Prenosimo tekst Iva Bonea, francuskog političara, koji je objavljen u današnjem (13.6.2014) Hafington Postu a u kome se on pita kako je na proslavi Iskrcavanja mogla biti zaboravljena Srbija – mala zemlja koja je na svom frontu vezala 41 diviziju Snaga Osovine
Osamnaest šefova država i vlada pozvano je na proslavu Iskrcavanja u Normandiji, što bi pre 70 godina izgledalo mnogo, naročito kada se, čitajući spisak, naiđe na zemlje sa kojima se ratovalo, dakle, uz tzv. države saveznice – i nacistička Nemačka, fašistička Italija i kolaboracionistička Ukrajina (a zašto ne i Japan?), ali to nije sprečilo da se počini očigledan propust u odnosu na istorijsku pravdu.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fransoa Oland i Loran Fabijus očigledno nisu svesni da se taj svetski rat odigravao na nekoliko frontova, računajući tri u kontinentalnoj Evropi i da se onima u Normandiji i Rusiji mora dodati onaj u Jugoslaviji, preciznije Srbiji. Zbog ove male zemlje mobilisana je 41 divizija Sila Osovine, divizija koje su mogle da se nađu u Normandiji i ozbiljnije zakomplikuju zadatak naših oslobodilaca ili na Istočnom frontu i uspore neumoljiv marš Crvene armije.
Moglo bi mi se prigovoriti da je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca bila podeljena između saveznika Hitlera i onih koji su pružali otpor. Ali lako je napraviti razliku držeći se angažovanosti jednih i drugih u ratu. Sa ove vremenske distance, jasno je da stvaranje pronacističke hrvatske države koja je obuhvatila Bosnu i osnivanje hrvatskih i bosanskih SS divizija mogu da se uzmu kao više nego značajno učešće ove dve zemlje na strani Sila Osovine.
Ali nije isti slučaj sa Srbijom koja je, iako se pocepala između rojalista i komunista, jedina koja se u ogromnoj meri uključila u borbu protiv Trećeg Rajha. Ona je to skupo platila, relativno najskuplje od svih zaraćenih strana, odnosno po cenu 800.000 mrtvih naspram daleko manje američkih vojnika – 300.000.
Kada se sve sabere, ne shvatamo zašto šef države koji poziva, kao lep gest, predstavnike naših neprijatelja koji su srećom postali naši prijatelji (čak pravi zanimljivo razvrstavanje između „dobrih“ Ukrajinaca, Čeha, Slovaka i svih drugih), ostavlja po strani srpski narod koji će, još jednom, otići da nemo posmatra veliki spomenik u najlepšem parku u Beogradu koji na svojoj osnovi nosi tu dvostruku i nezaboravnu izjavu ljubavi „Francuskoj“ i „Volimo Francusku kao što je i ona nas volela“.
Da, Francuska je volela Srbiju. Ali to je bila druga Francuska, Francuska Saraja, Franše D’Eperea i Šarla de Gola. Ne ova čiji su vladari poslali francuske avione da bombarduju narod kom nismo objavili rat i iz razloga za koji danas jasno vidimo da nije bio za toliku mržnju.
Tekst Iv Bonea, počasnog prefekta, bivšeg direktora francuske Direkcije za teritorijalni nadzor. Tekst je objavljen u današnjem (13. jun 2014) francuskom izdanju Huffington Post-a.