Da poželim da sam konj ili Da seksu u domovima za stare

Kako je tužna pomisao da je neko prošao teškoće života dugog 60, 70 ili 80 godina, i na kraju njegovog života, uskraćeno mu je uživanje u intimnoj vezi sa nekim koga voli.

Svako od nas se uhvati u mrežu briga o sebi, svojim poslovima, novcu, o svojoj deci itd. Uz svu tu pažnju usmerenu ka našim životima i poslovima, lako je zaboraviti da drugi ljudi pate. Nažalost, najlakše je zaboraviti da je mnogim ljudima smeštenim u ustanove dugoročne nege neugodnije nego nama.

Bez sumnje, mnogi ljudi koji žive u domovima za stare tretirani su kao stvari. Lišeni su nekih osnovnih ljudskih radosti – pre svega: seksa.

Bio sam tužan i šokiran kada sam pročitao kratak članak Rebeke Klej koji je objavilo Američko udruženje psihologa pod nazivom „Seks u ustanovama dugoročne nege„. Iz ovog članka sam saznao da osoblje u domovima za stare starijim osobama ne dozvoljava seksualne odnose – da su oni čak ismejavani i kažnjeni ukoliko i pitaju.

Takvo osoblje je posebno neosetljivo na potrebe LGBT stanara koji se ponekada predstavljaju kao braća i sestre kako bi mogli da održavaju blizak kontakt sa ljubavnicom/kom.

Kako je tužna pomisao da je neko prošao teškoće života dugog 60, 70 ili 80 godina, i na kraju njegovog života, uskraćeno mu je uživanje u intimnoj vezi sa nekim koga voli
bilo da je u pitanju muškarac ili žena. Osim toga, pored toga što osuđuju i što su netolerantni kada se radi o seksualnim odnosima između stanara doma, osoblje ne obezbeđuje ni lubrikante ni kondome.

Treba napomenuti da skoro polovina žena koje su prošle kroz menopauzu ima vaginalnu atrofiju i suvoću. Njima su potrebni lubrikanti i estrogene kreme.

Pravo na seks je neotuđivo ljudsko pravo koje obezbeđuje zadovoljstvo i radost. Ako je seks dobrovoljan i željeni, onda do njega i treba da dođe. Pored toga što se u njemu uživa, seks može da doprinese mentalnom zdravlju i poboljšava raspoloženje.

Klej sugeriše da osoblje u domovima za stare i drugim objektima za dugoročnu negu treba obučiti u pogledu ove osetljivosti. Jednom kada osoblje postane osetljivo na potrebe korisnika doma, začarani krug progonstva i netrpeljivosti biće prekinut. Ona takođe ukazuje da stanare doma treba proceniti da li imaju kognitivnu sposobnost da pristanu na seks. Oba predloga su odlična.

Mnogi od nas će ostariti jednog dana. A kada mi postanemo stari, da li će biti fer da budemo lišeni seksa? Da li je fer da morate da odgovarate na pitanja o svojim sklonostima i željama netolerantnom osoblju u objektima za dugoročnu negu?

Treba obezbediti odgovarajući smeštaj za sve slobodne ljude koji su sposobni, koji pristaju i koji žele da imaju seksualne odnose bez obzira na njihovu seksualnu orijentaciju ili status zdravstvene zaštite. U savremenom svetu, mi trošimo mnogo novca i vremena na drugim inicijativama; uznemirava me pomisao da je osnovno ljudsko pravo uskraćeno stanarima domova za stare.

Na kraju, hajde da razmotrimo šta se dešava sa nekim šampionskim konjima nakon što se penzionišu: Odvode se u ergele gde im je omogućeno da imaju seksa, ječma i zobi koliko im duša ište.

Sa druge strane, šta se dešava sa nekim ljudima, starim šampionima, kada se penzionišu? Izolovani su od društva u objektima dugoročne nege gde žive svoje zaboravljeno postojanje u prisustvu netolerantnih negovatelja koji im uskraćuju seks i rugaju se njihovoj seksualnoj orijentaciji. Da poželim da sam konj…

Tekst dr Navida Saleha sa Državnog univerziteta Vejn objavljen u Psychology Today

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *