Početna Draganova nagrada Draganova nagrada 2017. Ana (Pančevo): Selo mog detinjstva

Ana (Pančevo): Selo mog detinjstva

Ana (Pančevo): Selo mog detinjstva

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!

Fotografija: Saša Kovače, Velika Babina Gora

Selo mog detinjstva bilo je Velika Babina Gora. U blizini našeg sela nalazi se i Mala Babina Gora. Ova sela nalaze se u Slavoniji. Srez nam je bio Daruvar.

U Veliku Babinu Goru doselila sam se krajem Drugog svetskog rata sa majkom i tri sestre. Otac  i mlađi brat su poginuli u ratu. Stariji brat je bio oženjen.

Selo Babina Gora nalazilo se na bregu. Bilo je veliko i lepo. Kuće su bile u dva reda. Bilo je puno voćnjaka. Najlepše je bilo u proleće, kada procveta voće. Selo je izgledalo kao da je obuklo belu venčanicu i divno je mirisalo.

U našem voćnjaku, u blizini kuće, nalazila se velika kruška. Osim što je davala plodove, pravila je i divan hlad. U njenom hladu često smo se odmarali. Svi smo voleli tu krušku.

U Babinoj Gori pošla sam i u školu. Bilo je jako puno dece. Učitelj je držao nastavu u dve smene, i pre i posle podne. U našu školu dolazila su deca i iz manjih susednih sela, koja nisu imala svoju školu.

Na ulazu u selo, bila je predivna šuma. U šumi je bilo puno raznih gljiva, jagoda i cveća. Volela sam u proleće da berem prve visibabe. Preko leta brala sam mirisne ciklame. U šumi je bio i jedan veliki panj. Volela sam da sednem na taj panj, i da slušam ptice kako pevaju.

Najviše smo se radovali Petrovdanu. Tada je u našem selu bio kirvaj. Dolazili su licitari sa svojim tezgama. Najviše smo kupovali licitarska srca. Uvek je na Petrovdan dolazio i sveštenik. Služio je misu pored zvonika, jer selo nije imalo svoju crkvu.

Posle podne je bila igranka. Dolazili su mladići i devojke iz okolnih sela.

Voleli smo i zimu. Tada su bila posela. U selu je uvek bilo veselo. Sredinom 1949. godine, starija sestra je napustila selo. Došla je u Pančevo kod naših prijatelja. Zaposlila se u Utvi, fabrici aviona.

Za 29. novembar, Dan Republike, došla je u selo i tražila od majke da i mene povede u Pančevo. Tako sam jednog hladnog decembarskog jutra, napustila Babinu Goru.

Ubrzo, za nama došla je majka i dve mlađe sestre. Ja sam se veoma mlada zaposlila u predionici pamuka, tadašnjem Trudbeniku.

U Babinu Goru išla sam nekoliko puta dok sam još bila mlada. Još uvek je u selu bilo lepo…

Posle više godinama nisam tamo išla. Tek 1991. godine, kada mi je umro stariji brat u susednom selu, Jašenašu, poželela sam da vidim i Babinu Goru.

Kada sam videla selo, veoma sam se rastužila. Mnoge su kuće bile napuštene i oronule, sklone padu. Škola je bila zatvorena, a oko nje je svuda izrastao korov.

U selu više nije bilo dece. Stariji ljudi su poumirali, a mlađi su napustili selo, i otišli u grad, ili u beli svet, u potrazi za boljim životom. Selo je ostalo pusto, bilo je samo nekoliko porodica još u njemu.

Poželela sam da vidim i našu krušku. Bila je još uvek na svom mestu. Rađala je plodove i pravila hlad, kao da je prkosila svemu.

Bilo mi je jako teško zbog svega toga, a osećala sam i krivicu, jer baš moja porodica je prva napustila to selo. Veliku Babinu Goru nisam više nikada videla.

Ana Horvat, Pančevo