Draganova nagrada 2017.

Dobrinka (Beograd): Ekskurzija u Rusiju

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija: Autobusi u Moskvi (sputnik)

Oduvek sam volela da putujem što više, uvek se radovala novom putovanju i osećala pravo zadovoljstvo zbog tih putovanja.

Skoro da nema glavnog grada u Evropi koji nisam posetila. Sećam se, jednog dana je sa posla došao moj muž  koji je radio kao profeor na Arhitektonskom fakultetu i rekao mi:

“Danas sam dobio informaciju da vodim studente na ekskurziju u Rusiju na 15 dana.”

Pomislila sam i rekla:

“Baš lepo, putovaću i ja sa vama u Rusiju, oduvek sam volela da odem i tamo”.

Muž mi odgovara:

“Ne možeš i ti, kako profesor da vodi svoju ženu sa studentima?!”

Pritom mi je pala na pamet jedna ideja i rekoh mu:

“Ja idem, ali se neću predstaviti kao tvoja žena već kao student, upisaću se u spisak studenata i platiti sve troškove ako je potrebno.”

Kako nije mogao da me odgovori otišla sam sa njim.

Na putu do Rusije posetili smo i Ukrajinu, te je Kijev bio prvi grad koji smo posetili. Zaista lep grad. Obišli smo sve njegove znamenitosti i bili smo vrlo zadovoljni.

Posle pet dana u Kijevu, uputili smo se za Moskvu i stigli tamo u večernjim satima. Smestili smo se u hotelu na periferiji. Sutra ujutru smo krenuli u obilazak Moskve. Moj muž je poveo studente na Arhitektonski fakultet, kako je i bilo dogovoreno i gde su ih čekale kolege. Ja sam uzela plan grada i pošla sama u obilazak znamenitosti Moskve. Dogovor je bio da se uveče nađemo u hotelu.

Celo poslepodne ja sam Moskvu obilazila sama diveći se. Moskva je vrlo interesantan i lep grad sa dosta divnih i velelepnih zgrada.

Pošto sam se umorila, a već je počela da pada noć, počela sam da tražim autobus broj četrdeset koji vodi do hotela. Autobusa je bilo na sve strane i bila sam uverena da ću ubrzo naći i svoj. Koga god da sam pitala od šofera, samo su mahali glavom. Za tim autobusom lutala sam ulicama uplašena i uznemirena, i nisam imala višak rublji za taksi, već samo ono malo za prevoz autobusom.

Već je pala noć a ja sam bila sama u “belom svetu”. Muž je sigurno bio zabrinut što me nema do sada. Ne bi znao ni kako da me traži.

U svojim lutanjima za autobusom, nailazim na jednu sporednu ulicu u kojoj sam videla autobus. Prišla sam šoferu i pitala ga za autobus četrdeset, ne nadavši se odgovoru. On je samo mrdao glavom i ćutao. Pogledao je u mene svu očajnu i pritom izvadio papir i olovku da napišem šta tražim. Kada sam napisala broj četrdeset, rekao mi je sorok, što je značilo četrdeset na ruskom, jer nikako nisam uspevala da se setim te reči. Izašao je iz autobusa poveo me blizu i pokazao mesto gde je autobus.

Kakva sreća! Nisam mogla da se osvestim, i jurnula sam u autobus. Kada sam stigla u hotel, muž mi je prišao od straha još izbezumljen, šta mi se desilo. Zagrlili smo se i rekli jedno drugom da je sada sve u redu.

Sutradan smo pošli za Petrograd, ka jednom od ubedljivo najlepših gradova koje sam videla, a videla sam ih dosta. Ovoga puta, grad sam obišla uz društvo muža. Ostali smo još pet dana i uživali u ostatku vremena i u lepoti daleke i hladne Rusije.

Dobrinka Jovanović, Beograd

About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Add Comment

Click here to post a comment