa Sv. Marka grobokopalnika i još mnogo, mnogo svetih stvari i mesta.
Za sve to vreme dok mi obilazimo Lavru i molimo se u hramovima pred Ikonama Gospoda, Bogorodice, svetih, večni Dnjepar tiho, da ne bi uznemirio molitvenike u Lavri, protiče ispod zidina večne Lavre.
Hodočasnici dolaze, prolaze i odlaze a svetinje zauvek ostaju.
II
Ulazimo u Rusiju.
Zadržaću se još samo na Trojica-Sergijevoj lavri. Svetinja nad svetinjama. Moram da biram reči za tako velike duhovne svetinje kao što su ruska hrišćansko-pravoslavna svratilišta – nebo na Zemlji. Za boravak-posetu samo jednoj od svetinja, vredno je živeti, značajnije od svega doživljenog i proživljenog.
Na sedamdesetak kilometara od Moskve, u bivšem zabranjenom gradu Zagorsku, sada Sergijev posed, nalazi se Trojica – Sergijeva lavra.
Zlatna kubeta mnogih hramova koji se nalaze unutar zidina Lavre, na kojima blistaju zlatni ruski krstovi, dodiruju nebo i kao antene sprovode Božju blagodat na Zemlju rusku.
U Hramu Sveta Trojica su mošti Svetog- svevremenskog Sergija Radonjeskog. Najčuvenija ikona – čudotvorna Sv. Trojica – rad, po mnogima najčuvenijeg ikonopisca u istoriji ljudskog roda, prepodobnog Andreja Rubljova, nalazi se u ovom hramu (to je prva kopija, original se čuva u Tretja-kovskoj galeriji u Moskvi) .
U manastiru se još nalaze svete mošti Sv. Nikona, prep. Dionisija, Sv. Filareta Moskovskog, Sv. Inokentija Moskovskog – prosvetitelja Aljaske i Sibira i mošti mnogih drugih.
Lavra je duhovni centar Rusije u kojoj se, takođe, nalazi čuvena Duhovna Akademija. U dugačkom redu, koji nikad ne prestaje, čekam i uspevam da celivam mošti Sv. prep. baćuške Sergija.
Ikonostas u tom hramu je najvredniji od svih poznatih u pravoslavnom svetu. Velika je gužva u Lavri, tako se remeti onaj mir koji krasi manastir, pa samim tim, čini mi se, da slabi onaj molitveni osećaj. Ovo važi za sva pomenuta mesta, nažalost. Međutim, to je cena sadašnjeg sveta kada se sve komercijalizuje i modernizuje. Sada smo otprilike na pola puta.
Obišli smo još mnoga mesta i svetinje no Ukrajini, Rusiji, Belorusiji, međutim, ja ću sada ovde da stanem, da se malo odmorimo. Ako budete želeli, nastavićemo putovanje, a tada ću vam pričati o svetim istočnicima, o Optina pustinji, o Svetom Divijevu i drugim svetinjama.
Jedan drevni mudrac reče da stvari imaju onakav izgled kakav im da naša duša. Kakav je čovek u sebi, tako on i o svemu spoljašnjem sudi. Bog je označio put kojim svaki čovek treba da ide – treba samo pročitati šta je On za tebe napisao.
Zbog čega sam ja na početku ovog teksta – putopisa zapisao onu misao o vinu? Na ovom putu bilo je nas devedesetoro. Ubeđen sam da ima isto toliko priča –različith. Tvoja će biti 91.
Srećan ti put, dragi moj nepoznati hodočasniče.