Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: D. Kogen, Pula
Poslednjih nekoliko septembarskih dana, u me se uvukla neka teskoba, ona kasnojesenja, pomešana sa kišom i opalim lišćem što mi ne dozvoljava šetnju, kao da mi je znatiželja iscurila iz očiju, pobegla i ne želi da se druži ni sa kim. Znam da za dva “Ja” nema mesta u meni, kao ni za dva Boga u crkvi.
Ipak, nateram sebe i krenem u šetnju, glavnom ulicom stare Pule, ulicom Sergijevaca ispod slavoluka, jedno od troje rimskih gradskih Zlatnih vrata, Porta Aurea. Noć tek počela da navlači tamnu odoru, uvlačeći se po uskim ulicama i paleći lampione. Naroda odasvud kao da je turistička sezona tek počela. Prodavnice garderobe tesne da prime kupce pred sezonskim sniženjem, pred restoranima dosadni dozivači, pozivari na istarska jela, mašu jelovnicima. Laganim hodom gazim kao rimski slobodni građanin po kamenim pločama nekada, Prvomajske ulice, i stignem do Srpskog kulturnog centra u Istri na otvaranje izložbe porcelanskih maski pod nazivom “Maske”, autorke Zdenke Brunac Mladenović iz Breše u Italiji.
Kreacije maski rakuu tehnikom, lepotom nepredviđenog, visiše na belim zidovima galerije, delovale su mi kao davno odrubljene glave grešnika. U stvari, više kao oguljena koža sa lica pa izlivena keramikom u iznenadnom trenutku životnog uzbuđenja, radosti ili tuge. O, koliko ima oblika ljudske tajanstvenosti, obmane i laži, a ja se našao u čudu što u meni dva ja neće da sarađuju. Sve te zlatom, srebrom i igrom raznoboja prekrivene raznolike maske poređane u galerijskom redu nisu dovoljne da se iskaže unutrašnje čovečje biće životinjskog instikta u borbi za opstankom.
Izložba, da nije vezana za detalje pastoralnog venecijanskog života i dvorskih spletkarenja srednjeg veka, označavala bi početak razotkrivanja, ogoljavanja duše čovekove. Pitao sam se šta bi na putu razlistavanja ostalo od ljudskog lika, i koji je to obraz dobrote dostojan ubeđenja da čovek može verovati čoveku, i ostati čovek. Smešne i strašne, maske su odlično sredstvo da se iskaže istina bez posledica. Ovo prikrivanje identiteta, izniklo u dokonom i raspuštenom svetu Venecije, ne samo da je bio deo bahatih karnevala, već način života u kome su ruganje, ismejavanje, zavaravanje, sakrivanje bili deo duhovnog oslobađanja. I sam latinski naziv masca označava duh, biće čoveka osobođeno svih stega i ogoljen do ništavila.
Ovaj kulturni doživljaj toliko me snažno ogrnuo znatiželjom da su mi misli, o sudaru dobra i zla u čoveku, varničile i vratilo me belom papiru i olovci tvrdog srca.
Srbislave, znam da znaš da ovi evropski pijani maskenbali, nisu ništa bolji i vredniji od Belih nedelja, dana praštanja i veselja pre Uskršnjeg posta. Ono pagansko, sa kolevke na kolevku prepevavano, od groba do groba kukanjem ispraćano, još uvek slavi Sunce i dolazak proleća štiteći od veštica i obesnih vila, vampira, vukodlaka, karakondžula i usuda. Odeven u prnje kao poljsko strašilo, i nagaravljen da te ni majka ne može prepoznati, preskačeš vatru i klatiš se na užanim ljuljaškama sa belim lukom i kuvanim jajima po džepovima, samo da bi zaštitio sebe i svoj porod od zlih sila bolesti i smrti. Mnogo je tvojih lica.
