Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Milorad (Zrenjanin): Put u Bangladeš 1977. godine

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.

Ovo moje putovanje u inostranstvo bilo je doduše pre četiri decenije, ali mi je i danas ostalo najneobičnije od brojnih na kojima sam bio u mom radnom veku. A proputovao sam zbog posla svet od Amerike do Novog Zelanda.

Kao tehnički rukovodilac najveće fabrike tepiha u Jugoslaviji, a i u celoj Jugoistočnoj Evropi, dobio sam zadatak da sa još jednim kolegom iz druge fabrike tepiha obavimo studijsko putovanje u Bangladeš. Iz te zemlje, a i susednih u tom regionu Azije, Jugoslavija, a posebno Vojvodina, uvozila je znatne količine sirovine za tekstilnu industriju. Radilo se o vlaknu jute koja se prerađivala u Bačkoj Palanci, a pređa od jute koristila u tehničke svrhe koja se dalje prerađivla u tkanine kao ambalažni proizvod – vreće ali u velikoj meri i u proizvodnji tepiha.

Ideja koja se javila u Pokrajinskoj vladi, bila je povezivanje domaće proizvodnje tepiha sa proizvođačima u Bangladešu u neki oblik kooperacije i stručnoj pomoći tim zemljama. Za taj posao smo određeni nas dvojica, stručnjaci u oblasti proizvodnje tepiha.

U pripremi za odlazak na ovaj zadatak morali smo biti blagovremeno vakcinisani od mogućih zdravstvenih rizika prilikom boravka u tom delu sveta, tim pre što je u to vreme u Bangladešu vladala epidemija kolere. Morali smo to obaviti u Beogradu u Institutu za infektivne bolesti. Pored raznih vakcina, morali smo saslušati i određena uputstva kako se tamo ponašati, a i o obavezama zdravstvene kontrole nakon povratka.

Obezbeđene su nam bile i avionske karte. One su međutim važile samo do Kalkute u Indiji jer za Daku, glavni grad Bangladeša, aviokompanije nisu mogle da ih obezbede. Razlog je bio taj što je u to vreme aerodrom u Daki bio pod opsadom pošto se na njemu nalazio kidnapovani avion japanskog avio-prevoznika! Bilo je onda odleteti do Kalkute i tamo sačekati rasplet situacije i tek onda obezbediti let za Daku.

Obzirom na planirano trajanje putovanja od bar tri nedelje, trebalo se obezbediti i na drugi način, posebno iz poznatih zdravstvenih rizika. Za put smo spremili poseban kofer sa skoro 18 kg konzervi pašteta, raznog slanog keksa i dvopeka, slatkiša u obliku razne vrste keksa i čokolade. Obzirom na saznanje od opasnosti kolere, posebno smo se snabdeli tabletama na bazi hlora, za dezinfekciju pijaće vode, a koje se obično koriste u vojsci u ratnim uslovima.

I tako smo kolega Belička iz Bačke Palanke i ja od Beograda, preko Atine stigli do Kalkute, Indija. Tamo smo saznali da se u Daki na aerodromu smirila situacija, i da je moguće dalje putovanje do Dake. Uspeli smo da na aerodromu obezbedimo karte za poslednji, večernji let od Kalkute za Daku! Bila je to avio-kompanija Bangladeša. Avion je bio veoma star i loše održavan, prepun lokalnih putnika. U toku leta, osoblje je putnicima nudilo nekakvu hranu u obliku aromatičnih kobasica sa belim lukom. Iako gladni, nismo se odvažili da prihvatimo mirisni ponuđeni obrok!

I konačno, dolazi do spuštanja na aerodrom glavnog grada Bangladeša. Avion je dodirnuo pistu aerodroma koja je bila osvetljena uz pomoć konzervi sa lojanicama poređanih sa obe strane piste, znači bez električnih sijalica. Prošli smo policijsku i carinsku kontrolu u neuglednoj zgradi aerodroma koja je bila krcata ljudima. Na izlasku, seli smo u jedan taksi koji je pored vozača na desnoj strani imao i suvozača na levoj. Suvozač je pridržavao svoja vrata i po potrebi umesto žmigavca pružajući ruku pokazivao skretanje u levo! Od aerodroma do grada prolazili smo drumom duž poređanih, od limenih buradi sagrađenih, udžerica za stanovanje ili trgovinu. Kolega i ja smo se samo pogledali i upitali jedan drugog: “Bože, gde smo to mi došli?!”

Posle pola sata vožnje, taksi nas je dovezao do hotela „Intercontinental“ gde smo imali obezbeđen smeštaj. Hotel je bio, na sreću, svetskog nivoa što nam bar malo u tom siromašnom delu sveta ulivalo poverenje i sigurnost. Prvo što smo zapazii u hotelu, to je bilo da su hodnici i sobe obloženi tepisima, ali to su bili tepisi od 100% jutanog sirovinskog sastava! Svakako jer to je zemlja gde je juta kao vlakno veoma važna sirovina. Za nas je bilo neobično to, što je i gazeći sloj dezeniranih tepiha bio od jute.

Hotelski nameštaj je bio dobar i posle napornog puta, prijao nam je svakako odmor. Svako je imao posebnu sobu. Kada je na vratima zakucao konobar, doneo mi je bokal vode za piće i pre nego što sam reagovao, rukom je iz jedne posude zahvatio pregršt leda i ubacio u bokal! Uzeo sam ga i u njega ubacio vojničke tablete za dezinfekciju vode. Tek kada su se one istopile, mogao sam se usuditi da pijem.

U hotelu smo ostali nekoliko dana čekajući poziv od njihovog Ministarstva radi dogovora kako realizovati naš zadatak. To vreme smo iskoristili da se malo upoznamo sa Dakom, glavnim gradom Bangladeša. U početku samo u okolini hotela. Ulicama je bio živ saobraćaj, a glavno prevozno sredstvo bile su bicikl-rikše. To je bio tricikl sa prikolicom u kojoj su bila dva sedišta za putnike. Za male pare, moglo se satima vozati.

Slobodno vreme, čekajući na prijem u Ministarstvo, iskoristio sam da pronađem poznanika iz mog kraja, iz Elemira kraj Zrenjanina, hidrograđevinskog inženjera Momirova koji je radio godinama u Bangladešu gradeći luku Čitagong na obali indijskog mora i druge hidrigrađevinske objekte koje je gradilo preduzeće “Ivan Milutinović -PIM” iz Beograda. On i njegova supruga su nas ugostili jednog dana i proveli kriz Daku i okolinu. Požalili smo se da smo čuli da je u Bangladešu epidemija kolere. Objasnili su nam da je to tačno i da mnoge žrtv,e nažalost, preko noći sakupljaju gotovo na ulicama. Osetili smo priličnu nelagodu iako smo pre dolaska morali biti vakcinisani od mnogih bolesti pa i od kolere.

Posle konačnog dogovora u Ministarstvu, upućeni smo u fabriku tepiha u Čitagongu na obali indijskog okeana. Za razliku od smeštaja u Daki u hotelu „Interkontinental“, ovde su nam ukazali „posebnu čast“ pa smo smešteni u „vilu“ bivšeg vlasnika fabrike.

Neugledne sobe su opremljene veoma bučnim starim klima-uređajima i velikim plafonskim ventilatorima. Zbog visoke vlažnosti vazduha, teško smo podnosili takvu klimu. Ako uključimo ventilator, imali smo osećaj da će nas oduvati sa kreveta, a ako ga isključimo, neprestano se čovek znoji bez efekta hlađenja. Klima-uređaj je stvarao buku kao pokvareni traktor te se pored njega nije moglo spavati.

Zbog močvarnog kraja, bilo je i puno komaraca. To smo znali, pa smo se pripremili raznim „autan“ sprejevima i insekticidima. U trenutku smo iznenađeni zapazili da po zidovima gmižu gušteri! Kada sam pokušao da ga pošpricam insekticidom i oteram, utrčao je jedan od posluge i objasnio da to nikako ne činim. Guštere ovde smatraju korisnim gotovo „domaćim“ životinjama. Zapravo, oni dolaze do zidnih svetiljki i hvataju komarce koji se tu na svetlosti sakupljaju!

Ishrana je ovde bila posebni problem, posebno zbog nepoverenja u higijenu spravljenja obeda. Tu smo boraveći nedelju dana, nemilice „uživali“ u donetim keksevima i raznoraznim paštetama. Tu i tamo, usudili smo se da jedemo i neka njihova spremljena jela za nas, jer smo ustvari bili jedini gosti u tom objektu.

Svako jutro, po nas bi dolazio taksi i odvezao do fabrike. Kako sam već napomenuo, jutano vlakno bila je glavna sirovina za izradu orjentalno dezeniranih tepiha. Pogoni su bili puni prašine, a na svakom razboju radilo je po nekoliko radnika, za razliku od normalne situacije kada su dovoljna samo dva radnika po mašini. Osvetljenje razboja i pogona u obliku običnih sijaliaca bilo je veliki bezbednosni rizik od požara jer je u pitanju juta-celuloza, veoma lako zapaljiv materijal.

Boraveći u pogonima fabrike, sagledali smo celokupnu situaciju i detaljno opisali u posebnom izveštaju koji smo podneli odgovarajućem organu Pokrajinske vlade u Novom Sadu na čiji smo nalog i bili upućeni u Bangladeš. Dali smo određene predloge za moguću saradnju što se u izvesnoj meri i realizovalo. Jedan broj stručnih radnika boravio je zatim na stručnom usavršavanju u našim fabrikama u Zrenjaninu i Bačkoj Palanci.

Pre našeg povratka u zemlju, u Daki su nam prišli naši ljudi koji tamo borave po raznim osnovama, uglavnom trgovinskim odnosima sa Bangladešom. Objasnili su nam da je njima, iako stranim predstavnicima bio ograničen broj izlaska iz Bangladeša pa uglavnom dugo borave tamo. Gotovo su nas „kumili“ da im, ako nam je ostalo nešto od hrane koju smo poneli iznaše zemlje ostavimo ili čak – prodamo!? Svakako da smo im rado ostavili preostali višak hrane iz našeg 18 kg teškog kofera prilikom dolaska u Bangladeš.

Moram naglasiti da posle ovog putovanja, u kući, gotovo godinu dana nisam mogao podneti miris otvorene konzerve paštete, a kamoli da bih je jeo!

Celokupno putovanje u tom delu sveta, trajalo je tri nedelje, sada već daleke 1977. godine, ali zbog svega doživljenog, sećam se, kao da se to desilo tu, nedavno.

Milorad Matinov, 76 godina
dip. tekstilni inženjer u penziji, Zrenjanin


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija