Stari izbeglice iz Krajine: Od Oluje do smrti

Jedina mi je želja da me Bog što pre uzme. Molila sam ljude koji nam daju ovo malo hrane od koje živimo, da mi prekrate muke. Oni kažu nije ljudski. Zar je ljudski ovako živeti?

U izbegličkom centru smeštenom u nekadašnjoj školi u Strmici, poslednje dane provode zaboravljeni Krajišnici. Napravili su krug po srpskim zemljama i vratili se u rodnu Krajinu, gde su opet izbeglice.

– Rođena sam 1935, i nikada nisam nigde putovala iz svog sela, sve do avgusta 1995. godine. Tad nas je na put poterala „Oluja“. Sa zbegom sam stigla sve do Kosova. Stavili su me u izbeglički centar u Lipljanu – priča starica Mika Kanazir (78) iz Mokrog Polja, stanar kolektivnog centra za izbeglice u Strmici:

Na Kosovu sam bila četiri godine. Mnogo sam propatila od Šiptara, dolazili su da nam prete, jedan mi je gurao pištolj u oko. Pobegla sam iz Lipljana 1999. i stigla sve do Banjaluke. Lutala sam i radila po selima za koru hleba, dok sam mogla. Posle su me doveli da živim u učionici. Tu ću verovatno i umreti.

Pre rata Strmica je imala 1.334 stanovnika. Danas je sa manje od 300 žitelja najveće srpsko selo u okolini Knina. Samo petoro meštana su deca. Ona stasala za školu nastavu pohađaju u Kninu. Neisplativo je za tako malo đaka koristiti veliku i lepu školsku zgradu u Strmici.

Trebalo bi da od hrvatske države dobija novčanu pomoć od pedestak evra mesečno, ali novac, kažu, kasni mesecima. Oni koji imaju pravo na topli obrok, dobijaju jedan mršav obed radnim danima, a vikendom samo hleb. Ko nema para, gladuje. Stanari izbegličkog centra su uglavnom stari i bolesni. Zaboravljeni od svih. Njihovi spori koraci jezivo odjekuju akustičnim belim hodnicima, umesto dečje graje.

Ravnodušno slušaju krajiško ojkanje koje odzvanja iz crkvene porte na brdašcetu iznad škole. Po livadama su parkirani automobili s tablicama država, od Srbije do Švajcarske. Njima Krajišnici dolaze jednom godišnje iz egzila, da se vide na „Sijelu Tromeđe“. Niko ne svraća kod zemljaka izbeglica. Starica Mika ne želi da ide na „Sijelo Tromeđe“. Kaže da nema ni novac za ulaznicu, ni razloga za pesmu.

– Jedina mi je želja da me Bog što pre uzme. Molila sam ljude koji nam daju ovo malo hrane od koje živimo, da mi prekrate muke. Oni kažu, ne može, nije ljudski. Pitam ih, zar je ljudski ovako živeti. Da mi dobre komšije nisu dale tanjir i kašiku, ne bih imala ni iz čega da jedem – kaže Mika Kanazir.

Po hodniku se kao sena vuče njena jedina prijateljica, Milka Mileusnić iz Starog Sela kraj Otočca. Sin joj je, kaže, otišao na gradilište pre skoro mesec dana. Brine za njega, jer je invalid, slabovid je. Njenu porodicu je „Oluja“ iz Like odnela u Banjaluku.

– Muž mi je ostao tamo, zakopan u tuđoj zemlji. Sa sinom invalidom sam došla ovde. Obećali su da će nam obnoviti miniranu kuću. Ali samo do prve ploče. Nekada je imala dva sprata. U ruševini nema ni struje ni vode. Ni hrane. Bojim se za njega. Ne javlja se. A obećao je da će se vratiti po mene. Vratiće se sigurno – kaže Milka Mileusnić.

Grupa izbeglica iz Krajine u Krajini sedi na ulazu strmičke škole i ćuti.

– Nemamo šta više da pričamo. Sve je rečeno – procedio je, digao se, okrenuo nam leđa i otišao niz dvorište sredovečni zapušten muškarac.

Rat u Hrvatskoj zvanično je okončan pre 18 godina. Uprkos tome u najmlađoj članici EU još 565 osoba, uglavnom Srba, ima status izbeglica i nalazi se u kolektivnim centrima. – Čekaju da pomremo. Tako će naš status biti rešen – kaže starica Mika Kanazir, za Novosti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *