Početna Draganova nagrada Miomir (Niš): Tahićanska čorba

Miomir (Niš): Tahićanska čorba

Miomir (Niš): Tahićanska čorba

Treće mesto u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvo” konkursa za najbolje putopise starijih osoba “Draganova nagrada” 2017. godine.
Ova priča je objavljena i u publikaciji “Šetnja kroz vreme” koju je objavilo UG “Amity – Snaga prijateljstva“.

Kada je 1963. godine petnaestogodisnji Žan Batista Siprijani u muzeju Orsej ugledao Gogenove “Tahićanke”, u trenutku je shvatio šta želi od života. Preseliće se u Francusku Polineziju i ostati tamo zauvek.

Prilika mu se ukazala tri godine kasnije kada je stasao za vojsku. Dobrovoljno se prijavio neki mesec ranije i time dobio priliku da bira gde će služiti, u Francuskoj ili u nekoj od vojnih baza na mnogobrojnim francuskim kolonijama širom sveta.

Tako je 29. avgusta 1967. godine doputovao brodom na Tahiti da se više nikad ne vrati u rodni Marsej.

*

Te godine sam u bioskopu “Istra”, u Pobedinoj ulici u Nišu, prvi put gledao film “Pobuna na brodu Baunti” (posle sam ga gledao najmanje još deset puta). Napolju je besnela februarska vejavica, a u toploj bioskopskoj sali širio se opojni miris južnih mora, dok su nam sa platna prelepe Tahićanke, obnaženih grudi, nemarno prekrivenih dugim crnim kosama, slale ljupke poglede i osmehe.

Paradise on earth: divne peskovite plaže, smaragdnozelene lagune, nestvarna vegetacija i romantična ljubav između poručnika Flečera, koga igra mladi Marlon Branko (kako su ga od milošte zvali niški tapkaroši) i ćerke indijanskog poglavice Miamati (Tarita), koju ni surovi kapetan Blaj nije uspeo da spreči. Naravno, kako je i red, kapetan biva isteran sa broda i završava u čamcu za spasavanje na debelom moru, dok mladi par i dalje živi srećno u ljubavi, na opšte zadovoljstvo publikuma.

Otići ćeš Miško kad-tad do rajskih ostrva južne Polinezije i gledaćes Gogenove slike u Papeteu u originalu, makar do tamo morao da plivaš! – Kakav je to samo bio utopistički zavet jednog gimnazijalca iz perspektive realnog socijalizma šezdesetih.

*

“Sve devojke sa Tahitija su želele dete bele boje kože”, pričaće kasnije Žan.

“Bela put je potomku-nasledniku davala perspektivu u životu i gotovo garantovala bolju budućnost. Svako veče smo išli na lokalne igranke. Devojke bi prilazile, igrale sa mnom i posle pet minuta pitale me da li bih hteo da im napravim dete. Napuštali bi podijum za igru i silazili na plažu. Kako mi je svetla boja kose, a imam i plave oči, prosto su se otimale o mene. Rekord mi je bio čak devet vahines na veče. Kakav je to samo život bio.”

Posle završene vojne službe, Žan se zaposlio u kuhinji jednog od boljih restorana na Marei. Prvo je kao pomoćnik u kuhinji prao sudove, ali je uskoro, uz dobre kuvare restorana naučio kako se pripremaju razna tahićanska jela i specijaliteti. Prirodno talentovan, ubrzo je u tome postao pravi majstor.

Naravno, i dalje je uveče posle posla išao na igranke nastavljajući da daje svoj puni doprinos povećanju nataliteta ostrvlja, sve dok se 1978. nije oženio devojkom kineskog porekla s kojom će provesti 25 godina u braku. Nedugo nakon toga, postao je i vlasnik svog prvog restorana.

*

Avgusta meseca iste te 1978. godine, ljubazno su me zamolili oni fini momci iz JNA da odem u Maribor na godinu dana, kako bi čuvao Slovence od Austrijanaca. Bog mi je svedok da sam se zaista trudio da povereni mi posao obavim što savesnije. Da je zadatak uspešno obavljen jasno se prepoznaje u činjenici da su sačuvani i da im, hvala bogu, ni danas ne fali ni dlaka s glave. Ko je meni kriv što sam živeo u zemlji koja nije imala kolonije pa da mogu da biram, kao Žan, neko egzotičnije mesto. Doduše, danas je ta teza da nismo bili kolonizatori stavljena pod ozbiljan znak pitanja. A nekako mi se čini i da bi bivša braća sa severa više volela da sam ih čuvao od ostatka Juge umesto od mrskih nam zapadnih imperijalista; ali to je, slažete se, neka druga priča, za neko drugo vreme.

Naredne godine sam u Tejt galeriji u Londonu uživo video “Nevermore O Tahiti“, prvu sliku pomenutog post-impresioniste. Posle sam mu se nagledao slika po raznim muzejima sveta i nikad mi nije bilo jasno kakvim to očima genijalni slikar gleda svet oko sebe. Da li baš mora da ona divna, nežna stvorenja sa filma prikazuje kao debele, rasplinute, nimalo privlačne žene, pa još prefarbane drečavim bojama. Umetnička sloboda, u redu, ali što je mnogo, mnogo je. Nemoj mi ih ružit, molim te. Mislim, zaslužio si da ti se smeje ceo Pariz kada si se 1894. prvi i jedini put vratio u Francusku, pokušavajući da prodaš neku od tih slika kako bi popravio finansije.

Žanovi restorani su tokom godina postali nadaleko čuveni po ribljoj čorbi od više vrsta egzotičnih riba, koja se po specijalnom receptu sprema punih 24 sata. Poseban šmek joj daje veoma retka riba koja živi na više stotina metara dubine i po kojoj je čorba i dobila ime.

Razni belosvetski bogatuni, koji listom na ostrvu Bora-Bora imaju svoje oaze mira u vidu ekskluzivno opremljenih sojenica na vodi, redovno bukiraju mesto u restoranu, ali gotovo izvesno svi moraju da čekaju na red, a nekad čorbe jednostavno i nema na meniju.

Žan-Batist Siprijani je, može se reći, dosanjao svoj san.

*

I evo me, gotovo pola veka kasnije, sedim u smiraju dana sa prijateljima na terasi hotela na Marei sa koga se pruža nezaboravan pogled na Kukov zaliv gde je 1984. snimljen rimejk Bauntijaa sa Melom Gibsonom u glavnoj ulozi. Sama činjenica da je tu više meseci boravio Pobesneli Maks, dovoljan je razlog da ženskom delu ekipe danima ne možete skinuti osmeh sa lica.

Već 15 dana letimo cesnama Air Tahitija između ostrva, od Tahitija do Huahina, od Bora–Bore do Raitee. Vreme provodimo na koralnim sprudovima koji okružuju ostrva, roneći sa ajkulama i hraneći iz ruke, komadićima ribe, otrovne raže. Sa jedne strane, tamnoplavi okean, četiri kilometra dubok, sa druge, plitka voda nestvarno zelene lagune.

Izgleda da priča filma moje mladosti baš i ne odgovara istinitom događaju iz 1789. godine. Džejms Norman Hal, pisac koji je događaj opisao u svojoj knjizi, po kojoj je i sniman film, malo je ipak preterao u svom stvaralačkom zanosu. Ispostavilo se da je kapetan Blaj bio vrlo častan engleski oficir koji je dugo plovio sa Džejmsom Kukom pa je, kao čovek od poverenja, dobio zapovedništvo nad brodom od engleske krune. Prvi zadatak mu je bio da sa Tahitija prenese sadnice hlebnog drveta na novoosnovanu plantažu na Jamajci.

Šta ti sve to vredi kad imaš nelojalnu posadu. U mornare su, u to vreme, išli uglavnom ljudi sumnjivog morala, beskućnici koje u domovini niko nije čekao. Doduše, i izazov je bio suviše veliki: mračni, magloviti, srednjevekovni London u poređenju sa večitim letom Polinezije, pa još u društvu “radodajki”. Pravo je čudo kako su kapetan i manji deo posade, posle višenedeljnog plutanja u čamcu, preživeli i stigli do Engleske. Naravno, kraljica je odmah, kao kaznenu ekspediciju, poslala fregatu “Pandora”, ali od pobunjenka ni traga ni glasa.

Poručnik Flečer, posada i domorotkinje koje su pristale da pođu s njima, otplovili su u međuvremenu gotovo hiljadu kilometara jugoistočno i smestili se na pustom Pitkern ostrvu koje se nalazi između Uskršnjih ostrva i Mangareva. Koliki je bio strah od odmazde za veleizdaju govori činjenica da su, čim su stigli, zapalili brod da ga slučajno neko ne bi prepoznao, osudivši sebe da zauvek ostanu na tom mestu. Kada su posle dvadeset pet godina Englezi saznali gde su pobunjenici, Flečer je već odavno bio mrtav a nova kolonija narasla na sto osamnaest duša. Kapetan Blaj je na novom brodu “Providens”, posle par godina, ipak uspešno završio misiju, prenevši sadnice sa Tahitija na Karibe.

Što se tiče Gogenovih slika, na celoj Francuskoj Polineziji, dugoj gotovo pet hiljada kilometara, sa sto osamnaest naseljenih ostrva i hiljade atola svrstanih u pet arhipelaga, nema ni jednog originala. Sve su na vreme pokupili mangupi. Čak i u Gogenovom muzeju u prestonici, na najvećem ostrvu, mogu se videti samo otužne reprodukcije. Poslednje dve godine pre smrti 1903. godine, Gogen je proveo na Markeza ostrvima daleko na severu, gde je i sahranjen. Glave mu je u pedeset četvrtoj godini života, ni malo romantično, došao sifilis, kojim su, inače, Evropljani prosto desetkovali stanovništvo Pacifika, zarazivši starosedeoce dotad nepoznatom bolešću. Kao što se iz priloženog vidi, uvek je, nažalost, postojala neka sida da sve pokvari. Raspustan život, pa još nekažnjeno? Teško. Božja ruka.

Ispostavilo se, posle dugog i pažljivog razmatranja, i uz konsultacije sa drugim članovima novooformljene Republičke komisije sastavljene od prisutne muške populacije, da je veliki umetnik na svojim slikama čak birao, ako ne i ulepšavao modele koje je slikao, ma kako to paradoksalno zvučalo. Ili prosto rečeno, za sve vreme boravka ovde ne videsmo ni jednu dobru ribu. Da li je one naljepše odveo poručnik vragolan pre 150 godina sa sobom, ili su ih muževi, znajući da na ostrva dolazi lepi Miško posakrivali, tek ove što ostadoše… Nepristojno je za neku ženu reći da je ružna, ali treba biti realan. Ja imam preko sto kila, ali teško da bih nekoj od njih oborio ruku. Bila bi to borba letnji dan do podne.

Dakle, one nisu debele, jednostavno su tako nezgrapno građene: krupna kost, masivnija ramena, izbačene ogromne zadnjice i obavezan stomak. Možda je nekom i negde to ideal lepote, ali ja sam više za onu filmsku varijantu koje ovde na terenu, nažalost, nema ni u tragovima.

Okrećem telefon:

“Žan Siprijani?”

“S kim imam čast?”, pita.

“Probali bismo tvoju riblju čorbu. Ima nas desetak, a nalazimo se u Perl Bič hotelu.”

“Odakle ste?”

“Iz Srbije.”
Ćutanje za trenutak…

“Dolazim za pola sata po vas.”
I zaista, uskoro stižu dva crna vana. Sedam na suvozačevo sedište prvog.

“Ja sam Majk, a ti si Žan, pretpostavljam”,  kažem vozaču.
Klima potvrdno glavom.

Vozimo se krivudavim putem uz samu obalu. Noć je puna mesečine koja se probija kroz palmino lišće i pravi odsjaj na nestvarno mirnoj vodi lagune Tihog okeana. Krišom ga posmatram: duga kosa vezana u rep, šarena havajka, bermude, već pomalo ostareo, ali i dalje vitalan.

“Žan, imaš li predstavu koliko imaš potomaka?”

Smeje se šeretski. “Ne znam, cenim da ih je oko sto pedeset.”

“Da li ti se od njih nekad neko od njih obratio?”

“Nije.”

“Plaćaš li, crni sine, neku alimentaciju?”

“Taman posla! Ja od njihovih majki nikad ništa nisam tražio. Samo sam im pomagao i to na njihov zahtev. Znam da ih ima i u Francuskoj, neki studiraju, ponosan sam na njih.”

Stižemo. Dočekuje nas Vanina, Tahićanka, Žanova 20 godina mlađa, treća žena.

Restoran “Aito” na samoj plaži. Diskretno osvetljenje i nezaobilazan dekor: ribarske mreže i zidovi od biseronosnih ostriga. Stolovi tik uz vodu koja se gotovo ne pomera. Diskretna polinezijska muzika: ukulele i gitara. Žan nas lično služi.

“Kako vam se sviđa bujabes (riblja čorba)?”, pita.

“Putuješ li skoro za Francusku?”, odgovaram pitanjem.

“Vanina me godinama moli da joj pokažem Pariz. Inače, odavno nisam bio. Možda ovog leta.”

“Evo ti moj broj telefona, javi se ako dolaziš i, nemoj da te mrzi, dođi u Srbiju da te odvedem na Dunav, u Brzu Palanku, pa da vidiš šta je prava riblja čorba.”

“Znam da se u Srbiji dobro jede. Vas je, Boga mi, teško zadovoljiti. Dolazim, to moram da probam”, kaže, ali, vidi se, nije mu pravo.

Prošlo je od tada četiri godine.
Čudim se, što ga još nema?!
Ja ga čekam, oladi mu se čorba načisto.

Miomir Pavlović, 63 godine, Niš
dipl. ing elektrotehnike u penziji