Pesma sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja putopisna pesma“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Privlačio me oduvek taj karavanski put,
put kamila do neke daleke Nedođije,
po slanoj zemlji gde svaki žbun je žut,
a kamen raspukao pod suncem što ga mije.
Privlačio me oduvek taj stari kameni grad,
presušile fontane i kamena lica na stazi,
mermer, korakom glačan, od ko zna kad do sad
po kom se više kliže nego što noga gazi.
Bele se stubovi stari sa laticama na frizu.
Mermer pod suncem i kišom davno je uglačan,
svetluca pod mesecom sve dok ne svane dan,
čempresi streme ka nebu u jednom tamnom nizu.
Privlačio me i akvadukt i agora i hram
i maslina pod zidom sa reljefima vojnika,
gde osećaš da si tu vekovima i nisi sam
i da na kamenu negde leži i tvoja slika.
Kraj zida treperi, šumi i priča maslina stara,
čak ni zrikavca nema u suvoj travi da zriče,
ovde se pričaju samo tajne i neme priče
i kip sa bledim kipom bez reči razgovara.
I Vaseljenski je sabor držan na ovom mestu.
Biblioteka stoji ko ukras kamene slike,
sa kipovima Sofije, Episteme, Enoje i Arete
ka nebu ruku pruža statua boginje Nike.
Među drvećem na brdu miloglasnih slavuja
Bogorodičina kuća na vrhu ko znamen stoji
hrišćanske vere, sa tri izvora sveta
hladne vode pod kućom, vekove protekle broji.