Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“ u kategoriji „Najbolja priča o putovanju u inostranstvo“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Ribar u Gani
Jednog sunčanog jutra 1977. otrčao sam do jezera Bosumtvi, 36 kilometara jugoistočno od Kumasija, prestonice kraljevine Ašanti, u Gani. To jezero je nastalo davno u koritu stvorenom posle pada nekog meteorita. Kao i kod Mrtvog mora, njegova voda nikad ne otiče.
Narod Gane veruje da u rekama i jezerima žive duhovi i bogovi. Po savetu Tvea, boga svih jezera, duhovi Bosumtvija su naredili da ribari ne smeju da love gvozdenim udicama i mrežama iz čamaca. Mogu samo da plivaju na stomaku na balvanima, i da se služe samo rukama i malim mrežama.
Kad namire svoje potrebe, razmenjuju ulov sa ženama iz sela iza obližnjih brda. One donesu svoju robu: krtolasto povrće – jam, koko-jam, kasavu, slatki krompir, plantin, banane i mango.
Riba je, inače, u Africi cenjena, jer nema mnogo mesa. Lovci ubijaju u šumama pacove, majmune i male antilope. Nemci su hvalili šumskog pacova. Kažu da se njegovo meso ne razlikuje od prasetine.
Međutim, ne sme svuda da se peca. Na drumu od Kumasija do Akre, prelazi se preko jednog mosta na omanjoj reci. Sa njega smo bacali komade hleba u vodu. O njih su se otimali ogromni somovi. Ove „svete“ ribe ne smeju da se love, a ljudi kupuju skupu sitnu sušenu ribu donetu sa Atlanskog Okeana.
Jedne noći, naš vozač se zaustavi ispred jednog mosta.
„Gospodo“, reče, „Izađite, pa malo protegnite noge. Ne možemo preko.“
„Zašto, Kveno?“, pita ga direktor.
„Baš sad se na tom mostu igraju deca boga ove reke, Ta noa.“
Kad su se deca „izigrala“, nastavili smo put.
Ko o čemu, ja stalno o vodama i ribama. Januara 1978, išli smo u Liberiju. Kažem direktorima da bih tamo ujutro istrčao malo iz Monrovije prema obližnjoj šumi. Generalni direktor me opomenu:
„Ne idi po mraku, Afrika je ovo!“
Nisam ga poslušao, pa ustanem pre videla. Trčim, a nigde nikog. Najednom počnem teško da se krećem kao da trčim u pekmezu, jedva se pomeram s mesta. Sagnem se, pipnem, a pod rukama nešto gusto i ljigavo. Nekako iskočim iz tih „pihtija“ na suv put, pa trk u hotel. Skinem se i odjurim pod tuš. Posle odem u trpezariju, a moji doručkuju.
„Sedaj!“, naredi generalni. „Nešto si ubledeo.“
Ispričam šta mi se desilo. Generalni direktor koji godinama radi s Afrikom, odmah objasni. Neki piton je bio u noćnom lovu, pa se našao na drumu. Neko teško vozilo ga iseklo. Da sam prošao malo ranije… taj zmijski car bi od mene napravio palačinku. A kažu da je on simbol života i večnosti.
Uveče sam otišao na sigurnije mesto za trčanje. Na obalu okeana. Vidim dva ribara slažu mreže u poveći čamac. Odem i ja s njima. Bacili smo mreže i, na rastanku, pozovu me da ujutru dođem i da ih izvučemo.
Međutim, sledećeg jutra sam već bio u Gani. Morali smo da prisusvujemo nekom važnom sastanku. Noćnim letom preko Obale Slonovače „skočili“ smo u Akru. Već rano ujutru istrčao sam na obalu istog okeana, ali naravno, južnije.
Prilazeći obali, vidim grupa ribara izvlači mreže. Kad sam već tu, priđem i ja da pomognem. Dugo smo svojski vukli. Po završenom poslu vođa grupe podeli ulov. Sa gomile riba razne veličine i boja, zahvati on u neki džak nekoliko povećih riba i pruži mi.
„Izvoli, stranče! I ti si zapinjao, i to dobro“.
Zahvalim se, pa odmah otrčim do rezidencije našeg ambasadora gde su bili i moji direktori. Ambasadorova supruga je spremila vrlo ukusan dalmatinski brodet, a kuvarica izvanrednu čorbu od kikirikija.
Pred jesen 1978, išao sam sa našim šumarom i celom mojom porodicom kroz savanu srednje Gane. Iskočim iz landrovera da trčim, a oni će da mi „daju gas“. Jurim ja, ali i oni; stalno su mi za petama. Iznenada, natrčim u jednom gaju na tri čoveka. Sede oko limenih buradi i lože vatru. Priđem, i učini mi se da sam u Srbiji. Peku rakiju od palminog vina. Zovu je „šnaps“.
Otkud nemačka reč u engleskom govornom području Afrike? Kasnije nađem u „Istoriji zapadne Afrike“ da su tu i u susednom Togou bili Nemci. Posle velikog rata kao poražena strana, morali su tu oblast da prepuste Englezima.
Pitam ih kako oni na svom akan jeziku zovu taj „šnaps“. Kažu: „akpeteši“. Kupim ja dve flaše, i kad smo se vratili te jeseni, donesem ih u Apatin.
Dođemo mi kući, a naš prijatelj hirurg, hoće da nas vidi. Sa njim je i lekar iz Gane, koji je bio na specijalizaciji u somborskoj bolnici. Zadržimo ih na ručku. Supruga je ponela iz Gane jam, plantin, slatki krompir i džinovski spanać od čijeg se samo jednog lista mogao da pripremi ručak, mango i papaju, sve iz naše bivše bašte i voćnjaka. Skuva ona ručak „po ganski“, tako da je gost iz Gane, koji osam godina nije okusio svoju domaću hranu, jeo tako slatko, da je mogao i prste da poliže. Što je i učinio.
Evo kako. Umesto kašikom, služio se šakom. Kaže da mu je tako slađe. Počeli smo sa akpetešijem, a završili sa našim apatinskim „jelenom“. Na kraju smo pili kakao i kafu, opet iz našeg bivšeg afričkog staništa.