Priča sa IV konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Faris Al Ofari, Another time of the sun…
Početkom oktobra meseca, 1978. godine, iz Nemačke me zove Dine, moj brat od tetke. Predlaže mi da sa njim krenem za Irak. On vozi za nemačku špediciju već petnaest godina. Vozi volvo, ogromnu drumsku krstaricu, i sada se sprema da krene za Irak. Tačnije za Basru, turističko mesto u Iraku, gde se nalazi veliko nemačko gradilište. Put je dug, traje čitavu nedelju, pa bi mu dobro došlo društvo. Da bi me nagovorio, reče da mene ništa ne košta, videću Irak i mnoge zemlje kroz koje prolazimo, još dodade da mi je pripremio sto limenki piva za put. Znao je da sam ja pivopija i da je to jak argument za moj pristanak. Ali, na žalost, morao sam da odbijem. Imali smo svoj restoran i tih dana smo baš radili njegovo renoviranje, pa nisam mogao da ostavim suprugu samu sa majstorima. Odbio sam ga, ali moja Svetlana, koja je slušala taj razgovor, uze slušalicu iz mojih ruku i reče Dinetu da sigurno idem, samo da se dogovorimo gde i kada da ga čakam kada pođe iz Nemačke. Nisam ništa mogao sam protiv njih dvoje, i kobajagi nevoljno, pristadoh da me nagovore. Dogovorismo se da ga u određeno vreme čekam u Aleksincu, kod motela „Moravica“.
Tako je i bilo. Svetlana me odvezla do Aleksinca. Ostavila me je kod motela. Ušao sam i naručio kafu. Samo što sam je popio, on stiže. Volvo je bio nov, ogroman. Ispod mog sedišta je bio frižider, pun limenki, iza nas paravan, a iza njega dva udobna ležaja. Imao sam ispred sebe rešo i ceo razglas za muziku. Moje sedište je bilo vrlo udobno. Noge sam mogao da ispružim do šoferšajbne i tako da dremam kada mi se prohte. Iznad šoferšajbne stajale su kasete svih naših popularnih pevača. Pokazao mi je kako se pušta muzika.
„Puštaj kad želiš i koju želiš, meni muzika ne smeta, naprotiv.“
Kamion je još mirisao na farbe. Pitah ga kako dođe do novog , a on se samo nasmeja i reče:
„Ma, kad bih došao do njega da nije Hani. I onaj prethodni nije bio loš, ali ona tako želi – ja se ne bunim. Znaš kakva je Hani.“
Hani je u toj špediciji bila glavni dispečar, pravila je raspored za nekoliko stotina šofera. Svakog je ispraćala i dočekivala. Vodila je računa da kamion prevozi robu u oba pravca. Bila je vrlo sposobna, vitka sa sitnim pegama po licu. Bila je sva šarmantna, harizmatična osoba. Sa bratom je bila u vezi, zato mu je činila sve što je mogla. Hani će tokom celog putovanja biti u vezi sa nama i davati nam smernice i zadatke.
Dine je godinama putovao ovom maršrutom, zato je na svakoj granici znao po nekog carinarnika ili bar policajca. A to mu je mnogo značilo. To sam se vrlo brzo uverio. Kamione iz špedicije zvali su drumske krstarice, dozvoljena brzina je do sto kilometara na sat. Brat je cepao i po 120. Pričao mi je da ide svesno na rizik, pa ako ga ukebaju, pošto je policija skoro uz ceo put bila lako podmitljiva, on se pogađa s njima kao na pijaci. U to sam se uverio nekoliko puta.
Kroz Bugarsku se traže diskete naših pevača, ako ne disketa onda neko levče, tako im tepaju braća Bugari. Kroz Tursku, cigarete malboro, do sto nemačkih maraka – zavisilo je od težine prekršaja. Iračani jedino nisu ništa tražili, uzimali su samo ako im sam daš. Ne usuđuju se da traže jer ako ga ulove da traži, ode mu desna šaka. To je bilo naređenje Huseina, predsednika Iraka. Kažu, Husein diktator. Verovatno jeste, ali gradi Irak u vrlo modernu državu, a njegov narod, baš kao i mi, bez discipline i bez kulture, da ih puste slobodno, okrenuli bi državu naopako. Zabranio je sve poroke pod pretnjom smrću. Poštuje samo rad i disciplinu. Irak je tada bio najveće gradilište na svetu. Čak je iz Sokobanje firma Sokoprevoz učestvovala u izgradnji sa sto svojih kamiona. Ta naša firma je bila u sastavu Jugoprevoza iz Čačka.
Da se vratim na putovanje. Kada smo ušli u Bugarsku, od Sofije smo skrenuli desno, na prelazu Kulata ušli u Grčku i šibali prema Kavali. Moj brat, a i sve ostale kamiondžije, skretao je u Grčku jer je nafta bila mnogo jeftinija nego u Bugarskoj i Turskoj.
U Kavali, kod starog prijatelja Kemala, Turčina sa Kosova, natankao bi pun rezervoar nafte. Kemal, gospodstven čovek, mog brata je poštovao kao da su rod. Nije nas puštao bez ručka, mada je moj brat Dine imao nameru da kod Grka Jorge u Kavali svratimo na ribu. Ali Kemal nije to dozvolio. Naredio je osoblju da nam servira meze. Dugo i opširno smo pričali o Jugi, Kosovu… On je još 1955. godine napustio Kosovo, pod pritiskom Šiptara. Međutim, ovde se snašao, izgradio ogromnu pumpu i restoran pored. Uposlio celu familiju. Dine mu je prenosio preko granice neke sitnice i tako su se upoznali i postali prijatelji. Nije želeo da odemo, ali znao je koliko nas dana i kilometera čeka do Iraka, zato se bratski pozdravismo i rastadosmo.
Dan je bio i topao i lep, miholjsko leto. U prvi mrak smo ušli u Kavalu. Sa desne strane more i u nizu restorani… Lepši od lepšeg. Sa leve, moderan fudbalski stadion, za oko 30.000 gledalaca. Uz stadion smo parkirali kamion, tu je bio parking za drumske grdosije. Uzeli smo lične stvari i krenuli ka Jorgovom restoranu. Visio je delom nad morem. Mirisao je ceo okrug na prženu ribu. Usput mi je brat pričao o njemu:
„Jorgo ima dva sina, Manoli i Harile. Kad sam prvi put ovamo prošao, bili su dečaci, sada već svršeni ugostitelji. Jorgo im podelio restoran na dva podjednaka dela, a on ode u ribare. Uživa, ima savremen ribarski brodić i celokupnu opremu. Sada je na vodi, sigurno, ali ubrzo će!“, završio je brat priču o Jorgi.
Kad smo ušli u restoran, tačnije u ogromnu baštu restorana, zapazio sam da su u polovini bašte stolnjaci jedne, a u drugoj polovini druge boje. Tako je bilo i sa kuhinjom i šankom. Oba brata su dojurila kada su nas spazili. Susret je bio srdačan. Smestili su nas za očev sto, koji baš visi nad morem, a okolo visoko zimzeleno rastinje. Rekoše da njihov matori samo što nije stigao. Donesoše nam piće i sedoše s nama.
Tek smo promenili po koju reč, i pristiže Jorgo. Dok su radnici istovarali ulov, on dođe da se pozdravi sa prijateljem. Susret je bio iskren i prijateljski. Jorgo je tipičan Grk, pravi ribar sa promuklim glasom. Naredi da nam se donese hladno piće dok ne stigne riba. Bila je to, zapravo, hobotnica, njeni delovi, pipci, sečeni kao šnicle okruglog oblika, reš pečene. Sa nekim prelivima. Slađe nešto nisam jeo. Hladno pivo je leglo uz večeru. Dine i Jorgo su pili viski, a posle, kvalitetno grčko crno vino. Popio sam više piva, baš mi se usladilo. Sedeli smo do ponoći. Sve je bilo prelepo, pogled sa terase prema pučini je bio neodoljiv. Iako je bilo kasno, još uvek su pristizale barke sa mora. Sedeli smo dugo. Sećam se da je Jorgo predložio da kod njega prespavamo. Brat je odbio. Krećemo u ranu zoru, ne želi da im remeti mir!
Meni je rekao da ujutru ne žurim sa ustajanjem, a on je navikao. Čim se probudim, krećemo na put. Tako je bilo. Zaspali smo u kamionu. Ležaji su bili udobni. Moj je bio na spratu i, dok on vozi, ležaj me od pokreta uljuljkuje tako da sa apetitom spavam, a tome doprinosi, moram da priznam, i pivo. Tako da mi je putovanje, uzalud sam strepeo pre polaska, bilo vrlo prijatno. Sanjao sam da putujemo, da smo na granici, pa ponovo putujemo. Kad je volvo stao, ja sam se probudio. Bili smo na ogromnom parkingu u Istanbulu.
Kada je video da sam se probudio, Dine me ponudi da jedem. Nisam želeo da jedem, ali sam zato otvorio jednu limenku piva i popio je naiskap. Pojeli smo prošle noći gomilu pečene hobotnice, čisto meso. Do kraja dana se nisam setio za hranu. Brat mi, pošto je primetio da sam još pospan, reče:
„Uživaj u čarolijama Bosfora, ja se odmah vraćam. Idem do centra da vidim da li ima poruke od Hani. Uživaj sada. Posle imaš monoton i dug put 2000 kilometara kroz azijski deo Turske.“
Tako je i bilo. To je uistinu doživljaj. U azijskom delu Turske, i nadalje, parikinzi su uglavnom ograđeni bodljikavom žicom i pod oružanom stražom. Brat plati parking, ali i ne brine za svoju krstaricu, jer u tim područjima krstare razbojnici. Sačekuju dobro natovarane kamione iz Evrope i događaju se zla. Policija krstari helihopterima. Međutim, sumnja se da su i policajci povezani sa razbojnicima i dele plen. Zato je najsigurnije ograđeno parkilište. Odatle, pa nadalje, brat nije vozio noću. Znao je koliko mu vremena treba da stigne do sledećeg parkinga i time se rukovodio. Ali, ako je bilo dvadesetak kamiona u koloni, onda je vozio i noću.
Od Istanbula smo prešli: Adapazari, Ankaru, Konju, Karaman i Silifike… Izbi’i smo na Sredozemno more, tačnije na Iskederunski zaliv. Sa ove strane zaliva je Turska, a sa suprotne Sirija. Prošli smo kroz mnoga mesta: Mersin, Adana, Urfa i pred samu granicu Mardin. Na kraju puta prema Iraku, diže se teren i prelazi u visoravan. Očevidno da je nadmorska visina poprilična, jer što smo se peli naviše, vazduh je bio oštriji. Dok smo danima išli kroz ravnicu, bilo je toplo i prijatno vreme, kao da nije oktobar. Gledao sam usput naselja od šatora, berače pamuka. Čitave familije berača dolaze iz pasivnijih dela Turske. Tu ostaju do konačne berbe. Upoznali smo neke od njih. Bio je to priprost, ali vredan narod. Nisu se ljutili što im gledamo lepotice sa krupnim crnim očima. Otac devojke je tražio čitavo bogastvo ako želimo da se ženimo. Šalili smo se, a oni su šalu prihvatali. Znao sam nekoliko turskih reči (družio sam se sa njima dok sam i ja radio u Nemačkoj) i zato sam znao do koje granice čovek može da se s njima šali.
Nastavljali smo putovanje. Evo nas uz ogromnu planinu, nažalost izgubio sam dnevnik, tako sada ne mogu reći ime planine. Dine mi reče da nailazimo na najopasniji deo putovanja, na leglo razbojnika. Zato je žurio da bi što pre stigao do odredišta, još dok se vidi. Prvi razlog je bio da ne sretnemo razbojnike, a drugi gore, na odredištu, ima nekoliko restorana, a glavni specijalitet im je jagnjeće meso na roštilju. Nisam imao prilike to da probam do sada i zato sam gledao sa rezervom na taj specijalitet.
Kada smo stigli, dopao mi se prizor. Dva restorana su bili jedan preko puta drugog. Pored njih je tekao oveći planinski potok. Uhvatili su ga u kanal, nad njim napravili od stakla kabinu gde su, nad hladnom vodom,visili jagnjići. Majstor je prema potrebi sekao komad po komad i panglovao. Komade, koje je dobro istanjio, bacao je na vrelu skaru. Meso se naručivalo na kilo sa koskom. Dok je majstor pekao meso, mladi gazda Ali je doneo tri flaše piva i seo za naš sto. Moj brat i on su bili dobri prijatelji i dugo su se znali. Još iz Nemačke, gde je i Ali radio. On je po povratku iz Nemačke otvorio restoran. U pivskim flašama, koje je doneo, bio je viski. Pili smo iz pivskih flaša da se vlasti ne dosete. Žestoka pića su strogo zabranjena. Konobar nam je servirao ogromnu činiju salate u koj je bilo sve povrće ovog sveta. Odmah zatim je stiglo i meso sa roštilja. Toliko je to bilo dobro, da sam smazao tri piva i uživao. I jagnjići im nisu bili obični, takve ćemo viđati kroz Irak celim putem. Naime, bili su od neke krupne sorte, plećke kao butevi, a najinteresantniji su bili njihovi repovi, bili su pljosnati kao u tuljana. Repovi su im bili rezervoari za vodu, tačnije loj, jer nadalje su bili predeli polupustinje, sa malo vode. Tako su ovca, kamila i magarac bili ugroženi. Pored vode i paša im je manjkala, naročito kroz Irak. Bile su to polupustinje, dakle pesak prošaran trnom i po kojom zakržljalom palmom. Nisam mogao da se načudim od čega su onako debeli jagnjići? Te noći smo se sa Alijem dobro ukokali.
Ujutru me nisu budili da se pozdravimo, brat je po običaju krenuo rano. Negde oko podneva je bio poduži zastoj. Brat mi je objasnio da nas put vodi niz strmi klanac, gde su učestale havarije cisterni sa naftom. Nafta stalno natapa put tako se krećemo po kaljuzi od neprerađene nafte. Retka su vozila koja bi pod teretom izašla uzbrdicom, zato državni buldožeri i rovokopači dežuraju i svakom priteknu u pomoć. To, naravno, ide vrlo sporo. U tom klancu smo proveli skoro ceo dan. Krstarice iz čitave Evrope su tu, nema vala države da ovde nije imala svoje vozilo. Moj brat je stari mangup, prolazi tu punih 15 godina, poznaje sve ljude, stekao je prijatelje, gde zapne tu je gospodin bakšiš. Svi jezici sveta se govore na ovom putu. Često pitam brata: „Šta kaže onaj riđi?“ On odgovara: „Pojma nemam, ali sve ga razumem!“ Čudo jedno. Brat mi je teška flegma, ali ako je i od njega mnogo je, brate Srbine!
Napokon stižemo na granični prelaz sa Irakom. Dvadeset i četiri kilometara, u četiri reda, kamioni čekaju da pređu u Irak. Skoro da me je strefio šlog. Pitam brata, po njegovoj proceni, kad misli da možemo da pređemo granicu?
„Brale, ne kidaj živce. Za tri dana smo na suprotnoj strani!“, mrtav hladan mi kaže.
Ja vrištim i skupljam, tobože, stvari. Vraćam se kući… Vidim, smeje mu se brk. Znao sam da je nešto smislio i da će nešto smutiti, ali nisaam znao šta. Prilazi nam dečak, oko sedamnaest godina, Kurd. Domunđava se sa bratom, vidim 100 marak se seli iz bratovog džepa u Kurdov. On vešto i brzo transparent, za tu namenu, stavlja na volvo. Od ogledala do suprotnog ogledala. Na njemu piše nešto na arapskom. Kurd mu daje rukom znak da ga prati, a on ode napred malim motorićem po slobodnoj traci… Brat volvom za njim. Svi sa strane zvižde! Pitam ga šta piše na transparentu.
„Ma otkud znam bre, brale, samo znam da će iračka policija da nas ljubazno pozdravi kad stignrmo do njih.“
Prolazili smo i prolazili pored četiri reda drumskih krstarica. Ljudi strpljivo čekaju pošteno, samo Srbi ne znaju, u takvim uslovima, za poštenje. Gledam ispod oka u grdosije na četri točka i uživam. Nakon četrdeset minuta stižemo na iračku granicu.
Mladi Kurd skida transparent i pozdravlja se s nama. Veseo i simatičan dečko, žuri do policije i pedest maraka iz njegovog džepa se sele u policijski. Prilazi nam policajac, mlad sa lepim brkovima. Kad spazi Dineta uzviknu:
„Titooo! Jugoslavija, bravo!“
I skačem iz kabine, brat me upoznaje. Policajac mi steže ruku i deli široke osmehe, a jednim okom gleda u kabinu.
„Daj mu dve kutije malboroa!“, kaže mi brat. Ja mu dajem tri. Brka veseo onoliko! Šalimo se, pričamo s njima poduže vremena. Pričamo i pričamo, a ne razumemo se. Ali kome to smeta. I onda ruka ruci… Mi sedamo u našu krstaricu i krećemo – pravac Bagdad!
Nismo morali da svratimo u Bagdad, ali brat se zarekao, još u Jugi, da će da mi pokaže banderu na kojoj uvek visi leš. Da li sam pomenuo da se za sitnu krađu, silovanja, upotrebu alkohola, droge i drugo seče desna šaka? Razbojništvo, špijunaža i izdaja države, kažnjava se bešenjem bez suđenja i na banderi visi dok ne obese drugoga. Leš ne smrdi jer na toj vrućini od šesdeset stepeni se samo sasuši. Jeziv prizor. Slikanje je strogo zabranjeno.
Krećemo dalje. Vrućina jeste, međutim ona nije kao naša, čak se tako i ne oseća, apsorbuje je pustinja. Kretali smo se prema Bagdadu. Na sva četiri strane sveta ravnica, samo pesak i po koji trn. Još kada smo krenuli, zamolio sam brata da me sa prvim kamilama, koje sretnemo, slika. I sreli smo ih. Nekoliko desetina hiljada kamila je karavan koji bez cilja luta pustinjom. To je državna rezerva.
„Kad stanu da prelaze put, ponekada se čeka i pola dana!“, reče brat.
Mislio sam – šali se. Put asvaltiran, odličan. Pored puta šatori, oko njih, od suve kamilje balege čitavi zidovi uz šatore. To im je glavni ogrev. Noći su užasno hladne. Beduini lože vatru balegom, greju se i kuvaju čaj. Pored šatora sam opet viđao jagnjiće i ponovo se čudio od čega su onako debeli. Ubrzo nailazimo na prve slobodne kamile. Brat je nosio aparat i sve što sam zahtevao, slikao je. Sad je jurio za mnom, a ja za kamilama da bi me slikao s njima. Preš’i smo skoro nekoliko kilometara. Ljutio se brat do neba.
Posle toga smo noć proveli u kamionu. Od ranoga jutra smo već bili na putu prema Bagdadu.
„Pa on stalno na istom mestu stoji, ne primećujem da mu se primičemo!“, konstatovao sam više sam za sebe. Brat se smejao:
„Tako će izgledati celih tri dana dok mu priđemo!“
Samo što je to izgovorio, kad odnegde, bogo moj, čitava najezda državnih kamila. Brat je bez komentara zaustavio volvo i legao na svoj ležaj:
„Laku noć, brate!“
Shvatio sam tog trena, kada sam video koliko ih je, da je govorio istinu kada je rekao da se dugo čeka da kamile prođu. Otvorio sam pivo, a zatim i prozor. Svađao sam se s njima što ne požure. Savile bi njuške i šištale kao gusani. Jedna me je čak i pljunula, promašila me jer sam brzo zatvorio prozor.
Tek ujutru smo nastavili put. Odmah sam zapazio, desno od Bagdada, plamen liže u nebo.
„Gas!“, reče brat. „Pronašli gas, ali dok se osposobe instalacije, tako će stalno odlaziti put neba!“
„Plamen je preko puta Bagdada?“, upitah.
„Ma kakvi Bagdad! Bliži je Iranu nego Bagdadu“, odgovori mi brat.
I stvarno, posle skoro tri dana, ugledasmo izbliza zidine grada iz bajki. Od granice dovde prošli smo sledeće gradove: Mosul, Terkit i Samara. Autoput je bio besprekoran, sa dve trake. Svuda putem se bile slike Huseina, ogromnog formata u raznoj garderobi: civilnoj, vojnoj, verskoj itd. Do Bagdada smo sretali mnogo auta sa sandukom na krovu, prekriveni iračkom zastavom. To me je podsetilo da je u to vreme besneo rat između Iraka i Irana, prvih komšija. Husein se dobro naoružao i na frontu se događao pravi masakar. Homejin, verski vođa Irana, gurao je svoj narod u totalno uništenje. Verski je zavodio omladinu, prosto decu, koja su jurišala kao drogirani u sigurnu smrt.
Brat mi je rekao da nije prijatno biti u blizini ratnog područja, ali navikne se čovek. Mi ćemo doći na 30 kilometara od ratišta.
A sada nas evo u Bagdadu. Ako je nekada bio Grad hiljadu i jedne noći, ostao je to da bude. Brat je vešto vozio ulicama Bagdada, da bi mi pokazao spomenutu banderu. Do nje su kao prepreka bile mnoge ulice suprotnog smera, a takođe i ulice u kojima je zabranjen saobraćaja, ali on je vešt vozač. Napokon je uspeo. Bandera je bila tu. Ispred nas. Izašli smo samo na trenutak. Videli smo leš muškarca kako se lagano njiše viseći na banderi. Nisam mogao da se priberem i ne znam šta sam tada osećao, ali nisam mogao pogled da skinem sa te slike. Trgao me je glas brata koji me je pitao da li želim da se zadržimo malo u Bagdadu. Nisam želeo.
U to vreme su Švabe u obližnjem gradu, Basri, gradile aerodrom. On je bio naš cilj. Imaju čitavo naselje u krugu, u njemu i olimpijski bazen. Namenjen je graditeljima, inžinjerima i njihovim porodicama. Dine je znao neke ljude na tom gradilištu i mogao je da se slobodno kupa u tim bazenima. Sanjao sam da što pre stignemo do tog bazena. Imali smo i previše vode za umivanje i tuširanje iz cisterne, pa ipak, bazen je nešto drugo.
Napokon stižemo u Basru. Veliko turističko mesto na 30 kilometara od granice sa Iranom. Smestili smo se u hotel. Noću, sa terase hotela, gledamo kako se ukrštaju vatre – tamo je rat! Ne tako daleko.
Gradilište je ograđeno. Radove izvode stručnjaci iz Nemačke, a prosta radna snaga su 1200 Indusa i 800 Pakistanaca. Indija i Pakistan su ratovali tih dana. Baš kada smo mi bili u kancelariji glavnog injženjera, jer mu je moj brat doneo nešto iz Nemačke, radnici jednog momenta počinju svoj privatni rat između sebe, metalnim štanglama, letvama i alatom. Skočiili smo svi koji smo bili u toj prostoriji. Ja sam sa čudom gledao prizor. Inženjer je brzo telefonom pozvao obezbeđenje. Za nepunih deset minuta stiže iračka armija. Kampanjolama ih podvaja i staje između njih. Tumač im prevodi reči vojnog starešine:
„Ovde ste da radite. Ako ćete da ratujete, odmah se vraćate kući!“
Istog trena su se razišli i latili posla. Vezivali su gvožđe, a temperatura je bila preko 50 stepeni. Užasni uslovi. Ali drugi posao nisu imali. Zapazio sam među Indusima Sike. Pleme sa posebnim statusom, oni su perjanica indijskog naroda. Ličili su ko jaje jajetu, pravi ko strele, turbani na glavi, uredna bradica kao i brkovi, stav im je ponosit. Sa jednim od njih brat me je slikao. Nažalost, poznati su i po zlu – ubili su Indiru Gandi, premijerku Indije, i mnogo kasnije i njenog sina koji je zamenio.
Tog dana je bazen bio pun kao oko. Tek sutradan, posle doručka, otišli smo do bazena. Taman smo se razbaškarili, a evo ti Berta, vrlo mladog šofera iz Dinetove kompanije. Dine ga je zvao Porkić, sav je bio okrugao i zamašćen. Igrali smo se kao deca u ogromnom bazenu. Indus koji je vodio brigu oko bazena stalno nam je bio na usluzi, čak nam je i sladoled doneo u bazen. Skakali smo sa trambuline. Brat je napravio nekoliko snimka. Na terasi jednog od hotela videli smo nekoliko plavih lepotica, sunčaju se i posmatraju nas. To su ili ćerke ili žene inženjera.
Posle kupanja, otišli smo do telefonske centrale. Dineta je čekao faks od Hani. Pozdravlja nas, želi nam lep provod, i skreće pažnju Dinetu da ima u vidu da se javi iz Istanbula, jer mora da tovari robu iz Jugoslavije za Nemačku!
Dva dana smo se uživali i treći smo krenuli nazad. Sada je kamion bio prazan. Porkić je pošao sa nama, ali usput smo se negde izgubili. Nismo ga više vidli. Putovali smo nazad brže. Sada smo svraćali u druge lokale, to je bratova ideja, da bih ja što više video. Želeo sam, kada stignemo u Istanbul,da kupim sebi, Svetlani i Ivici, mom sinu, bunde. Njoj dugu, a nama hantere. Ali još smo bili u Iraku, odnosno na granici.
Natankali smo naftu do vrha, dva ogromna rezervora. Plaćao se neki danak u vidu poreza. Carinik bi gurno štanglu u rezervoar i pokazao bratu da mu naplaćuje treći deo rezervora.
„Nama ne naplaćuje zahvaljujući Titu i ponekom malborou.“
Srdačno smo se rukovali sa carinikom i krenuli. Dojurio je do nas onaj mladi Kurd. Slikali smo se i malo razgovarali sa njim. Zapazio sam da nam je stotinak reči isto, a brojevi su isti kao naši. Bio mi je simpatičan, a u isto vreme mi je bilo i žao tog veselog dečaka jer je njegov narod rasturen i podeljen između Turske, Iraka, Irana i Sirije. Ne samo što su im rasturili državu, nego su ih progonili kao teroriste. A to je tako pametan narod, bilo ih je preko dvadeset miliona. Sada se potucaju po tuđim zemljama ili, bolje reći, u svojoj zemlji pod okupatorom. Zaželeo nam je dobar put, a ja sam njemu zaželeo da što pre oslobode svoj Kurdistan od okupatora. Oduševio se što ja znam toliko o njegovom narodu. Dugo nam je mahao.
Do Istanbula smo stigli dan ranije nego što smo planirali, zato brat donese odluku da konačimo u Istambulu. Skoro na izlazu iz Istambula, na periferiji, nalazilo se „kamionsko svratište“. Brat je platio ulaz i krenuli smo unutra, a tamo, bogo moj, koliko je samo veliki taj prostor. To moje oko do tada ne vide.
„Unutra imamo sve što se može naći na ovoj planeti… Spavaćemo u hotelu. Tu ti je i robna kuća na pet spratova, roba iz celoga sveta, cene osetno niže nego u gradu. Sve je smišljeno da se šoferi što manje muvaju Istambulom i gube grdno vreme. Unutra je i pošta!“, reče brat.
Najpre smo otišli do pošte i podigli faks. Hani nas ponovo pozdravlja i želi sreću u putu i podseća brata da putuje prazan kroz Jugu sve do Kikinde. Smestili smo se u hotel i krenuli u razgledanje „grada karantina“. Tako su šoferi zvali ovaj prostor. Naravno, mene je najpre interesovala robna kuća. Po spratovima je bila izložena roba, na poslednjem – bunde. Brat mi je skrenuo pažnju na muziku koja je svirala preko razglasa na svim spratovima. Iznenadio sam se kad sam čuo glas Lepe Brene, naše najpopularnije pevačice. Doduše, bila je popularna na celom Balkanu. Tako, uz vesele pesme Brene, birali smo bunde. Nije bilo teško naći jer asortiman je bio bogat. Našao sam šta sam tražio, bio sam srećan. Kupili smo još po koju sitnicu i odneli smo ih u kamion.
Brat je poznavao mnogo šofera iz cele Evrope, sa svima se pozdravljao dok smo išli prema restoranu. Na ulazu u predhol, na ogromnoj razglasnoj tabli, bilo je slika šofera iz celoga sveta. Ispod slike je pisalo ko je i iz koje države. Zapanjio sam se kada sam video nekoliko dama. Nisam mogao da verujem. Brat mi je rekao da ću za večerom da vidim mnogo žena koje se vešto snalaze sa drumskim krstaricama.
Ušli smo u restoran. Dine mi je pokazao pult oko 20 metara dug i poslao me da biram večeru. Naravno, on je znao šta će! U vitrini su jela iz cele Evrope, samo biraj, bato! Lepe turske mome u belom su nam pružale preko vitrine sve što poželimo.
Dok smo večerali, Dine je razmišljao o bundama koje sam kupio. Pošto smo Jugosloveni, na našoj granici može biti problem preneti ih.
„Da znam da je na carini u Dimitrovgradu moj prijatelj Trajče, ne bismo imali problema… Ovako moramo da smislimo nešto! Još nije završio misao, kada spazi jednog svog kolegu Nemca Šmita. Pozvao ga je i Šmit s platoom u ruci priđe za naš sto, brat nas upozna, i pokaza mu rukom da sedne. Jeli smo. Njih dvojica su pričali o poslu. Brat ga je ispitivao šta tovari, gde i kada se vraća?
„Tovarim ovde u Istambulu, javila mi Hani. Trebalo je danas, ali zakasnio sam.“
Dine mu reče da sam ja iz Jugoslavije, da smo braća, i da imam svoj restoran u Sokobanji, jednom od najlepših turističkih mesta u Jugi. Spomenu mu ribe i ostale specijalitete našeg restorana.
„Ja, obožavam riblje specijalitete!“, reče Šmit.
„Dobiješ najveću ribu iz bazena i pet piva za jednu uslugu!“
Objasni mu da sam ja kupio bunde i da ih treba preneti preko granice. Šmit bez reči pristade, ali reče:
„Sačekajte me da utovarim robu.“
„Ne!“, reče brat. „Mi krećemo sa prvim suncem! Ti kad stigneš do motela Nais… Znaš taj motel u Jugoslaviji?“ I kada Šmit potvrdi, on nastavi: „Odande zoveš ovaj broj, to je broj njegovog restorana, a onda ćete se vi dogovoriti šta ćete dalje.“
Šmit sklopi papir na kome je bio broj, stavi ga u novčanik. Bunde smo odmah posle večere prebacili u njegov kamion.
Ujutru rano brat me probudi i krenusmo ipak pre sunca, tako da smo u Jugoslaviji, u Aleksincu, bili oko 23 časa. Svetlana me je čekala ispred motela. Dine je nastavio svoj put do Nemačke, a ja sam se nakon šesnaest dana vraćao domu svom, pun lepih utisaka.
Sutradan oko devet uveče zove Šmit iz Naisa i kaže da za pola sata kreće prema Aleksincu. Svetlana prži šarana, ja zapakovao pivo i veliku lepinju, Ivica se zalepio za mene kao čičak, ide i on. Teško ga je razuveriti kad nešto naumi. Krenusmo. Čekali smo pored autoputa u Aleksincu ispred motela. Napokon stiže Šmit.
Uz pozdrav predade mi paket sa bundama, a ja njemu večeru. Izvinio mi se što je malo kasnio. Ponovo ruka ruci – zaželimo jedan drugom srećan put. Sedoh u kola i dadoh gas. Vratih se u Banju sa sinom i sa bundama… I tek tada se završilo moje nezaboravno putovanje.
Mnogo kasnije mi je brat doneo slike sa našeg putešestvija. Pun je album sećanja na jedno od mojih najlepših i najuzbudljivih putovanja, putovanja do Iraka i nazad.
Gradimir Conić, Sokobanja