Odnos u kome svi dobijaju – tražioci azila prekraćuju dugo vreme čekanja na Siciliji, a stariji Italijani su manje usamljeni.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Vojislav Vojo Pešterac, Susret
Jednom nedeljno, mala grupa ljudi dolazi iz velikog centra za prijem migranata na Siciliji, smeštenom u gradiću Mineo, u Katanju, u dom za stare koji vodi hrišćanska organizacija Sant Eđidio.
Sredinom oktobra 2015. godine, novinar agencije AFP prisutvovao je druženju ovih naizgled nespojivih grupa – migranata iz Afrike i Sicilijanaca, stanara doma za stare. Među volonterima – migrantima su Enok, nigerijski pastor i Mamadu, vozač kamiona iz Gambije.
Pjero Điljo iz zajednice Sant Ediđio glasno govori jednoj starijoj Italijanki: „Elena, ovo je Enok, nigerijski pastor koji je otišao u Libiju da pruži pomoć, ali je bio prinuđen da napusti tu zemlju i sada je završio ovde“.
Elena pruža ruku Enoku osmehujući se i počinje da priča ovom 35-godišnjaku o sopstvenim putovanjima, od Hongkonga do Singapura, i o tome kako su Sicilijanci masovno emigrirali u Ameriku nakon Drugog svetskog rata.
Na drugoj strani prostorije, sedokosi Đuzepe je zapanjen kako 28-godišnji Mamadu, pored svog bleštavog osmeha i razvijene muskulature, nije još uvek oženjen, podsećajući ga da „na Siciliji ima baš lepih cura“.
„Veoma je lepo upoznavati ljude. Svi smo mi jedno, oni ne prave nikakvu razliku. Oni, stari ljudi, ophode se prema nama lepo, njima je drago da nas vide“, rekao je Mamadu za AFP.
Enok se čudi. Ovih 12-ak stanara doma dosad su viđali samo belce. „A sada vide crnca i prigrile ga. To je ljubav.“
Điljo objašnjava da stariji Sicilijanci i mladi tražioci azila imaju mnogo više zajedničkog nego što to izgleda na prvi pogled.
Stanari doma kažu da nisu srećni što su morali da napuste svoje domove, svoje stvari, kako bi živeli u domu za stare. Kažu da vreme sporo prolazi.
„Slično je i u Mineu, u centru okruženom samo stablima pomorandže i ničim drugim, gde migranti spavaju i po 16 sati dnevno jer su već dugi period onemogućeni i da rade i da počnu novi život. Oni čekaju mesecima, ponekad i godinama, ne radeći ništa. Volontiranje njihovom životu vraća smisao.“
Ukupno, oko 50 migranata iz Minea, bavi se društvenim radom na Siciliji.