„Kao feministkinja, uvek sam verovala da borbom za emancipaciju žena pravim bolji svet, ravnopravniji, pravedniji i slobodan. Međutim, u poslednje vreme pitam se da li je tako. Naša kritika seksizma sada služi kao opravdanje za nove oblike neravnopravnosti i eksploatacije“ Nensi Frejzer.
Nensi Frejzer (Nancy Fraser), profesor filozofije i politike i autor knjige o savremenom feminizmu, u intervjuu za Njujork Tajms priča o izazovima borbe za prava žena u savremenom svetu…
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Moj feminizam nastao je iz Nove levice, i još uvek je obojen stavovima iz tog vremena. Za mene, feminizam nije prosto stvar toga da pojedine žene mogu da dospeju na poziciju moći i privilegija u postojećoj društvenoj hijerarhiji. Suština je upravo u prevazilaženju te hijerarhije.
Ovo zahteva preispitivanje strukturnih izvora polne nejednakosti koja dominira u kapitalističkom društvu. Pre svega, to je institucionalizovana podela dve navodno sasvim udaljene vrste aktivnosti:
- „produktivan“ rad, koji je istorijski povezan sa muškarcima i meri se kvantitativno platama
- „trudnoća i odgoj dece“, koji se tradicionalno ne plaća a i dalje ga obavljaju pretežno žene.
Po meni, ova opšta hijerarhijska podela na „produkciju“ i „reprodukciju“ definiše kompletnu strukturu kapitalističkog društva i duboki je izvor asimetrije. Ne može biti „emancipacije žena“ dok god ova podela ostane netaknuta.
Mejnstrim feminizam našeg vremena ne može da postigne pravdu ni za žene, a kamoli za koga drugog. Problem je u tome što je feminizam fokusiran na podsticanje obrazovanih žena iz srednje klase da probiju neke barijere da bi se pele na korporativnoj lestvici. Po ovoj definiciji, plodovi ovakvog feminizma namenjeni su samo ženama menadžerima. Tako da ovo ne može biti feminizam koji zastupa sve žene!
Ali i to nije sve. Mejnstrim feminizam je usvojio tanki, marketinški orjentisan pogled na ravnopravnost, koji se dodiruje sa preovlađujućim neoliberalnim korporativnim uglom gledanja.
Jedan od glavnih primera toga kako se mejnstrim feminizam uklapa sa interesima kapitala bile su kritike koje je pokret upućivao 1970-ih na račun porodičnog modela po kom muškarac radi i zarađuje a žena je domaćica. Naravno, takav „ideal“ je i tada mogao da priušti sebi relativno mali broj porodica, ali insistiranjem na toj temi u velikoj meri izmenjena je slika tadašnjeg kapitalizma, sa relativno dobro plaćenim muškarcima (belcima) kao radnicima koji su bili organizovani u jake sindikate.
Sve je to nestalo kritikom da je „jedna plata u porodici“ seksistički model zahvaljujući kom dominiraju muškarci a žene nisu nezavisne. Mada, u to vreme pokret je i dalje delio antikapitalističku etiku Nove levice.
Međutim, ta kritika nije bila usmerena na valorizaciju svačijeg rada, nego na društveni model koji promoviše parolu „profit iznad ljudi“, proizvodnju iznad čoveka i društvene reprodukcije.
Ceo intervju možete čitati na Njujork Tajmsu na engleskom jeziku.