Zakonom predviđena povećanja nisu dovoljna da svi penzioneri mogu sebi da obezbede prosečnu potrošačku korpu. Da li je mnogo tražiti pravo na pristojan život?
Prenosimo tekst Ljubiše Babića, generalnog sekretara Udruženja sindikata penzionera Srbije.
Ovih dana, u medijima možemo pratiti nadmetanje sindikalnih centrala sa Vladom Srbije i predstavnicima poslodavaca o visini minimalne mesečne zarade.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Uz sve razumevanje za sve što je privredi uradila epidemija koronavirusa, ipak je mučan utisak ostavila odluka Vlade da ni iduće, 2021. godine oni koji primaju najmanju zaradu neće dostići nivo najmanje potrošačke korpe. Već danas im je jasno kakav će život voditi iduće godine.
Penzioneri su po već staroj proverenoj praksi zaboravljeni.
Zapravo nisu. Rečeno im je 5,9 odsto uvećanja penzije po osnovu usklađivanja penzija u skladu sa švajcarskom formulom. I to je to.
Nije pomenuto da penzije kada padnu ispod 50 odsto prosečne plate, treba vanredno usklađivati – povećavati. Zaboravljeno?
Da li je zaboravljeno?
Pitanja bez odgovora
A sada nova pitanja za sve koji odlučuju o penzijama:
Kada će penzioneri koji primaju prosečnu penziju dostići takvu kupovnu moć da mogu da napune minimalnu potrošačku korpu? Ako znamo da je prosečna penzija 27.775 dinara, a minimalna potrošačka korpa 37.000, kakav zaključak možemo da izvučemo iz toga? Kakav će biti život većine penzionera naredne 2021. godine? Mislim da o tome ne treba ni da pišemo. To bi bila knjiga sa preko milion strana.
Da se podsetimo:
Najniža penzija u Srbji iznosi 15.113 dinara i nju prima 118.000 penzionera. 122.590 poljoprivrednih penzionera – prima penziju koja iznosi 11.881 dinar. Od 1.696.630, koliko je penzionera na spisku Fonda PIO, ukupno 999.819 korisnika svih kategorija prima penziju do prosečnog iznosa od 27.775 dinara. Gotovo čitav milion.
Međutim, na spisku Fonda PIO je gotovo 200.000 korisnika koji moraju da se zadovolje penzijom nižom od najnižeg zakonskog iznosa. To znači da oni primaju manje od 15.000 dinara. Oko 100.000 penzionera, prema statistici, dobija ispod 10.000 dinara. A ne treba zaboraviti ni one najstarije koji ne primaju ništa. Ima i takvih i to ne mali broj.
Brojevi pokazuju da više od 1.000.000 penzionera prima penziju manju od prosečne ili nekako dobace do famoznih 27.000. A ukupno gledano, oko 1.300.000 nema nikakvu šansu da će svojim mesečnim primanjima napuniti minimalnu potrošačku korpu.
Oni su svesni da će i sledeće 2021. godine život provesti u siromaštvu. Da neće moći da sastave kraj sa krajem i da će u periodu od 10. do 10. u mesecu morati da se odreknu mnogo čega.
Prazna obećanja prekobrojnima…
Kakva god da je formula u pitanju, švajcarska, ruska, kineska, penzioneri Srbije su osuđeni na doživotno siromaštvo i bedu.
Sva obećanja da će se nivo penzija i vanredno povećavati, kako bi se penzionerima omogućio makar malo bolji i lagodniji život, ostala su samo prazna obećanja.
Spasioci Srbije, penzioneri kojima je bez pitanja, četiri godine isplaćivana umanjena penzija u procentima od dva do 25 odsto, kao i oni kojima penzija nije umanjivana, osuđeni su na doživotni post, najčešće na vodi.
Da li je moguće da su zaboravljene udarničke značke, pruge, putevi, fabrike i gradovi, hiljade litara znoja koji su ugrađeni u temelje ove zemlje, da bi današnje generacije imale pristojan život?
Penzioneri ne traže mnogo. Život bez diskriminacije svake vrste, ponižavanja, podsmevanja. Pristojan život.
Život dostojan čoveka!
Mogu li se penzioneri tome nadati u Srbiji u dogledno vreme, pre nego što ovaj svet promene boljim?
Jedinstven cilj penzionera
Moglo bi se i to dogoditi, kada bi penzionerima bilo vraćeno sve ono što im je oduzeto u prethodnim godinama i decenijama. Kada bi penzioni fondovi bili razdvojeni, kao što su nekad bili. Kada bi se tačno znalo šta je ko zaradio. I kada bi se vratilo sve ono što je iz Fonda PIO nenamenski potrošeno. Kada bi se sada iz Fonda PIO isplaćivale samo penzije. Kada se novac ne bi trošio nenamenski. Kada bi banje Fonda PIO radile profitabilno i dodatno punile kasu Fonda. Kada bi u Narodnoj skupštini interese penzionera zastupao neko drugi, a ne izdajnički PUPS, koji se od partije penzionera pretvorio u dinastičku porodičnu stranku, koja vodi brigu kako da što bolje obezbedi porodicu Krkobabić i druge malobrojne članove. Kada bi …
Mnogo je toga, čime bi se mogao poboljšati položaj penzionera, ali nešto nedostaje. Nedostaje volja ljudi na odgovornim položajima, da dosadašnju neodgovornu, diskriminatorsku politiku prema penzionerima promene.
Lakše je ovako. Dati obećanje. Vreme prođe. Ne uradi se ništa. Obećanje se zaboravi.
A penzioneri?
Pa njima su godine, meseci i dani i tako izbrojani!
Valjda neće još dugo da opterećuju, dave i smaraju sve oko sebe pričom kako su oni radili i kako su pokradeni.
Ali, dok smo tu, još živi, moramo postaviti sebi jedinstven cilj – prosečna penzija = minimalna potrošačka korpa!
Za početak!
Ljubiša Babić,
Generalni sekretar
Udruženja sindikata penzionera Srbije (USPS)
Fotografija: Pexels