Snežana (Novi Beograd): Sokobanjska banja

Priča sa V konkursa za najbolji putopis starijih osoba “Draganova nagrada” u kategoriji “Najbolja priča o putovanju po Srbiji”.

Veoma rano sam postala majka, sa 23 godine, neposredno nakon diplomiranja. Te iste godine bila sam trostruko nagrađena: rodila sam dve predivne devojčice, diplomirala sam i zaposlila se. Bio je to zlatni period za nas, diplomirane ekonomiste, što se posla tiče, ali nam život ipak nije bio bajka jer zarade nisu pokrivale troškove zakupa stana.

Bili smo primorani na život u zajednici, što nije odgovaralo ni nama ni roditeljima. Stan moga muža bio je na Vračaru, pored udžerica, iz kojih se zimi pušio gusti dim. Taj zagađeni vazduh dodatno je pogoršao stanje moje mlađe devojčice koja je bolovala od bronhitisa. Vremenom, stanje se sve više komplikovalo i na kraju smo dobili dijagnozu.

Oprstruktivni bronhitis, od koga je bolovala moja ćerka, proširio se na česte astmatične napade i gušenja. Terapija lekovima i pumpica postale su naša svakodnevnost. Nije pomoglo ni preseljenje u nedovršenu vikendicu u blizini Beograda, ni izbacivanje tepiha i zavesa iz stana. Bolest se nije predavala.

***

Sasvim slučajno, na jednoj od tada već uobičajenih poseta bolnici, srela sam u čekaonici staricu. Privukao ju je valjda moj izbezumljen pogled na dete i neko beznađe, kojim sam bila preplavljena. Prišla mi je i tiho posavetovala da vodim dete u Soko Banju, obavezno pre puberteta i to tri godine za redom. Tako je, ona kaže , svoju ćerku spasila od astme. Bila sam već oguglala na savete, nisam je gotovo ni saslušala, ali znam da mi se njen glas urezao u pamćenje.

Samo mesec dana kasnije, četvrti razred je trebao da ide na rekreativnu nastavu a moja ćerka je dobila izuzetno jak opstruktivni bronhitis sa svim pratećim komplikacijama i čestim gušenjem. Nije dolazilo u obzir da krene sa decom na Taru. U očaju sam se setila saveta stare žene i u trenutku shvatila da moje dete ima već 10 godina i da je na pragu puberteta. Morala sam nešto odmah preduzeti.

Donela sam odluku u roku od nekoliko minuta. Starija ćerka će ići na rekreativnu a ja ću sa mlađom da idem u Soko Banju. Nisam se previše nadala ali sam bila nemoćna i nisam znala kako da pomognem detetu.

***

Prošlo je od tad a već 30 godina, a ja se i danas sećam, tog očaja, straha i nade na našem putu u Soko Banju. Na prvi pogled to je bila mala i sasvim obična varošica sa nekoliko hotela i stambenih zgrada u centru. Pažnju nam je privukao hotel Zdravljak, kraj same autobuske stanice, ali nas nije oduševio, jer je bio tmuran i opasan maglom.

Bio je novembar mesec pa je veliki banjski park bio pust i po njemu su plivali parčići guste pare iz potoka koji je vijugao kroz drveće. Išli smo kroz centar, koji je odisao nekim prisnim mirom, prema hotelu koji su nam preporučili meštani.

Moja ćerka je prosto trčkarala ispred mene, i ja sam u trenutku shvatila da ne čujem kašalj… Previše maštam i želim, pomislila sam…

Smešten na blagom uzvišenju, ispod šume isprepletane četinarima, ušuškan i obavijen vetrovima i strujama sa Ozrena, sačekao nas je hotel Moravica, ustanova KPD Sremska Mitrovica. Ne znam zašto, ali imala sam utisak da smo dobile poseban tretman, bile smo mažene i pažene od kompletnog osoblja hotela.

Kasnije sam saznala da su se svi gosti ovde tako osećali. Ta energija je bila neverovatna, i ja sam u trenutku osetila da mi se budi davno zaboravljena nada. Sve što smo doživele u ovom hotelu, u kome je ne bez razloga boravio i Ivo Andrić, je neprocenjivo i dragoceno u našem sećanju. Sa divljenjem smo sa prozora gledale brda iza hotela.

***

Šetale smo i udisale punim plućima čist vazduh , koga je sa Ozrena donosio prkosni planinski vetar. Negde u daljini videle smo zrake sunca, ogoljene, bez magle i oblaka i osetile smo njihovu snagu.

U banjskom lečilištu je stari lekar pregledao ćerku i uz osmeh i pojasnio terapiju. Svakog dana treba da posećujemo banjski prirodni inhalatorijum i da šetamo, šetamo, šetamo… Tim redom. U momentu sam se uplašila, šta će dete bez lekova, pa već dve godine pije dihalar, šta ako joj bude loše? Ali pogled na ostarelog, optimističnog lekara ohrabrio me je.

Od tada je počela naša borba, naša planinska avantura. Prvo smo obišle svaku stazu, upoznale svaku sasušenu granu u banjskom parku, šetale pored njegovog potoka u pari punoj radona.

Potom smo sedele u malom okruglom inhalatorijumu u centru banje, a zatim išle na najlepše i najveće šampite. Moja deca i danas, posle toliko godina, pamte Soko Banju po tim šampitama, ali ih nažalost nema više. Stara bajkovita poslastičarnica je davno otišla u istoriju.

***

Okrepljene većom količinom šećera , išle smo kroz centar grada okićen ogoljenim drvoredom lipa, i stizale do pešačke staze pored reke Moravice, koja je vodila do objekata starog banjskog lečilišta. Tu smo preko klimavog mostića prelazile reku i pele se uz brda iznad hotela. Još se sećam tih staza uklesanih u kamenu, osećam zdravi čist planinski vazduh sa Ozrena koji se meša sa krpicama pare podno reke.

Prolazile smo pored izvora, koji je po predanju lečio vid, a voda u njemu je bila blistava i čista , kao naš pogled. Pele smo se do Soko Grada kozjom stazom a u povratku silazile do utabanog puta pored reke Moravice, koja je veselo skakutala sa kamena na kamen. Umorne ali pročišćene lepotom dolazile bi do radničkog odmarališta, u mali bife i pile sveži rtanjski čaj sa medom i limunom.

Negde na tom putu i našem drugovanju sa prirodom, primetile smo da smo izgubile bolest. Napada gušenja više nije bilo, iako smo svako veče u zadimljenoj hotelskoj sali slušale muziku.

Moja ćerka je bez lekova i pumpice disala prvi put duboko i zdravo, a bile smo tek na pola puta našeg boravka. Negde u dubini i dalje je radio crv sumnje. Pokušavali smo do sada svašta: more, razni čajevi, saveti… Da li je moguće da je ovo spas? Šta ako bolest ponovo uzme maha kada se vratimo?

***

U tom metežu u mojoj glavi, sumnjama i strahovima, isplivala je spasonosna misao. Opijena prelepom prirodom, gostoljubivim i blagim ljudima, odlučila sam, da ćemo se preseliti, ukoliko mojoj ćerki budu i dalje potrebna ova sokobanjska pluća. Živećemo u ovom neokrnjenom raju, u jedinstvu prirode i čoveka, gde se dolazi na dan-dva, da bi se disalo.

Naš povratak kući bio je ispunjen strepnjom, čekanjem na dobro znani napad gušenja.

Ali, nije ga bilo. Ohrabreni, mi smo onda porodično odlučili da ćemo svaki slobodan trenutak posvetiti ovoj neprevaziđenoj lepoti i savršenstvu, koje je podjednako zanosno zimi sa čistim i prhkim snegom, i leti sa mirisom procvetalih lipa, koje ceo dan hrane čula i dušu. U toj prvoj godini nakon našeg boravka, bili smo tamo tri puta.

***

Kada hoću zoru da prevarim, pošto me bude bolovi u kuku i kolenu, uspava me sećanje na sokobanjske zime, pune sankanja i grudvanja na padinama Ozrena, klokot Moravice otežan snegom i miris lipa u maju.

Ta lepota i spokoj ostala je zauvek urezana u sećanju naše dece i one i sada obožavaju Soko Banju. Bolest moje ćerke je davno zaboravljena, ona je sad neopterećena i zdrava mlada žena.

A ja i dalje razmišljam, da li je ta lepota u mom oku posledica mladih dana ili je stvarna i nesaglediva?

Snežana Mitić, Novi Beograd
Fotografija:
Sokobanja, Dungodung za Wikimedia Commons

%d bloggers like this: