Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Stari Stavros (Wikimapia)
Krenuli smo sa parkinga za autobuse željni nečeg novog, putovanja, razgledanja… Nešto posebno me je ispunjavalo. Nemir, znatiželja i radost. Volim putovanja.
Ubrzo su gradski predeli bili za nama. Zelenilo koje odmara oči i dušu je okupiralo moj pogled. Upijala sam tu lepotu šumovitog i plodnog krajolika želeći da taj mir i spokojstvo večito traje. Polja, kuće, njive, bogatstvo naše zemlje promicalo je pored mene.
Noć nas je zatekla na granici. Sva čekanja su bila zaboravljena kad smo prešli granicu i ušli u Makedoniju.
Razočarenje je usledilo. Nije više bilo zelenih oaza i plodnih oranica. Gradovi, sela, džamije koje kao beli spomenici nečeg novog štrče u visinu. Jedino je blesnuo deo puta kod Skoplja i aerodroma.
Grčka granica je izazvala uzbuđenje, nemir. Nismo znali koliko se čeka na prolazu u Grčku. Srećom, nismo dugo čekali, i konačno smo ušli u dugo čekani raj.
Ništa nije bilo rajski sem lepih, širokih puteva. Kiša i nevreme su nas pratili do Stavrosa, mesta u kojem smo smešteni.
Kao da se i vreme poigralo sa nama. Sunce je obasjalo grad okupan belinom malih, ali lepih kuća, prostanstvom parkova, i plavetnilom mora kojem sam se tako radovala. Sve je ličilo na grad iz bajki. Obala šljunkovita, sređenih staza pored mora, malih, ljupkih restorana sa ležaljkama pored mora.
Prvi dan i ulazak u more, nikad neću zaboraviti. Svi smo sa nestrpljenjem očekivali da uđemo u azurno plavu vodu, da osetimo pesak pod nogama koji se presijavao kao zlatna zrnca.
Umor od putovanja, i godine – sve je bilo zaboravljeno. Nasmejana lica oko mene, plivanje i sunčanje činili su nestvaran utisak.
Godine su bile nevažne. Plivalo se, ronilo, uživali smo i uveče uz zvuke grčke muzike. Prijateljevali smo, družili se, išli na izlete. Ništa nije bilo teško. Godine su bile zaboravljene.
Najlepši je bio izlet do „Krsta“, najvišeg mesta u starom delu Stavrosa.
Grad je podeljen na stari i novi deo. Stari deo je bio posebno zanimljiv za moje društvo. Trebalo je ići uzbrdo, ali je napor urodio plodom. Pred nama je iskrsao grad starih kamenih kuća koje su građene pre stotinu godina. Svaka je imala baštu okupanu cvećem, deo za stoku koju su nekada meštani čuvali. Put je vodio do vrha Stavrosa gde se nalazio ogroman krst koji je i obeležje grada. Slike svetaca i krst kao simbol grada govorile su mnogo o religioznosti, poštenju samih meštana. Očigledno je bilo da poštuju i vole prošlost i svoj grad.
Stajali smo na vrhu brda, sav umor od hodanja je nestao pri pogledu na zaliv, grad i more u daljini. Zelenilo se stapalo sa plavetnilom mora i neba, dočaravalo božansku lepotu.
Što je najvažnije, vraćalo nam je snagu, mladost. Osećali smo se poletno, srećno. Oči su nam bile pune sreće, a srca mira i spokojstva. To je nešto što se pamti i voli. Večeri su nas vraćale na gradske ulice, među radnje osvetljene kao zvezde, pune razdraganih kupaca. Restorani sa obavezno kariranim stolnjacima, i muzika nezaboravno lepa i privlačna.
Sedeli smo, slušali talase koji udaraju o obalu, gledali more koje je spojilo svoje plavetnilo sa kadifskom bojom noći i uživali. Činilo mi se da je vreme stalo i želela sam da tu lepotu upijem i ponesem sa sobom.
Jednom reči: nezaboravno.