Zašto se plašimo Alchajmerove bolesti? (2)

Slika i strahovi koje zdravi ljudi imaju o Alchajmerovoj bolesti dolaze od njihove sopstvene projekcije, a ne od iskustva osoba koje su obolele. Slika bi mogla biti potpuno drugačija od one koju zamišljamo.

Dejvid Hilfiker zaključuje da naši strahovi vezani za Alchajmerovu bolest retko dolaze direktno iz iskustva nekoga ko je oboleo od te bolesti već iz naše uobrazilje, uobrazilje koja ima malo stvarne veze sa Alchajmerom.

Šta bi moglo biti gore, razmišljamo, od zaboravljanja imena osobe koju vrlo dobro znamo; ponavljanja iste stvari koju smo rekli pet minuta ranije i koju ćemo ponovo reći za pet minuta; od nemog stajanja u ćošku jer ne možemo da se uključimo u razgovor; ili od vegetiranja u krevetu? Ali to su naše projekcije (kao osoba koje nisu dementne) kako bismo se mi osećali da smo dementni.

Ali budući da nismo dementni, mi zapravo ne znamo šta bismo iskusili niti kako bismo se osećali. Možda imamo iskrivljenu sliku iskustva sa Alchajmerovom bolešću? Evo nekih kontraprimera koji prikazuju svaku od faza demencije, ali kod kojih su slike sasvim drugačije od onoga što očekujemo.

Hilfiker kaže kako i sam ima dijagnostikovanu ranu fazu bolesti, ali još uvek može da piše blog u kome opisuje svoja iskustva i snalazi se u vožnji bicikla po gradu kada sa svojim unucima ide do biblioteke.

U filmu „Samo drugarski“ (Friends With Benefits) prikazana je slika kasnije faze boleti. Oboleli otac, zaista je najčešće zbunjen, ali ne uvek, na kraju će odigrati važnu i pozitivnu ulogu u životu svoga sina.

Džoj je prilično dementna žena koja zaista nije sposobna za društvenu interakciju, međutim ona donosi radost domu za stare kad god ga poseti.

Jedan stariji dokumentarni film prikazuje ćerku i dementnu majku kako radosno igraju po sobi. Ćerka je kasnije objasnila da su njena majka i ona imale užasno loš odnos tokom skoro čitavog života. Sad je njena majka zaboravila ta teška vremena (zapravo, čak je zaboravila i ko je njena ćerka) i po prvi put one su mogle da uživaju u međusobnom društvu.

Nekoliko ljudi je posvedočilo Hilfikeru o pomirenju sa otuđenim roditeljima jer su stare rane zaboravljene i obe osobe žive u potpunosti u sadašnjem trenutku. Mi ne znamo, u stvari, kakvo bi bilo naše iskustvo ove bolesti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *