U poslednje vreme sve češće, zvanično i nezvanično, čujemo poruku: „Zaboravite sve što ste ikada znali o radu – pravila su se promenila!“. Budućnost rada i zapošljavanja jedan je od fokusa Penzina pa prenosimo i tekst o ovih pet novih pravila posla. Da li su „bolja“ ili „lošija“ od starih?
Napomena: Tekst pred vama napisao je Ross Perlin za Fast Company, a Penzin ga prenosi u celosti.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Ovo su nova pravila posla
Posao sve češće svuda i nigde – povezaniji je sa našim svakodnevnim životom više nego ikad pre, ali nestaje kao posebna aktivnost.
Stara pravila rada primenjiva su na ekonomiju koju čine fabrike i kancelarije, svet „standarda“, dugoročnog zapošljavanja za velike poslodavce, sa karijerama koje se kreću više-manje predvidivim putanjama.
Nova pravila pripadaju jednom drugom univerzumu kog čine fleksibilnost, nesigurnost, preduzetništvo, sve slabije i slabije veze sa određenim radnim vremenom, radnim mesto, i poslodavcima.
U svom eseju iz 1931. godine „Ekonomske mogućnosti za naše unuke“ (Economic Possibilities For Our Grandchildren), ekonomista Džon Majnard Kins (John Maynard Keynes), predvideo je da će za nekoliko generacija ljudi biti suočeni sa svojim „suštinskim, večitim problemom“ – „kako da koristi svoju slobodu od ekonomskih briga i kako da se zabavi u slobodno vreme, što je posledica pobede nauke u njegovo ime, i kako da živi mudro, prijatno i dobro“.
I evo nas, u toj budućnosti, i dok tehnološke prednosti napreduju kako je on najavljivao, utopija o višku slobodnog vremena nikada se nije dogodila.
Dakle, kako bi trebalo upravljati svetom u kom svaki trenutak, uključujući san i odmor, sada može biti kolonizovan od strane našeg posla, ili od mogućnosti monetizacije i optimizacije?
Staro pravilo: Putujemo na posao svaki dan.
Novo pravilo: Posao može biti gde god da se zateknemo, bilo gde u svetu.
Saobraćajni špic nestaje. Njujorški metro javlja da je opterećenje naveće van tradicionalnog jutarnjeg i večernjeg špica. Sve je više poslovnih prostora sa zajedničkim kancelarijama („co-working“), pa su procene da ih danas ima oko 20.000, što je duplo više nego u 2008. godini.
Sve je češći i standard „rad od kuće“, a van klasičnog radnog mesta obavlja se i 100% posla za platformu WordPress (na kojoj se nalazi i portal Penzin). Postoji i inicijativa „Godina u daljini“ (Remote Year) koja okuplja po 100 radnika koji „rade od kuće“ i oni obilaze 12 različitih lokacija širom sveta za samo jedan mesec.
Tehnologija pruža mnogo toga, ali osnovni impuls je duboko ljudski: želimo da živimo život po svojim pravilima na mestu koje nam najviše prija, i na njemu želimo i da radimo.
Staro pravilo: Posao je „od 9 do 5“.
Novo pravilo: Na usluzi 24/7.
Vreme je važno koliko i mesto. Dobre strane novog pravila jesu da radimo kad želimo, i da poslodavce sve više zanima da posao bude urađen u datom roku, a manje u kojim radnim satima je završen. Loša strana je to što smo uvek dostupni, pa tehnologije koje nas povezuju u privatnom životu postaju sredstvo produktivnosti na poslu.
Prema istraživanju iz 2013. godine, Američkog udruženja psihologa (American Psychological Association), preko polovine zaposlenih proveravalo je poslovni mejl bar jednom tokom vikenda. Isto toliko zaposlenih činilo je ovo pre i posle radnog vremena radnim danima, i tokom bolovanja. Skoro polovina, oko 44 odsto, proveravalo je poslovne mejlove tokom godišnjeg odmora.
Iste godine, istraživanje koje se bavilo vremenskim rasporedom Amerikanaca (American Time Survey) utvrdilo je da 34 odsto zaposlenih kod poslodavca radi prosečno jedan dan vikenda svake nedelje, kao i čak 43 odsto samozaposlenih.
Čak je i san na udaru, piše Jonathan Crary u svojoj knjizi „24/7: Kasni kapitalizam i kraj spavanja“:
– Prosečni Amerikanac spava oko šest i po sati noću, dok je pre samo jedne generacije prosečno vreme odmora trajalo osam sati, i čak 10 ranije u 20. veku. Pored toga, drastično raste broj ljudi koji ustaju jednom ili više puta tokom noći da provere poruke i mejlove.
Na nama je da odredimo granice, dodaje autor teksta.
Staro pravilo: Imamo posao sa beneficijama.
Novo pravilo: Idemo od poslića do poslića, od projekta do projekta.
Prošle godine u SAD je bilo oko 53 miliona ljudi, odnosno 34 odsto ukupne radne snage, koja nije bila zaposlena kod poslodavca, već se kretala od posla do posla (freelance). Tako da nije ni čudo da je ovih dana, umesto pitanja: „Gde radiš?“, uljudnije pitati: „Na čemu trenutno radiš?“.
Svi oni fokusirani su na pronalaženje kratkotrajnih angažmana, ali jedno istraživanje tvrdi da se polovina „frilensera“ ipak oseća srećno i slobodno, dok je druga polovina pod ozbiljnim stresom, dok sanja običan posao kod poslodavca.
Istraživanje Unije „frilensera“ (Freelancers Union) utvrdilo je da postoji mnogo sasvim različitih podgrupa među ovakvim radnicima: vlasnici svog biznisa, privremeni zaposleni, nezavisni radnici koji idu od posla do posla, itd.
Staro pravilo: Posao i život su razdvojene aktivnosti.
Novo pravilo: Bilo to dobro ili loše, linija između posla i života skoro potpuno nestaje.
Kompanije su opsednute balansom između posla i života, kaže André Spicer sa Biznis škole univerziteta Siti u Londonu:
Isto tako, naši tvitovi i statusi na Fejzbuku, nekada sasvim lični, danas su produžetak našeg CV-a, drugi način da neprestano prodajemo sebe, ono što radimo.– Ali, što više ljudi pričaju o balansu između posla i života, sve manje nam se čini da on zaista postoji. Realnost savremenog rada uključuje potpuno zamagljivanje granice između posla i života. Mi pokušavamo da utvrdimo neke granice ali one se neprestano ruše.
Uzmimo na primer neprestanu potragu za novim izvorima prihoda… Kada su se pojavile platforme kao što su AirBnB i Uber, i omogućile monetarizaciju već postojećih resursa, mnogi ljudi su se zatekli radeći prekovremeno kao vlasnici nekretnina ili vozači. Vreme sa prijateljima zamenilo je umrežavanje i održavanje profila (networking).
Staro pravilo: Radimo za novac, da izdržavamo sebe i porodicu
Novo pravilo: Radimo zato što smo „strastveno“ posvećeni nekom „cilju“ i moramo da „volimo ono što radimo“
– Samoaktuelizacija nije obavezno nešto što želimo, već nešto što se od nas traži – kaže Carl Cederström sa Biznis škole iz Stokholma, Švedska.
„Nikada ne smemo da kažemo da nam prosto treba posao“, to je postala svojevrsna mantra našeg vremena – piše Miya Tokemitsu u kontroverznom članku „Raditi ono što voliš“. Poslodavci danas „doprinose“, „odgovaraju na strast“ svojih zaposlenih koji se sve više brendiraju kao članovi pokreta, koji imaju neki cilj, sve, samo da nije reč o staroj dosadnoj kompaniji koja pravi neke proizvode.
– Sve to vodi, ne ka spasavanju, već ka urušavanju pravog posla. Pravi uspeh takve filozofije jeste kada učini da radnici veruju da služe sami sebi a ne tržištu. I umesto da rad omogućava dobar život, on ga potpuno potiskuje – piše Tokemitsu.