Praznik rada, rođen iz višedecenijskih krvavih borbi radnika proletera širom planete za svoja prava, od kojih je jedno od osnovnih pravo na život i pravo na rad, obeležiće se i ove godine 1. maja u mnogim državama širom planete. Svako će to uraditi na svoj način.
Na kapitalističkom Zapadu, tradicionalno demonstracijama, mitinzima, protestima uz kontrolisanu dozu nereda i agresivnosti. Ispostavljanjem zahteva vladi i poslodavcima za poboljšanje uslova života i rada, kao i za veće plate zaposlenih.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Na Istoku će se slaviti nekadašnje pobede radničke klase, evocirati uspomene, poslati poruke organima vlasti i poslodavcima. Lepo i kulturno.
A gde smo mi?
Po načinu obeležavanja 1. maja, mi se razlikujemo i od Istoka i od Zapada.
Nekoliko hiljada radnika će se pridružiti sindikalnim protestima u centru grada, koji će se održati dostojanstveno, bez nereda i sukoba sa policijom. Biće pročitani i zvanični zahtevi predstavnicima vlasti.
Više stotina hiljada radnika praznik će obeležiti u prirodi uz roštilj, pečenje sa ražnja, rakiju, pivo, priručnu muziku. Malo sportskih takmičenja, druženje i slično. Lepo!!!
Bilo bi lepo, da nije tužno! Nije tužno – tragično je!
Šta danas imaju radnici u Srbiji? Male plate, loše uslove rada, izgubljeno dostojanstvo, rad na crno, veliki broj nezaposlenih. I najvažnije, prodaju ih strancima kao stručnu, a jeftinu radnu snagu. Ko ih prodaje? Vlada Srbije!
Srećnici koji nađu posao u inostranstvu, odu privremeno, da se nikad ne vrate. Mladi odlaze masovno, da nađu bilo kakav posao, jer ovde nema nikakvog.
Hoće li se radnici Srbije pobuniti i zatražiti ono što im po prirodnom pravu i božjem zakonu pripada?
Zašto treba da se pobune? Zato što su im plate male, zato što su nezaposleni, zbog loših uslova rada, zato što ne mogu da se žene i udaju i stvaraju porodice, zato što su poniženi na svakom koraku a naročito na radnom mestu.
Zato što se za pozitivne promene treba boriti. Zato što samo od sebe ništa ne biva. Zato što im niko ništa neće dati na poklon. Zato što je za sve potrebno uložiti trud i rad.
Verujem da u svakom od nas postoji prirodan urođeni instinkt za borbu za opstanak. Bez potrebe da nas bilo ko povede, da nas pozove, da nas potera, da nas razjari, u svima nama čuči osećaj koji nam kaže kada treba da uđemo u beskompromisnu borbu za opstanak.
Nadam se da se ta lampica u srpskom narodu ne pali na svakih 500 godina.
Vreme je. Pravi je trenutak da se baš sad pokaže kapitalistima gde im je mesto. Da ne mogu ništa da urade sa svojim, često prljavim parama, bez naših glava, ruku i nogu. Bez nas ne mogu da uvećaju svoje bogatstvo. Bez nas – ne mogu ništa!
Vreme je da se Vladi i Skupštini pokaže ko ih je birao i zašto!
Zaboravili su da su izabrani da rade u korist ovog naroda, a ne u svoju ličnu korist. Da shvate da moraju svojim ličnim primerom da nam pokažu kako treba živeti u siromašnoj zemlji Srbiji. Da mere štednje primene prvo na sebi, a ne na penzionerima i radnicima. Da se odreknu svojih beneficija, visokih plata za po nekoliko funkcija koje protivzakonito obavljaju. Da stanu na čelo naroda i da ličnim primerom pokažu kako treba raditi i živeti u kriznim i teškim vremenima. Da se odreknu ovozemaljskih bogatstava u korist sirotinje i budućeg blagostanja, za sve.
Vreme je, drugarice i drugovi, da brigu o svojim životima, svojim porodicama i o našoj budućnosti, uzmemo u svoje ruke.
O nama niko ne brine. Niti nas brani. Ne vide nas!
Moraćemo to da uradimo sami!
I ne pitajte se kako ćemo.
Znamo kako ćemo, i s kim i s čim!
Nije nam prvi put!
Srećan nam praznik rada, drugarice i drugovi!
Ljubiša Babić,
Udruženje sindikata penzionera Srbije
Fotografija: Umetnički kvart 798, Peking