Broj starih u Tokiju, glavnom gradu Japana, eksponencijalno raste, a liste čekanja za domove za stare su predugačke iako ima sve više praznih kreveta. Razlog? Mere vlade komplikuju zapošljavanje i rentabilnost domova pa kapaciteti ostaju nepopunjeni.
Na primer, samo u opštini Adači na severu Tokija, oko 4.000 starih već je na listama čekanja za domove za stare. U isto vreme, u lokalnom domu od 100 kreveta, 30 odsto kapiteta je neiskorišćeno zbog manjka zaposlenih i prihoda što je posledica vladinih mera da uredi klimavu ekonomiju.
Ovakva slika ponavlja se i drugde u Japanu iako četvrtina stanovnika ima preko 65 godina. Sa druge strane, vlada poziva na podizanje plata kako bi se zemlja borila sa deflacijom, ali upravnici domova za stare kažu da ovo dodatno opterećuje pokušaj zadržavanja radnika sa raspoloživim budžetom za plate.
– Previše je teško naći ljude koji bi radili u ovom poslu. Srce mi se cepa kada moram da odbijem potencijalne korisnike iako već imamo spremne sobe – kaže upravnik doma u Adačiju.
Mnoge domove za stare u Tokiju otvorili su sami vlasnici nekretnina, i danas su oni porodični biznis. Japan obezbeđuje univerzalnu dugoročnu negu starih, a stanovnici domova za stare plaćaju svega 10 odsto iz svog džepa jer se ostatak nadoknađuje raznim premijama i poreskim olakšicama.
U domovima za stare koji ispunjavaju uslove za subvencije države, cene su fiksne i određuje ih vlada, i ne mogu biti samostalno podizane. Takođe, ovi domovi ne mogu biti zatvoreni bez specijalnog odobrenja vlasti, čak i kada gube novac, i zato moraju naći načina da ostanu profitabilni.
Vođenje doma opterećuju i najavljene mere štednje kojima se smanjuju subvencije, prvi put posle devet godina. Naime, u aprilu 2015. godine subvencije će biti prosečno smanjene za 2,27 odsto.
Troškovi brige o starima u Japanu biće duplirani do 2025. godine u odnosu na nivo iz 2012. godine i iznosiće 167 milijardi dolara, pri čemu vlada namerava da plaća tek polovinu tog iznosa.
Otežan prisup domovima za stare ima i veliki uticaj na porodicu jer deca koja su još uvek zaposlena treba da se brinu i o svojim roditeljima kod kuće, zbog čega trpi njihov posao, njihovo zdravlje, ili oba.
– Mnoge porodice u gradovima nemaju uslova da se brinu o starim osobama kod kuće. To dovodi do opterećenja mlađih generacija, napuštanje posla zbog brige o starima, ali i do zapostavljanja i zlostavljanja starih – kaže zvaničnik iz socijalne službe Tokija.
Do 2000. godine većina japanskih porodica vodila je brigu o svojim najstarijim članovima, ali nakon uvođenja subvencija za domove, oni su postali pristupačni i porodice su se odlučivale na preseljenje starijih članova.
Oni bogati, naravno, nemaju problem. Njima su na raspolaganju privatni domovi u kojima ima sasvim dovoljno mesta za odgovarajuću cenu, jer njihovo poslovanje nema dodirnih tačaka sa državom.
Oko 490.000 Japanaca napustilo je ili promenilo posao da bi se staralo o ostarelim rođacima od 2007. do 2012. godine. Do 2025. godine Japanu će biti potrebno 2,5 miliona staratelja, a ministarstvo procenje da će nedostajati oko 300.000 radnika.
Rešenje se vidi i u potencijalnom udruživanju više malih domova kako bi smanjili troškove upravljanja i uspostavili efikasniju organizaciju.
Japan je zemlja sa najvećim dugom na svetu a radna snaga je sve malobrojnija. Do 2060. godine oko 40 odsto stanovnika imaće preko 65 godina. Već danas oko 520.000 starih Japanaca čeka na domove za stare.
Oko polovine domova u Tokiju, koje finansira država, ima manjak radnika. Devet odsto od 305 ovakvih ustanova otkazalo je delatnost ili smanjilo broj aktivnosti za svoje korisnike. Devet ustanova odbija sve potencijalne nove korisnike, a dve su ukinule kratkoročne boravke…
– Ironija je da moramo da smanjujemo obim posla kada potražnja raste, i znamo da će rasti sve više – kaže upravnik jednog doma za stare u Tokiju.
Čak polovina domova (53 odsto) palo je u kategoriju kritičnog budžeta sa profitom od oko 3,5 odsto, dok trećina ima veće rezerve i generiše 6,4 odsto profita.