Dragana (Kragujevac): Putovanje u Kaliforniju

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju u inostranstvo”.

Ustala sam u 5 sati, rano jutro. U 6,15 moram da budem na aerodromu. Sve je spakovano, jedan kofer i jedna ručna torbica. Dakle, sve je spremno i ja sam presrećna što ću videti moju Anu i unučiće. Naravno, posebno sam uzbuđena što ću videti Ameriku i što ću prvi put leteti avionom. Sve je to za mene nešto novo.

Stižem na aerodrom u Mastrihtu (tada sam živela u Holandiji), predajem stvari, čujem razgovor jedne mlade žene i njene majke i tako saznajem da i ona ide u San Francisko. Prilazim toj ženi, to je mlada Indijka koja putuje kod muža u Sani Vejl. Zamolila sam je za pomoć pošto idem prvi put avionom. Ona pristaje i kaže da će mi pomoći. Pošto su nam pregledali stvari, moja nova prijateljica, Indijka i ja ulazimo u jedan mali avion sa dvadesetak putnika.

Zakopčavam siguronosni pojas i polećemo. Pošto je to bio moj prvi let, bila sam malo zbunjena, ali nikako uplašena. Mogu reću da mi se let veoma dopao. Stižemo u Amsterdam u 8 časova, a u 11 časova imamo prekookeanski let za San Francisko. Moja prijateljica Indijka i ja ubijamo vreme razgledajući prodavnice na ogromnom aerodromu u Amsterdamu.

***

Vreme brzo prolazi. Gledamo gde treba da se ukrcamo u avion za San Francisko. To je čuveni holandski avion KLM, ogromna čelična ptica sa 400 putnika. Carinu smo prošle bez problema i ukrcale se.

Let traje 10 sati, ali meni je nekako brzo prošlo i u San Francisko stižemo u 1 čas po američkom vremenu (razlikuje se 9 sati). Uzimam kofer i žurim da vidim moje najmilije. Izlazim i moja ćerka Ana i unučići Luka i Mina i zet Miloš mi trče u susret, a ja sva presrećna grlim moje najmilije.

Ulazimo u auto i od aerodroma do Santa Klare, gde živi moja Ana sa porodicom, ima oko 40 minuta vožnje. Stan je mnogo lep, ima dve spavaće sobe, veliku dnevnu sobu, moderno opremljenu kuhinju i veliku terasu. Napolju je bazen i đakuzi, lepo uređene staze sa cvećem i travnjacima. Dajem deci poklone, oni se raduju, a i ja sam presrećna.

Oko 22 časa odlazim na spavanje. Odmah sam se navikla na razliku u vremenu i lepo sam prespavala prvu noć u Americi.

***

1. septembar 2007. godine subota, Santa Klara

Ustajem rano oko 6 časova, lepo sam spavala i sasvim odmorna. Ubrzo ustaju deca i Ana, a zatim i Miloš. Pijemo kaficu i planiramo dan. Miloš i Ana hoće da mi pokažu Kaliforniju. Prvo odlazimo u Sani Vejl, gde sam videla kuću u kojoj su prvo živeli. Zatim odlazimo u San Hoze, prelep gradić. Kuće su montažne, tu žive siromašniji, dvorišta su lepo uređena, a kuće su slične našim barakama u radničkoj koloniji. Ima naravno i velelepnih kuća gde žive bogatiji, ali su uglavnom sve montažne.

Zaboravih da pomenem puteve u Kaliforniji. To su veoma široki putevi od po pet traka u svakom smeru, a pored puta rastu prelepi oleanderi raznih boja.

Tako je prošao moj prvi dan u Americi. Naravno bilo je puno slika dece i mene.

***

2. septembar 2007. godine, nedelja, Santa Fe

Ustajem oko 7 časova. Vreme prelepo 30 0 . Danas me deca vode na okean, tačnije u dva mala gradića pored okeana. Idemo u Santa Kruz i Monterej. Vozimo se autoputem za Santa Kruz, tipičan morski gradić. Malo smo prošetali i svratili u jednu piceriju na picu i limunadu.

Naime, tu Miloš i Ana sa decom uvek svraćaju na picu. Picu prave pred našim očima i peče se u ogromni pećima, sve to gledamo i ide nam voda na usta. Pica je ukusna, ali i skupa. Jedna pica košta 30 dolara. Kada smo se nahranili, krećemo da vidimo okean. Idemo u Monterej, to je dugi gradić na obali okeana. Na obali okeana nalazi se i prelep hotel. Ispred hotela su fontane sa delfinima, svuda okolo je prelepo cveće, a jednu kuću u blizini krasi bogumila koja je obavila celu kuću sa ljubičastim cvetićima.

Galebovi stoje na terasi hotela i uopšte se ne plaše kao da su golubovi. I tu smo se slikali jer je sve nestvarno lepo. Vraćamo se u Santa Klaru i tako se završava još jedan dan.

***

3. septembar 2007. godine, ponedeljak

Danas sam ustala kao inače u 7 sati. Deca danas ne idu u školu, a i Miloš ne ide na posao, jer je neki praznik. On ima puno da radi, pa ga Ana i ja ostavljamo i odlazimo na pijacu. Na pijaci je sve preskupo. Pitam Anu šta je to, zašto je sve tako skupo? Ona mi objašnjava da je sve to organska hrana sa kalifornijskih farmi i da ništa nije prskano.

Kupujemo voće i povrće i vraćamo se kući. Pošto je dan prelep, odlazim sa decom na bazen u dvorištu. Voda je topla, a tek đakuzi. Moje prvo iskustvo u đakuziju, nešto prelepo, a ja sam do tada to videla samo na filmu. Još se jednom zahvaljujem Bogu što mi je pružio život da sve to doživim.

***

4. septembar 2007. godine, utorak

Radni je dan i Miloš odlazi na posao, a deca u školu. Ana vozi decu do škole, a i ja idem sa njima. Mina ide u školu i već je drugi razred, jer se tamo polazi u školu sa 5 godina, a Luka ide u vrtić dva puta nedeljno. Iznenadila sam se koliko malo polažu na izgled škole.

To su obične montažne barake, ali su unutra lepo opremljene. Tako je u Santa Klari i okolnim mestima Postoje i privatne škole, pa koliko para toliko i muzike, što bi rekao naš narod. Ana uzima Minu iz škole u 2 sata, a Luku u 4. Sa decom odlazim na bazen i plivamo oko sat vremena. I tako prođe još jedan dan.

***

5./6. i 7. septembar 2007. godine

Dane provodim uživajući sa decom. Dugo ih nisam videla i trudim se da nadoknadim svaki trenutak.

***

8. septembar 2007. godine, subota

Miloš nas vozi u San Francisko. Ne idemo autoputem, već nekim sporednim koji vodi kroz neku planinu. Ovaj put nema pet traka, već kao kod nas dve trake. Put je pun krivina, idemo iz krivine u krivinu, ali predeo prelep, pun je četinara koji su visoki i po 30 metara. Sve je prelepo, da se ne može rečima opisati. Stižemo u San Francisko za neka 3 sata.

U predgrađu su montažne kuće sa lepo uređenim dvorištima, a onda stižemo na čuveni most Goldengejt. Ja sam fascinirana veličinom i lepotom mosta. To stvarno treba doživeti. Kolima prelazimo preko mosta i na kraju mosta Miloš staje na jednom parkingu gde se nalazi pogled na okean u čuveni zatvor Alkatraz. Videti čuveni zatvor je za mene izuzetan doživljaj.

Nisam znala da zatvor više nema zatvorenika nekih 20 – 30 godina, već služi kao atrakcija – muzej. Miloš kaže da je jedna devojčica stara 9 godina preplivala od obale San Franciska do zatvora. Stojim na parkingu koji je pun turista, slikamo se. Vetar duva i mora se imati jakna, na tom mestu je hladnije za 10 – 15 stepeni.

***

Odatle autom idemo centra San Franciska. Kuće su prelepe u evropskom stilu, a ulice su veoma strme, sve idu uzbrdo i nizbrdo. Tu sam videla i njihov ečuvene otvorene tramvaje i čuvenu ulicu Lambard. Videla sam i zgradu u kojoj je Miloš radio, sva je u staklu i ima mnogo spratova. Još malo razgledamo San Francisko pa odlazimo u San Hoze na večeru.

Restoran je ogroman sa viskom tavanacom. Odatle vodimo decu na sladoled koji sam i ja probala i mogu reći da je čakukusniji nego kod nas. U poslasičarnici radi 5 – 6 mladića i devojaka, kada im se da naposjnica, pevaju složno u jedan glas nekakvu pesmicu zahvalnosti i to mi se dopalo.

***

9. septembar 2007. godine, nedelja

I dalje je lepo vreme. Miloš odlazi na službeni put u Pariz, pa će u Srbiju, sa Anom idem na pijacu, ovoga puta tamo pevaju čuveni marijači sa velikim sombrerima u meksikanskoj narodnoj nošnji, kao da sam u filmu “Jedan dan života”.

Na povratku kući, na jednom ograđenom prostoru neka grupa svira muziku za plažu. Odlazimo da vidimo i to. Na tom ograđenom prostoru oko 200 metara kvadratnih doneli ljudi pesak, napravili dva dvorca od peska, prava umetnička dela.

Na maloj bini sviraju muziku za plažu, a iza tih muzikanata okreće se prase na električnom ražnju, a na jednom roštilju peku se pečenjaci i jedna praseća glava sa pečenjakom u ustima. Nisam očekivala da ću to videti pa sam oduševljena prizorom.

***

10. septembar 2007. godine, ponedeljak

Današnji dan provodim kod kuće sa decom sama, čitam knjigu i odmaram.

***

11. septembar 2007. godine, utorak

Ana odvozi decu u školu, vraća se i nas dve planiramo sledeće razgledanje. Odlazimo u San Hoze u Rozen Garden. Park na površini oko hektar zasađen ružama raznih vrsta i prelepog mirisa. Odatle odlazimo u jedan egipatski muzej, gde su izloženi eksponati stari 5.000 godina pre nove ere. Oko muzeja je vrt sa džinovskim drvećem. Drvo života koje se kod na gaji u saksijama, tamo je visine 15 metara. Ima još ukrasnog šiblja koje nikada nisam videla, ne može se rečima opisati ta lepota.

***

12 . septembar 2007. godine, sreda

Vreme je prelepo i koristim svaki trenutak da sa decom uživam na bazenu.

***

13. septembar 2007. godine, četvrtak

Ana me vodi da vidim kuću čoveka koji je napravio pušku Vinčesterku, u stvari muzej. Tu postoji i jedna priča. Vilijam Vinčester bio je oženjen Klarom. Imao je fabriku oružja i bio je jedan od najbogatijih ljudi u Kaliforniji.

Kada je umro, njegova udovica je sanjala čudne snove. Otišla je kod vračare koja joj je rekla da je to progone duhovi ljudi koji su ubijeni vinčesterkom i da mora praviti kuću za duhove, ali ne sme da završi izgradnju kuće, jer ako bi završila umrla bi. Posle njene smrti kuća je završena i otvoren je muzej.

***

14. septembar 2007. godine, petak

Današnji dan sam provela sa mojim milim unučićima. Kupali smo se, sunčali i odmarali. Mogla bih lako da se naviknem na život u Kaliforniji.

***

15. septembar 2007. godine, subota

U subotu smo išli sa decom u Palo Alto gde se nalazi čuveni univerzitet Stenford. To je prestižan univerzitet, sagradio ga je Liland Stenford, po kome je i dobio ime. Univerzitet se nalazi u velikom parku gde ima puno građevina, tu je i internat za studente, tu je i prelepa crkva koju je sagradila Stenfordova supruga u znak sećanja na supruga.

***

16. septembar 2007. godine, nedelja

Odlazim sa Anom i decom u park. Mislim da više nikada i nigde neću videti park sa toliko lepote i šarma.

***

17./18./19. i 20. Septembar 2007.

Odmaram uz dobru knjigu i uživam u vremenu provedenom sa decom. Sa ćerkom sam išla u kupovinu. Naravno, američki šoping centri su verovatno najbolji i najveći na svetu. Kupujem poklone jer se već približava moj povratak u Holandiju. Ana me je odvela kod kozmetičara, da sredi majku za povratak. Sutra, kad se probudim i pogledam u ogledalo mogu u šali reći sebi: “Dobro jutro lepotice”, kao što to radi poznata Ruška Jakić.

***

21. septembar 2007. godine, petak

Došao je dan mog povratka sa divnog putovanja. Pakujem u kofere nezaboravne doživljaje i prelepe uspomene i puna utisaka vraćam se u Holandiju. Ovo putovanje mi je vratilo snagu i ljubav u život. Videla sam nova mesta, probala sam nove stvari, upoznala nove ljude i sve to ostaje zapisano, kako na stranicama mog pasoša, tako i na stranicama mog dnevnika.

Dragana Nikolić, Kragujevac
Fotografija:
Golden Gejt most, Free-Photos za Pixabay

%d bloggers like this: