Milan (Beograd): Hrišćanski grob

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvu”. Priča je, kao jedan od posebno pohvaljenih radova, objavljena u knjizi “Putujući spomenar” koju je izdalo UG “Snaga prijateljstva – Amity“.

Kako je petak neradni dan u Alžiru, odlučio sam da ga iskoristim za obilazak antičkih gradova Tipaze i Šeršela, zapadno od grada Alžira. Dotle se stiže dobrim, ali nezanimljivim autoputem. Prvo što putniku privuče pažnju, to je džinovski mauzolej mauritanskih kraljeva, koji se vidi sa puta. Nazivaju ga mnogim, uvek pogrešnim imenima. Francuzi su ga zvali “Tombeau Chretiénne” – Hrišćankin Grob, a Arapi “Kubr er Rumia” – Rimljankin grob.

Ustvari to je grobnica Jube II, kralja Mauritanije, velikog prijatelja i saveznika Rima. Smatra se da je tu sahranjena i njegova žena Kleopatra Selena, ćerka čuvene egipatske kraljice i Marka Antonija. Malo je poznato da su Antonije i Kleopatra imali blizance – ćerku i sina.

U megalomaniji svoje burne ljubavi i nerealnih vladarskih ambicija, nazvali su ih Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra Selena (Mesec). Posle poraza i smrti dvoje ljubavnika, Oktavijan je poštedeo njihovu decu, za razliku od nesrećnog Cezariona, Kleopatrinog sina sa Cezarom.

***

Za ovo je imao dobar razlog; Cezarion je sa pravom mogao da pretenduje na presto kao Cezarov naslednik, čime bi direktno ugrozio Avgusta. Tim pre ovaj je mogao da ukaže milost deci poraženog izdajnika Antonija. Ne samo što ih je poštedeo, već im je odredio i uloge u politici Carstva. Kleopatru Selenu je udao za kralja Mauritanije, dok je Aleksandra Heliosa poslao negde u Jermeniju. Tako je učvrstio veze sa narodima na rubu Carstva, koji još uvek nisu bili pokoreni, već su priznavani kao “prijatelji” i “saveznici”.

U rimsko vreme pod Mauritanijom je podrazumevana teritorija današnjeg centralnog i zapadnog Alžira, kao i ceo današnji Maroko. Ova zemlja još nije osetila ni blagodet, ni silu Imperije, kada su se njihovi kraljevi upleli u Jugurtine ratove, menjajući savezništva i gledajući sopstveni interes. Time su prizvali Rimljane, kao nekada Numiđani, svojim učešćem u Punskim ratovima.

Za Rimljane je to još uvek bila nepoznata i divlja teritorija. Zato su je poklonili svom prijatelju Jubi II, nekadašnjem kralju Numidije, ne bi li je pacifikovao i romanizovao, pre neminovne okupacije. Juba II je ispunio očekivanja. Osnivao je po rimskom uzoru gradove, a od punskog grada Jola načinio je svoju prestonicu koju je nazvao Cezareja.

Kao i Irodova Cezareja u Judeji i Cezareja u Kapadokiji, i ovde je ulagivačko ime trebalo da potvrdi večnu ljubav vazalnih kraljeva prema Carstvu. Sami Rimljani nikada nisu nazvali ni jedan grad ovim imenom.

***

Po Jubinoj smrti, Mauritanijom je kratko vladao njegov sin Ptolomej. Pošto je pogubljen po Kaligulinoj naredbi, Mauritanija je pripojena Carstvu i podeljena na dve provincije: Mauritanija Tingitana, koja odgovara današnjem Maroku i Mauritania Caesarensis, koja odgovara današnjem Alžiru. Zanimljivo je kako stare, rimske podele nastavljaju da deluju do današnjeg dana.

Pretvaranje Mauritanija u provincije, pokazalo se, međutim, veoma preuranjenim. Mavari su stalno dizali bune i vodili gerilski rat. Najdosadniji delovi Tacitovih “Anala”, posvećeni su jalovim pokušajima Rimljana da zavedu red. Upadi pobunjenika iz pustinje, napadi na garnizone i gradove, posle čega slede rimske kaznene ekspedicije, sa uspostavljanjem vojnih punktova sve dublje i dublje u Sahari, ali bez vidljivih rezultata.

Slično su, mnogo kasnije prošli i Francuzi. Usamljene legionarske tvrđave u sred ničega, u romantičnim filmovima, imale su svoje preteče u antici. Sudbina im je takođe bila slična; predvidiva i ni malo romantična.

***

Silazimo sa autoputa da bi smo obišli mauzolej. On je izgrađen u tipičnom numidijskom stilu, podseća na Medrasen kod Batne, ali je veći i monumentalniji. Kameni ukrasi na fasadi imaju oblik džinovskih krstova. Otuda onaj naziv “Hrišćankin Grob”.

Šofer, koji mi je i vodič u isto vreme, objašnjava mi da je nekada moglo da se uđe u grobnicu i da je ona iznutra još zanimljivija nego spolja. Nažalost, sada je to zabranjeno, a ulaz je zapečaćen. To je učinjeno zato što su u vreme terorizma, pobunjenici od njega napravili svoju bazu.

“Ni danas okolne šume nisu sasvim sigurne”, upozorava me.

***

Čudo je kako je ovaj mauzolej uopšte opstao, s obzirom šta se sve sa njim događalo. U XVI veku alžirski paša je rešio da ga uništi. Kada su radnici počeli sa rušenjem, iz grobnice je izleteo roj crnih osa i na smrt izujedao jednog njih. Paša je obustavio radove. Dva veka kasnije, pravoverni su opet pokušali da ga sruše.

Ovoga puta sa bezbedne razdaljine; gađali su ga iz topova. Paganski grob je i tome odoleo. Svoj doprinos su dali i Francuzi. Na mauzoleju je njihova flota vežbala gađanje. Uprkos svemu spomenik poslednjim vladarima Numidije i Mauritanije i dalje stoji, svedočeći o vremenu gašenja poslednjih tračaka berberske slobode, pre dolaska svetskih imperija.

Mauritanski kralj je za svoju večnu kuću izabrao usamljeno mesto sa koga se pruža pogled na more i na planinu Šenoa, koja se plavi u daljini. Ova divlja planina, poznata je po jakim zemljotresima, zbog čega se njeno ime sa strahom izgovara.

Ona je, međutim, još uvek dom njegovog naroda. To su Šenui, ostaci nearabizovanih berbera koji su sačuvali svoj jezik. Oni do danas hodočaste na vrh planine gde je svetilište predislamske boginje Lale Tafurit, koja štiti žensku čast i vernost.

***

Nastavljamo put, spuštamo se na more i stižemo do Tipase, gradića koji još uvek čuva uspomenu na rimsko doba. Od drevnog grada nije mnogo ostalo, a i to je uglavnom prekriveno travom.

No, upravo nežna zelena boja koja prekriva stepeništa i porušene hramove, zajedno sa jarko crvenim prolećnim cvećem, daje život kamenim građevinama. Trava je ublažila strogost rimske arhitekture, zaoblila ivice i stavila pečat nostalgije i prolaznosti na građevine pravljene za večnost.

Grad su osnovali i dali mu ime Feničani i tada se zvao Tipasa. Na brežuljku iznad grada nalaze se ostaci bazilike Svete Salse. Ona je bila devojka iz Tipase, hrišćanka u paganskom gradu.

Uoči velike svetkovine, ušunjala se u hram zmijoglavog božanstva, otkinula mu glavu i bacila je u more. Revnost u veri joj nije davala mira, pa se vratila da uništi i ostatak idola. Tada je uhvaćena. Gnevni meštani su je kamenovali i telo joj bacili u more.

No, talasi su ga ponovo izbacili na obalu. Hrišćanska braća su je potajno sahranila na bregu, gde je kasnije izgrađena crkva. Time je otpočeo začarani krug verske netrpeljivosti koji je obeležio istoriju ovog grada.

***

U vreme cara Valentinijana, pobunili su se berberi protiv rimskih vlasti. Na čelu ustanka bio je neki Firm, koji se iz inata, ili prevelikih ambicija proglasio za cara. Ustanici su zauzeli Cezareju (Šeršel) i Ikosijum (Alžir), ali Tipasa, koja je između ova dva grada, ostala je verna Rimu i postala njihovo uporište u kontraofanzivi koja je usledila.

Firm, međutim nije pobeđen silom, već izdajom, posle čega je izvršio samoubistvo. Ustanici su bili pristalice Donatista, tako da su počinili velika nasilja nad pravovernim hrišćanima. Zbog toga je, po gušenju ustanka, car Valentinijan stavio donatističku crkvu van zakona i pružio priliku pravoslavnima da na zlo uzvrate još gorim, kako je to inače hrišćanski običaj prema zabludeloj braći.

Trijumf Sare Crkve, međutim, nije potrajao. Sa zapada će stići Vandali na čelu sa kraljem Hunerihom, donoseći sa sobom Arijevsku jeres. Biskup Tipase je proteran, a pravoverni hrišćani su listom prebegli u Španiju, prenevši sa sobom kult Svete Salse, koja se tamo i danas veoma poštuje.

Kada su, mnogo kasnije, stigli Arapi, donoseći islam, grad su nazvali Tefased, što bi značilo “Veoma Oštećen”. Kasnije je obnovljen, pa je postao Tipaza, da bi ga šitski Fatimidi ponovo porušili.

Posle španske Rekonkviste, na ove obale stižu brojne izbeglice iz Andaluzije, koje su dale pečat okolini grada Alžira.

***

Spuštam se do mora, gde je nekada bila luka. Penušavi talasi žestoko udaraju u oštre stene. Vetar tutnji tolikom silinom da mi se čini da ću da ogluvim. Krošnje drveća se povijaju gotovo pod pravim uglom ka gradskim zidinama. Ma koliko jak, njih nije povio ovaj vetar koji prodire do kostiju. One su zauvek deformisane upornim, dugotrajnim naletima vazdušnih demona, koji se ovde nikada ne smiruju.

Brzo se vraćam u zatišje iza gradskih zidina. U blizini je mali muzej sa odličnim rimskim mozaicima.

Nastavljamo put ka Šeršelu, što je iskvareni naziv za nekadašnju Cezareju. Pratimo strmu obalu uz obronke planine Šenoa, koja kao da je iznenada izronila pravo iz mora. Zlokobni talasi jurišaju na oštre hridine, ne bi li je povratili u morski zagrljaj.

Povremeno se ukaže po neko ribarsko selo, pokislo i šćućureno na nepristupačnom stenju. Kada obala postane pitomija, smiruju se i talasi. Tamno plavo more postaje zelenkasto i uskoro stižemo u Šeršel. Nekada prestonica Jubine Mauritanije, a zatim rimske provincije, sada je primorska varošica.

***

Rimski spomenici su raštrkani i uklopljeni u kolonijalnu arhitekturu. Trijumfalna kapija krasi mali trg, a Jupiterov hram je pretvoren u džamiju.

Stigli smo baš u vreme molitve. Vernika je toliko da ne mogu svi da stanu u hram, a možda i ne žele, jer bradati jurodivi sa heklanim kapicama, grme žestoke propovedi u dvorištu i van njega, dok im sledbenici u tamnim burnusima, kliču i odobravaju.

Zatim se, svi kao jedan, klanjaju u pravcu Jupiterove džamije. Iz teških oblaka počinje da se sliva ledena kiša, no tamnu masu vernika to ni malo ne ometa.

Ja sam se dovoljno nagledao Jupiterovog hrama, pa sam poželeo da posetim dva muzeja po kojima je Šeršel poznat. Na žalost, to je nemoguće; petkom su zatvoreni. Za utehu, taksista me poziva u restoran na ručak. Tamo smo izazvali opštu paniku i nevericu, jer smo upali u vreme molitve. Uvode nas pod strogom konspiracijom i smeštaju u najudaljeniji sto. Zatim nas, u tren oka, ograđuju kartonskim paravanima.

***

Usplahireno se izvinjavaju i kažu da ćemo biti usluženi čim se osoblje i kuvar pomole. Osećam se veoma nelagodno, što sam ih uznemirio i što sedim unutar kartonske kutije. Šofer je, međutim, opušten i reklo bi se da uživa u pometnji koju smo napravili. Nije ni čudo, on je Kabil, a ovi podjednako preziru islamska ograničenja, kao što vole demonstraciju slobodnog duha.

U neko doba, molitva se završila, pa su se kelneri užurbali. Stigla je sabljarka koju smo naručili, ali kartone nisu uklonili. To je, ipak bila prava gozba i možda nešto najukusnije što sam ikada probao u Alžiru. Na kraju, šofer mi nije dozvolio da platim.

“Sve je plaćeno”, rekao je, “Ja sam te zvao i ti si moj gost!”.

***

Ovo nije bilo ni malo tipično. No, takav je bio i moj šofer. On je bio jedan od retkih taksista u Alžiru koji me je vozio po taksimetru, a ne po pogodbi. Zato sam ga i pitao da me vozi u Tipasu i Šeršel. Njegova cena mi se učinila prevelikom, ali sam prihvatio.

Sada sam shvatio da je on u cenu sve uračunao, kao da je turistička agencija. Insistirao sam da mu se revanširam i on je prihvatio kafu. Ne bilo koju, međutim, a svakako ne u tom restoranu.

Odveo me je u najbolju kafedžinicu u Šeršelu, gde se služila prava arapska kafa u rakijskim čašicama. Jačina joj je bila takva, da je po svemu, sem po boji, na rakiju i podsećala.

Kad smo napustili kafanu, kiša je prestala i grad je blistao u predivnim bojama popodnevnog sunca. Prošetali smo se Kornišom, sišli do luke, ali, nažalost, nije bilo mnogo vremena da uživamo u lepoti. Čekao nas je povratak u Alžir.

Milan Mitrović, Beograd
Fotografija:
Medracen, Reda Kerbush za Wikimedia Commons

%d bloggers like this: