Početna Draganova nagrada Dimitrije (Beograd): Ulični turista ili šetnja kroz prošlost

Dimitrije (Beograd): Ulični turista ili šetnja kroz prošlost

Dimitrije (Beograd): Ulični turista ili šetnja kroz prošlost

Prvo mesto u kategoriji “Najbolja priča o putovanju po Srbiji” konkursa za najbolje putopise starijih osoba “Draganova nagrada” 2017. godine.
Ova priča je objavljena i u publikaciji “Šetnja kroz vreme” koju je objavilo UG “Amity – Snaga prijateljstva“.

Fotografija: Kuća Jevrema Grujića, Beograd

Kada na đerdan svojih godina nanižete osam decenija, niste naročito raspoloženi za putnički turizam, na daleke destinacije, kako to kažu turistički propagatori. Turistički apetiti polako se smanjuju. Umesto da putujete u druge zemlje, odlučujete se za svoju zemlju, pa onda polako skraćujete rastojanja koja želite da posetite i na kraju vam ostanu popodnevne šetnje kroz svoj kvart ili ulicu. Da ta šetnja ne bi bila puko koračanje, potrudite se da se obavestite o zgradama u svojoj ulici, jer gotovo svaka zgrada u starim gradskim jezgrima ima neku svoju interesantnu priču.

Prošlost je kod nas bogata zbivanjima. Naši preci su živeli, kako jednom reče francuski kardinal Rišelje, “u interesantno vreme”. To je osobina i Balkana. Pogotovo grada kakav je Beograd. U hiljadu i nešto godina njegove istorije toliko puta je rušen i ponovo građen da nema ni teorijske mogućnosti da se sve što se zbivalo na njegovim ulicama ispriča. Prošlost su ljudi, čudne sudbine, bitke, ubistva, pobede, porazi, ljubavi, lepota, promašeni životi, izneverena očekivanja, ostvareni i pokopani snovi…

Naša šetnja je priča o gradu koji je rastao, primao nove stanovnike, širio se, rušio staro, gradio nova zdanja, a u jednom trenutku, po dolasku Turaka, promenio i kompletno stanovništvo. Uostalom, da bismo više naučili o svetu, moramo više znati o sebi, sopstvenoj prošlosti, ljudima koji su živeli u našoj zgradi, našoj ulici, našem kvartu. Onda će nam i ljudi i njihove sudbine u ko zna kom kraju sveta biti bliži, shvatljiviji.

Pošto je putovanje, a putovanje je kretanje, kako kažu matematičari, pomeranje iz tačke A u tačku B, onda je i naša popodnevna šetnja – putovanje. Pa zašto ne i turističko putovanje? Dakle, da se potrudimo da više vidimo na tom putovanju. Da, to je paradoks, ljudi u godinama slabije vide, ali više vide. Sporiji starački korak ne preskače detalje koje nestrpljiva mladost prenebregava, jer nema vremena za njih.

POGLED KROZ PROZOR

Moj putopis ne vodi me daleko, ali nudi čitavo bogatstvo sadržaja mojim vršnjacima kojima su godine počele da nagrizaju pamćenje, ali i mladima nesvesnim da se kreću stazama ljudi koji su ih svojim životima zadužili. Danas ne mogu u šetnju, led je na ulici. No, kroz prozor moje sobe gledam na kuću u drugom kraju dvorišta. To je nekada bio dom Jevrema Grujića. Znam, to je bio jedan od najobrazovanijih Srba 19. veka. Završio je prava u Hajdelbergu i Parizu, bio sekretar čuvene Sentandrejske skupštine, bio ministar u nekoliko srpskih vlada, a karijeru završio kao ambasador Srbije u Carigradu, Londonu i Parizu. Njegova sećanja na ljude i zbivanja njegovog vremena dragocena su građa za upoznavanje naše istorije.

Danas je njegova kuća – muzej. Pre neki mesec, beše u njoj izložba Uroša Predića, slikara koji je stanovao u potkrovlju zgrade u ovoj ulici samo stotinak metara napred. Posebno mi je draga njegova istorijska kompozicija “Hercegovački begunci”. Inače, u muzeju se mogu videti slike, nameštaj, predmeti koje su sačuvali Grujićevi potomci, za kratko vreme se čovek može preseliti u dalju prošlost i videti kako je u to vreme živeo naš građanski dobrostojeći sloj društva.

SRUŠENI LjUBAVNI SNOVI

Danas krenuh ulicom prema Palilulskoj pijaci. Ta moja ulica je sjajan primer uticaja aktuelne politike na imena ulica, iako to ne bi smelo da se dešava. Ova ulica se najpre zvaše “Kod dva bela goluba” prema nazivu neke kafane. Onda je postala Svetogorska (valjda da čini celinu sa Hilandarskom), ali ne zadugo, jer je, prateći aktuelna politička zbivanja, preimenovana u Bitoljsku, a onda dobila ime Žorža Klemansoa, svojevremeno francuskog predsednika. Posle Drugog svetskog rata je preimenovana u Lole Ribara. Dolaskom nove vlasti ponovo je nazvana Svetogorska. Ni kriva ni dužna, postala je sada već i svetski poznat primer uticaja politike na promenu procene zaslužnosti da ulica dobije neko ime.

Brojevi kuća se nisu menjali. Oni su ostajali isti. Tako je i broj 34 i danas onaj od pre sto godina. Ta kuća me uvek podseti na jednu tužnu ljubavnu priču. Kuću sa brojem 34 podigao je sudija Jevrem Rajić, potomak čuvenog junaka Tanaska Rajića. Tu je, razume se, stanovao i sudijin sin Velimir. Velimir je bio bolestan od epilepsije, što je značilo da nije sposoban za bračni život, pa mu nisu bile dozvoljene ni mladalačke ljubavi. No, mladost to ne priznaje.

Velimir se, kao student, zagledao u svoju koleginicu, studentkinju Kosaru Bobić. Njeni su stanovali su susednoj Ratarskoj (danas 27. marta) ulici. Jednoga dana, kada je, čekajući Kosaru, sedeo sa Kosarinom majkom, dobio je napad epilepsije. To je značilo da će doći do prekida tek započete veze. Velimir od tada samo pati, jer ljubav je ostala.

U oktobru 1903. godine Kosara se udala za Glišu Elezovića. Na venčanju je i Velimir, koji joj pristojno čestita, ali njeno venčanje shvata kao opelo za svoju ljubav. I tada je napisao pesmu čije stihove, hteo ne hteo, mrmljam kada prolazim pored ove prizemne stare zgrade iza čijeg prvog prozora sa leve strane, gledano sa ulice, beše Velimirova soba:

“I srušiše se lepi snovi moji
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji,
Prosta ti bila moja ljubav živa!

Čestito sam ti. I ti reče: ‘Hvala!’
A da li znadeš da se u tom času
Granitna zgrada mojih ideala
Sruši i smrvi i u pepo rasu?”

Ostala je ova tužna pesma, koja se i danas često peva, a malo ko zna gde je i kako nastala.

KUĆA LAZE LAZAREVIĆA

Danas sam krenuo na drugu stranu. Ulazim direktno u Vlajkovićevu, pa odmah iza ugla u Hilandarsku ulicu. Znam da je ime dobila po svetogorskom manastiru Hilandaru. Moj prijatelj Životije, zaljubljenik u Hilandar, koji me je svojevremeno upoznao sa starešinom tog manastira, kaže da kada bi se sva srpska istorija izbrisala, mogla bi se ponovo napisati na osnovu dokumenata iz ovog manastira. Ova beogradska ulica nije menjala ime, od postanka do danas nosi ime ovog svetog manastira. Skrećem levo od raskrsnice.

Prolazim pored dve galerije prema Radio Beogradu, Trgovačkoj školi. Odmah me dočekuje lepa zgrada nekadašnje Brazilske ambasade. A do nje, ušuškana kuća Laze Lazarevića, lekara, pisca, naučnika, rezervnog pukovnika… Ovu zgradu u Hilandarskoj 7 je doktor Lazarević kupio 1878. godine. Tu je živeo sa suprugom Pelagijom. Odatle je 10. januara 1891. godine otišao da se pridruži rano umrlim sinovima Kuzmanu (ime je dobio po Lazinom ocu, trgovcu iz Šapca) i Damjanu.

Lazarević je rođen u Šapcu (1851), ali je rano došao u Beograd na školovanje. Živeo je kod sestre Milke, udate za pisca Milorada Šapčanina. Studije medicine je završio u Berlinu. Napisao je devet pripovedaka kojima je ušao u istoriju srpske književnosti. Objavio je preko 70 stručnih radova. Bio je prvi upravnik bolnice za umobolne. Sačuvana je arhiva tadašnje bolnice, a u arhivi su i danas njegove beleške o pacijentima. Danas psihijatrijska bolnica nosi njegovo ime.

U njegovoj kući sada je smešteno dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda. Na zgradi postoji ploča Srpskog lekarskog društva i Zavoda za zaštitu spomenika. A mlađim generacijama našim on je ostao u pamćenju kao autor pripovedaka “Sve će to narod pozlatiti”, “Prvi put s ocem na jutrenju” i “Švabica”.

Preko puta Lazine kuće je Radio-Beograd u zgradi Zanatskog doma čija je gradnja počela 1912, a zbog ratova završena tek 1933. godine. Preko puta Lazine kuće, podignuta je moderna zgrada koja sa Svetogorske izlazi na Hilandarsku. Beše tu nekada skromna kućica Petrovića sa velikim dvorištem. Svestan sam da svaka šetnja ulicom ovde znači odlazak u prošlost, sećanje na ljude koji su živeli i šetali ovuda, zaboravim na svoje staračke probleme šetajući stazama nekadašnjih stanovnika.

RAKIĆEVA LjUBAV

Danas sam opet krenuo kroz Hilandarsku, pa iz nje izlazim na početak Cetinjske ulice. To je nekada bila gradska periferija. Na dnu ove ulice bile su kuće Milana Đ. Milićevića, akademika i predsednika Srpske akademije, i Mite Rakića, odnosno njegovog sina Milana, poznatog srpskog pesnika, kome je Milićević bio ujak. Prolazi mi to kroz glavu dok se oprezno spuštam niz strmu ulicu. Ovde su bile bašte pune jorgovana početkom dvadesetog veka. A dole na dnu, na mestu Bajlonijeve pijace, bio je stari dolap “crn, glomazan, truo” o kome je Rakić napisao poznatu pesmu.

Gore, iznad Pivare, bila je tada već pusta kuća Đure Jakšića. O njoj Rakić peva:

“Strašna orušnica nesrećnog Đure
Zjapi puna tame, golema i pusta…”

Tih godina se Rakićeve pesme pojave u Srpskom književnom glasniku, dočekane lepim rečima Skerlićevim, pa mladi Rakić izlazi na glas. Silazim niz donji deo ulice i nehotice mrmljam njegove stihove:

“Šume bokori cvetnog jorgovana
I noć zvezdana treperi i žudi
Za bujnu ljubav svetu bogom dana
Dok mesečina nasmejana bludi
Šume bokori cvetnog jorgovana.”

Zastanem tamo gde je nekada bila Rakićeva kuća i prisećam se, čitao sam u knjizi Đorđa Popovića o ljubavi mladog Rakića. On je posećivao kuću akademika Vladete Kovačevića koji je imao dve kćerke, a one su se družile sa Rakićevom sestrom Ljubicom. Na jednoj sedeljci, ispadne ukosnica mlađoj Milici. Kada su je našli Rakić napiše “Odu ukosnici” i u koverti pošalje po kućnom momku devojci nekoliko ulica dalje.

Svima je bilo jasno da se Milanu dopada mlađa kćerka. Na jednom balu, želeći da pleše sa njom, on upita njenu stariju sestru: “Šta učiniti kada se devojci ispreči grana na putu?” Sestra je shvatila ovo “diplomatsko” pitanje i odgovorila: “Preskočiti granu!” Iduće sedmice Rakićevi prosci su stigli da traže ruku mlađe kćerke.

Rakić je počeo da radi kao diplomata. Bio je u poslanstvima Srbije, a kasnije Jugoslavije u Skoplju, Prištini, Kopenhagenu, Sofiji, a zatim u Rimu odakle se i penzionisao. Svoju “Poslednju pesmu” on šalje Milanu Grolu želeći da bude objavljena u “Glasniku”, gde mu je objavljena i prva. Obraća se svojoj Muzi:

“Evo me Gospo, nakon triest leta,
Sa proređenom, progrušanom kosom,
Kao priviđenje sa drugoga sveta,
Na Pegazu olinjalom i bosom…”

Ipak, bolestan požive još nekoliko godina. Posle druge operacije u Parizu, na povratku je umro u zagrebačkom sanatorijumu na Srebrenjaku, u naručju svoje Milice sa kojom je poživeo u skladnom braku nešto više od tri decenije.

Trgnem se iz misli koje me odneše tako daleko i zaputim se na Bajlonovu pijacu. Ta pijaca se, inače, službeno zove Pijaca Skadarlija. No, niko je tako ne zove. Svi je zovu Bajlonijeva pijaca. Pijaca se nalazi na dnu Cetinjske, a između Džordža Vašingtona, Skadarske i Drinčićeve. Pijaca je stara gotovo sto godina, a ipak čuva ime prvog vlasnika, Čeha Ignjata Bajlonija koji je u podnožju Skadarlije kupio malu ručnu pivaru 1884. godine i isušio baru na kojoj se nalazi današnja pijaca. Tu je razvio i Pivaru koja je 1903. godine proizvodila blizu 30.000 litara piva i dobila velika priznanja za kvalitet na izložbi u Parizu.

No, to je tema neka druge šetnje.

PESNIČKA KUĆA ILIĆA

Opet se odlučih za Hilandarsku. Ali, ovog puta idem desno sa raskrsnice sa Vlajkovićevom. Dvadesetak koraka sa te strane nalazi se neobična osobenost ove ulice: “muzej prekinutih veza” pod vedrim nebom. Počelo je tako što je neka uvređena devojka ostavila na ispustu zgrade u kojoj stanuje poklonjenu lutku sa početka veze. Onda se to nastavilo. Tu je čak i cipela sa štiklom, samo leva, od srca. Stavila ju je devojka kada je veza “pukla” posle dužeg vremena, a bila je to cipela u kojoj se zatekla kada je osetila prvu iskru ljubavi. Šnala za kosu neke pubertetlijke. Grickalica za nokte dečaka sa sprata koga je komšinica pubertetlijka zamenila za drugog dečaka iz susedne ulice. I tako redom, to su sve ljubavne priče nove generacije, ponekad i neočekivano duhovite. Te uspomene nisu bačene, već ostavljene kao opomena za nekog drugog. Onda su deca ovde otvorila berzu za razmenu igračaka i sitnica. Nešto uzmeš nešto ostaviš. Hemijska olovka. Sličice fudbalera. Ogledalce sa srcem. I tako je ovaj ispust postao poznat, čak je i ulica poznata po njemu.

Malo napred, na uglu Vašingtonove i Palmotićeve, a gde se završava i Hilandarska nalazila se čuvena pesnička kuća Ilića. Tu je živeo stari Jovan i njegovi sinovi Milutin, Dragutin, Vojislav i Žarko. Svojevremeno je to bilo poznato sastajalište beogradskih pisaca: Đura Jakšić, Matija Ban, Zmaj, Laza Kostić, Vladislav Kaćanski, a onda i Sremac, Domanović, Lazarević, Matoš – svi su navraćali u ovu poznatu pesničku kuću. Na ručak, razgovor, čitanje novih pesama, raspravu o objavljenoj knjizi… Nema ni traga od kuće Ilića. Tu je ugaona višespratnica sa više ulaza.

Prisećam se istorije: na suprotnom uglu bila je kafana “Kod sedam masnih varjača”. Đura Jakšić, koji je bio poznat i kao slikar, budući bez novca, ponudi gazdi da mu naslika novu firmu. Gazda pristane i on umesto varjača naslika debele Nemce, pa se posle kafana zvala “Kod sedam Švaba”. Kasnije su kafanu nazvali “Vidin kapija” i bila je poznata po tome da se petkom ovde jelo “gravče na tavče”.

Kao mlad seoski uča koji je došao u veliki grad, ja se jednog petka namerih na pasulj, po preporuci nekog rođaka. Kafana puna. Konobar mi reče: “Pitajte profesora, možda vam on dozvoli da sednete za njegov sto!” Ja upitam, a taj čovek, osetivši u mom glasu drukčiji akcenat, pre nego mi je odgovorio, upita: “A odakle si ti, momče?” Odgovorih naivno i tačno. “E, kad si tako izdaleka došao ovde na ručak, sedi!” I tako ja sedoh za profesorov sto. On ostade sa mnom do kraja ručka, ne dozvolivši mi da platim dva bokalčeta crnog vina, koje je naručio, a ispitujući me o raznim stvarima iz mog kraja, o kome je dosta znao, iako nikada nije bio u tom kraju, kako sam reče.

Kada je otišao, upitah konobara ko je taj profesor. On malo začuđeno odgovori: “To je čuveni čika Miša!” Tek kasnije sam shvatio kakvu sam čast imao, pa je ta kafana dugo godina, kada sam preselio u Beograd, a čika Miša bio prisutan samo svojim knjigama o helenskoj književnosti i etici i grčkim prevodima čuvenih Homerovih epova u mojoj biblioteci, imala posebno mesto u spisku beogradskih kafana zbog tog jednog ručka. Retki prolaznici znaju priču na koju me je podsetila staračka popodnevna šetnja.

PESNIK PLAVE GROBNICE

Nikako da se maknem iz Hilandarske. Eto, u broju 4 stanovao je Milutin Bojić. No na to su me podsetili parkić i slepa uličica koja se levo odvaja od Palmotićeve i nosi ime Milutina Bojića. Parkić, tokom lepih dana zauzet kafanskim stolovima, a na uglu parkića pesnikova bista na postamentu. Hteo ne hteo, kada ugledam pesnikovu bistu ja nehotično šapućem one strasne, strašne, lepe, tužne i oštre stihove pesnikove:

“Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.

Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata
Prometeji nade, apostoli jada.”

Snaga ovih stihova utiče na mene da pružim ruku i dodirnem mermer postamenta pesnikovog, odajući počast i diveći se majstoru reči, bolešljivom Milutinu Bojiću, koji je govorio tako moćnim pesničkim glasom.

Bio je tada u Solunu. Zapaljenje pluća, tuberkuloza, nežni organizam nije izdržao. Na Mitrovdan 1917. godine, Milutin Bojić preselio se u večnost. Od njega se oprostio Ivo Ćipiko. On u tom oproštaju, između ostalog, reče:

“Ovde, na ovom mrtvom polju naše tužne slave, meni, koga si maestro zvao, suđeno je da se oprostim s tobom, viteže naše raskošne, slikovite reči i naše bujne mladalačke fantazije…”

Sahranjen je na Zejtinliku. Pet godina kasnije, njegovi posmrtni ostaci preneti su na Novo groblje u Beogradu. Na omanjoj mermernoj ploči u parceli 29, sa slikom napisano je:

“Mirnoću mi dajte, da svu snagu stečem
Da iz srca dadnem
Sav bol i sav ponos i, kad izrečem,
Ko list sveo padnem.”

U njegovoj ulici danas je Zadužbina Ive Andrića. U produžetku Svetogorske, preko puta Palilulske pijace, nalazi se Biblioteka koja nosi njegovo ime.

Obišao sam tek deo moga kvarta. Moj pokojni komšija profesor Ratko Dimitrijević sigurno zaslužuje posebnu priču. Vladislav Petković Dis, čiji potomci ovde žive, takođe. Pokojni Zoran Radmilović sada kao kip igra za večnost ispred Ateljea 212 kralja Ibija, ima svoju ništa manje zanimljivu pripovest. Sa dvorišnog zida smeškaju se Petar Kralj i Bora Todorović. Dvorište je postalo plato Mucija Draškića. Još se trzam kada mi se učini da mi u susret ide Dragan Nikolić ili Taško Načić, učini mi se da ispod prozora čujem Miru Trailović kako raspravlja s nekim o narednoj premijeri.

Nisam pomenuo ni Milovana Đilasa koji je stanovao stotinak metara odavde, bar kada je bio na slobodi. Da ne govorim o mojim sada već pokojnim prijateljima, zanatlijama – knjigovescu Stefanoviću ili sajdžiji Miliću od čijih naslednih stogodišnjih radnji nema ni pomena.

Bolje da se ne prisećam. Ostavljam za neko drugo putovanje kroz prošlost.

Dimitrije Janičić, 82 godine, Beograd
Novinar u penziji