Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.
Fotografiju „Obilazak starog grada iz III veka“ poslao autor priče
Vuk Karadžić je u Timočku krajinu došao s proleća 1811. godine u svojoj devedeset i trećoj godini, a ja kao Timočki Vuk krenuo sam na putešestvija od Midžora do Dunava još pre pedeset godina.
Ja ne mogu iskazati spisima i zapisima sve bogatstvo Timočke krajine, ali pokušaću samo mnogorazličnim istinama da vas provedem uz dirljive i prekrasne prizore, čudnim životom zemaljskim izografisavši značajna mesta.
Ali, sa mojih putovanja moram vam na početku ukratko izneti i tamnu stranu života prošlosti Timočke krajine. Zahvaljujući umetnosti razuma i mudrosti i pričom neodgonetnute zagonetke, rečima čiji dobro glagoljivi timočko-torlački jezik i blagodet izli sa usana mojih, do ušiju i očiju vaših dopre istina o beloj kugi i o nestajanju sela u Timočkoj krajini. No, to je druga priča…
A ja u mnogim mestima gde prođoh i boravih, ostavih svoju uspomenu, postadoh vazljubljen od sviju, zavoleh priskrbne i tesne puteve prošlosti i, jezdeći na konju brzopisca, nastavih putovanje kroz Timočku krajinu.
Na padinama Midžora, u ravnici Babinog zuba, tri ovčara. Na prvome kosa grguljava, na drugome pojas do kolena, na trećemu šubara golema. I baš on izloži reči:
„Planino, moja starino, planino Stara planino
Kolko sam puta po tebe odio, s devojkom ovce čuvao…“
Nekad beše, sad se pripoveda, uz čuveni belmuž sa Stare planine.
Sunce se vidljivo priklanjalo svome zasluženom odmoru kada krenuh sa Midžora, sa početne tačke mog putovanja.
Pri dnu horizonta ocrtavao se tanki srp umirućeg meseca u mnoštvu svetlog zrnevlja bačenog pregrštima zlatne borovnice sa Stare planine. Mlada mesečina nije mogla da probije mračna nebesa pa ja, uz male drhtave svetlosti između seoskih dvorišta zasađenih drvećem, stigoh u cik zore u knjaževačku dolinu.
Na južnoj straži, sa sedam svojih mostova na tri reke leži Knjaževac, po knjazu Milošu prozvan ,ranije Gurgusovac, a danas po mnogima – mala Venecija.
I došavši u Sokobanju i okrepivši se od malaksalosti, uskliknuh: „Radujte se dobri izvršitelji božanstvenih lepota, raduj se slatko slušanje, gledanje i putovanje i zdravo upoznavanje boemske banje Balkana, uz reči:’Dodješ star, odeš mlad!“
Veče je bilo toplo, blago kad stigoh nadomak Boljevca. Topao, mirisni vazduh pun vonja bilja sa Rtnja, miluje dušu blagošću, miluje nozdrve divljim mirisom. Nebeski svod bi, kažu, pao da se ne oslanja na Rtanj više Boljevca. Moje putovanje je krilata molitva da otkrijem tajnu koja lebdi oko Rtnja o natprirodnim bićima i pojavama u vreme kad pastiri dovode svoja stada sa paše sa padina piramide čudotvornog Rtnja. Neophodno je da u sve što vidimo, čujemo i saznamo poverujemo i istinski zavolimo one o kojima tragamo i čije tragove stopa želimo da ugazimo.
Ni zenicom da mrdnem – strah me je da se carska istina o Feliks Romulijani u Gamzigradu kod Zaječara ne zaturi negde kroz vekove. Usuđujem se da ukratko iznesem vašem kristoljublju večan i blažen carski grad, posveti ga majci i po njoj palata dobi ime Feliks Romulijana. Ovde je naslagana prošlost jedne civilizacije – oživela priča o dalekom iščezlom narodu.
Putniče koji stupaš na timočku zemlju, bio ti došljak ili stanovnik tu, pa bio i sam Vuk, slobodno priđi i približi se površinskom kopu u Boru i Majdanpeku, tim najvećim veštačkim rupama u Evropi. A ja vam, dragi saputnici, vođen i naučen, dugujem istinu o bogatstvu bakra borskog rudnika, dok se nedaleko odavle izvi zlatna loza oko i u gradu Majdanpeku i reci Peku, a blagodet bogatstva i lepote pćinskih ukrasa nalaze se u Rajkovoj pećini, jednoj od najlepših u Srbiji.
Kao što videh mnoga lepa mesta, sela i gradove Timočke krajine, obilazeći razumom svojim predele, stigoh i do Dunava. Da vas podsetim da je Vuk Karadžić ovde, na ovim prostorima, radio kao carinik.
Kad bi se vreme vratilo, našao bi potopljen i novi Donji Milanovac, Lepenski vir – gde je pre nekoliko hiljada godina nestalo najstarije naselje ljudi u ovom delu sveta, video bi Trajanovu tablu i Trajanov most, pa slušajući priče o vili Ravijojli koja je bitisala na Miroč planini, stigao u tvrđavu Fetislam u Kladovu.
Odatle stigoh, niz Dunav, u Mokranjčev rasapevani Negotin. A onda mi se sve pomuti u glavi kad začuh reči: „Glavu dajem, Krajinu ne dajem!“ To Hajduk Veljko vino pije iz kamenog grada vina sa Rajačkih pivnica. Vino pije, pa se smije, Čučuk Stanu pogleduje. Veliki Mokranjac je blistavo ruho horske pesme odenuo u narodnu melodiju o hrabrosti i junaštvu Hajduk Veljka.
I tako, svakodnevno grgolji Timok od Midžora do Dunava, jezdi kao krilati konj, vijuga klisurama, mirno teče dolinama. Lepa je moja Timočka krajina u grgoljenju Timoka od Midžora do Dunava.
I dok su moje zlatne kočije vrludale po polutvrdom utabanom putu trasiranom rekom Timok, poklonih se ogledalu Dunava i pomislih kako bi bilo lepo da me Dunav, kao i Timok dovde, primi na svoje noge-talase i ponese na nova putešestvija bar do Crnog mora.
Zvonimir Pavković,
pripovedač iz sela Štipina kod Knjaževca
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“