Kako napisah Bela nedelja, očas mi misao podiže zavesu zaborava i oslika Belu krajinu, između reka Kupe i Krke, još u šesnaestom veku naseljenu Srbima. Boraveći oko Kupe na jednoj od vojnih vežbi prelaska reke pontonima, bejah zbunjen kada nas upoznaše sa okolinom i narodom gde ćemo dejstvovati. Kažu to su Uskoci ili Pribegi jer su od Turaka pribegli Slovencima. Vojničke naravi, a miran, vredan narod koji se ne prodaje za ugodan život, čiji su spomenici ćirilicom ispisani, a opet, kako zapisa Janez Vajkard Valvazor u delu “Slava Vojvodine Kranjske” da su: „izvrsni majstori u umetnosti da nešto nađu, pre nego što to čovek izgubi i da sami uzmu, pre nego što to čovek da“.
I ovo je jedno od tvojih lica, Srbislave, koje treba, bar, spominjanjem čuvati, povremeno posećivati i sa njima učestvovati u nekim od zbivanja, ali se ne mešati u njihove živote. Kao endemski cvet ramonda serbica, treba ga negovati, ne bi li ga približio svome nekdanjem izrazu i udaljio od zaborava, bez kojih pupoljci menjaju cvetnožar.
Šestog dana septembra, u zagasitom letu, prvim sumrakom nad Pulom nagrnuli mastiljasti oblaci, a sa njima grmljavina. Po koja kap nagoveštava kišu upozoravajući šetače oko Avgustovog hrama da se sprema nevreme, nevera kada će se oblaci spojiti sa čempresima, borovima, platanima i ladonjama. Pula je grad parkova, tiha oaza prijateljstva prirode i čoveka koja još uvek odoleva apetitu novokompanovanih graditeljskih silnika.
I kiša kao prava letnja, vetrovita i prohladna izmamila raznobojne kišobrane i kabanice po uskim ulicama, a parove spojila u zagrljaje da je milina videti ih. Poneko se, ispunjen nevericom, sklonio ispod cvetnih balkona smehom prkoseći trenutnoj mokrini i svežini. I svi oni, kao mirna šarolika reka kretali su se ka Arena na koncert Renza Arbore, sa petnaest muzičkih majstora kao što su strastven vokal Glaunija Gaifea, zavodljiv glas Barbare Buonaiuto kao i zabavan lik Marina Caiana i virtuozan Đovanija Imparota.
I dok budeš čitao pismo, Srbislave, pitaćeš se šta je poenta i značaj koncerta kada tebe ne dotiče? Koncert ko i svaki koncert. Mnoge si gledao preko TV ekrana, pa i uživo šljivijade, dani grožđa, slaninijada… Dobro, znam da ponekad preterujem u opisivanju, ponese me olovka mekog srca, ali imaj strpljenja.
Koncert su omogućili italijanska manjina i Tršćansko narodno sveučilište u saradnji sa italijanskim Ministarstvom vanjskih poslova, a za srce i dušu nacionalnoj manjini Italijana i svih građana Pule. A Arbore, to je čičica sa prosedom kosom povezanom u repić, po struci diplomirani pravnik, pevač, TV-voditelj, zabavljač, klarinista, gitarista, kantautor… sve ono što traži bina i daske koje život znače. Njegova drugoplasirana pesma “Clarinetto” na San Remu 1986. godine, kada je trijufovao mladi Ramacoti, bila je moto večeri koja je snagom melodičnosti razgonila kišu nad Pulom.
I orile se do neba koje se vedrilo od napolitanske pesme “O oarracino”. Plesao sam i ja sa ostalim svetom, i pevao sam, i nisam žalio dlanove za muziku italijanskog orkestra “L orhesta italijana”.
E, moj Srbislave, zamisli kako bi lepo zvučilo da se reč “italijanska” zameni reč “srpska”. Pisalo bi ovako : -Srpska manjina i srpska unija Univerziteta u Nišu u saradnji sa Ministarstvom spoljnih poslova Srbije, a za srce i dušu nacionalne manjine Srba u Istri i svih građana Pule organizuju besplatan concert u Areni…” Da li si zamislio?
I sad te pitam da li je u Italiji kapitalizam? Jeste! Pa, kako je moguće da se zaboravi na komercijalu koncerta, tj. na profit? Dobro, dobro. Nema ljutnje i ne nabijaj mi na nos da i mi imamo besplatne koncerte za Srpsku novu godinu, pa na njima Ceca, Buba Mara, Brega i trg bez snega, pa govor čestitka gradonačelnika grada, pa vatromet i brlja do zore. Ma, šta nam treba more i to usred zime?
Da nabujale vode ne odnesu, i hudi vetar ne slomi, da te podsetim i na tvoje lice koje nosi naziv Klub Srba istarske županije. Ovo tvoje istarsko lice broji preko desethiljada duša. Još uvek je žilavo živo, hvala Svevišnjem, a da bi opstajalo treba da se obilazi, da se zaliva, da se mazi, da mu se tepa, da se kuraži, da uzrasta toliko da ne bude veće od tebe, sebe sama i od naroda sa kojim živi. Ovo je lice sa ožiljcima od najnovijih poganih “izama” i opstaje uprkos političkim neprilikama, zamkama i uvredama. Kraj puta prema tvrđavi Kaštel ulicom Via Castropola sa desne strane, sva u kamenu ubožila se pravoslavna crkva Svetog Nikole iz šestog veka, njima darovan, a osnovali je pravoslavci sa Kipra.
Podsećam te, Srbislave, sredinom sedamnaestog veka, u malom mestu Peroj, na oko pola milja od mora i Brijonskih otoka, doselilo se trinaest porodica srpskih pravoslavaca iz Crne Gore bežeći od turskog zuluma. Ovu priču nisam znao sve dok me ne poslaše u ove krajeve na vojno službovanje. Prihvaćeni od mletačke vlasti, malarija i kuga pobiše sav prethodni živalj Peroja, dobiše Povelju vlasništva koju potpisa Jeronim Priuli. U njoj piše da dobijaju u vlasništvo: „pusto i nenaseljeno… sa zapuštenim, neobrađenim, kamenitim, trnovitim, ostavljenim, zanemarenim zemljištem i bez njenog vlasnika.“ I to je tvoje lice, rode, koje se pravoslavno moli u crkvi Svetog Spiridona, a i dan danas se služi ćirilićnim pismom.
Da sam sada sa tobom pored kazana uz meze i rakiju, mnogo toga bi mi protivurečio, moja srboslavska besedo. Ne daš se ti lako zbuniti i natpričati, po tome si odvek poznat. Svaka bi moja izgovorena reč imala gvozdeni rep, kao ono: „A, gde su ti žabari bili 1941, a one Švabe, tj. Austrougari šta nam učiniše 1914,1941, pa i zadnja NATO bombardovanja?“. Pitao bi me gde im je česma da umiju lice, i ako znaš da voda ne pere obraz. Dobro čoveče, ako se svakodnevno sa istorijskom istinom rvemo i noktimo da nam rane ne zarastu ostaćemo grbavi zanavek. Istorija je istina što je prošlo, voljno ili nevoljno, i treba da se piše, pamti i uči, da se ne zaturi šenlučenjem, a čoveku je dato da odživi dane čovečno kako mu je u starostavne knjige zapisano.
Čitaj, Srbislave, i ovo slovo. Nekako se ugodi da sam na kraju avgusta, ovdašnji kazuju kolovoza, bio u selu Belišani donji od Obrovca asfaltom na dvadeset minuta kolima, a pešice uz Zrmanju preko boksitnih jama, trnja i šikara bar tri sata. Dočeka me kum. Kuća mu od reke južno, u brdo Bukovik, na pun čas seljačkog hoda. Sve je tu od kamena i u kamenu. Tu kamen raste kao kod nas travuljina. A severno, desno od toka Zrmanje, razvukla se i nakostrešila planina Velebit. Kao bela medvedica nagrbila se, surovo lepa u srebrnastom sjaju. Nigde drvo, po njoj po neki žbun kao orden na grudima. Velebit se ljuto ustenio, samo mu ljudski naum po sredini pleća razvukao betonske cevi za vodu, za elektranu koja se skupila kao prosjak u podnožju međ’ njegove bose noge. A i put za Liku čovek je urezao po njegovim grudima da deluje kao ožiljak, serpentinasta linija flomasterom upisana na umetničkom platnu prirode.
Ovo opisujem, Srbislave, da stekneš sliku ovog lica svog. Reka Zrmanja obilata je bistro, a ledenom vodom u kojoj jegulje, pastrmke i drugi životinjski svet buja da se okolo nje i ljudi okućili, a zelenilo raširilo krošnje i izrasta kao da nebu hrli. A što dalje nogama odmičeš, rastinje je niže, oštrije, trnovitije i sa kamenom sraslo. Stene iznikle kao krnji demona zubi, nepravilnih oblika i samosvoji. Ni jedna drugoj ne sliči u toj gustini, a ni ne smeta.
Moj kum iz “Švabije” se vratio, tu mu prag, kameni krovovi, odžaklija nadimljena, šterna, detinjstvo podno murvi i smokava, tu mu blejanje ovaca, njakanje magaraca, knjige razasute po ambarima i… grobovi. A da znaš, grobovi im nisu u zemlju i sa korovom srasli. Oko kamene crkve kamen se na kamen uspeo u žalosti. Kamen drži kamen da se grobovi ne razotkriju. A kada zagusti, zagustilo im je mnogo puta i ono 99. godine prošlog veka, e onda u mučni zbeg. Tada kamen sam sa sebe skida i guli kamen da kosti raba Božijeg ustaju, u krila se premeću i lete za izbegličkim razvučenim kolonama leleka.
Ova samotna lica vekovima su živela na ovim kamenoledinama, kaže mi kum, živeli su porodičan i častoljuban život, a sada: tek da se spomenu, da kažu u prolazu, u taji jedan drugom “Pomoz Bog” i “Bog ti pomogo”.
„Ko još tu živi?“, pitam ga zbunjeno kao da imam napad glavobolje. „Da li dolazi neko drugi, novi živalj međ’ovaj drač, dren i trnje, međ’ bodljikave smreke i podivljalo voće?“
Odgovor je u ćutanju uzidan i sveća neugaslih za pokoj duše. Nemilosrdna priroda gazi nehat ljudsku, širi se, guta kamene ograde, zidove, dimnjake, bandere… Preti samoćom. Tek poneko od starina dođe ovim mrklinama da se kamenom ugrobi. Osete kada im je vreme za nevidovne pute nepovrata, pa da ne ostavljaju mlađariji trošak, dovuku se neprimetno. Nemolećivi, oni ni u smrti neće da se odreknu krša podno Velebita, kao što i dan danas ne očekuju ni od koga pomoć.
Ti sada vidi, Srbislave, kako je u nas… Ognjišta se gase i crepulje rđom rumene. Koliko se dimnjaka po selima dimi, a koliko je kao fenjer utuljeno? Ima vikendaša, jes, ima i onih što od penzije ne vide kraj kraja na kraju meseca, ima, ali nešto brojem oslabili. Mnogo je neženja ostarelo, dečiji plač unemio, mnogo se mladih, pametnih glava svetu priklonilo, da su se kapije sa lancima zbratimile, a tarabe sa sipcima. I ono pašnjaka što se sa stadima hvalilo, bilo je, no i to šuma proguta, širi se jadovna na radost šakala i lisica.
Ja samo perom podsećam na jedno od tvojih lica. Znam da znaš da ima i lepših, imućnijih, veselijih, nadarenijih, slavniih lica, ali i to su maske trenutka, neke i nasledne, koje se ljušte olako. Znam da znaš.
Maske su čudo, Srbislave.