Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Slavimir (Kragujevac): Slika s posvetom

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.

Fotografija: Dž. F. Wots, Orfej i Euridika


Mili, u spomen

Predskazivanje kroz maglu slutnje dovelo me je na izvor nečuvene priče. Ne znam kako su slepe oči mogle videti bljesak munje? Kako je tmurno nebo ostalo blaženo? Kuda su skrenule strahote i šta je dalje bilo? Zvuk koji su zapamtile moje uši danas me opominje na uspomenu. Ona se javlja onako potmulo iz dubine dok napregnuto telo tresu naizmenični grčevi. Potom se vulkanska lava stišava. Česti uzdisaji prate moj korak na putu Tebi, tvom povratku u zbilju mog života. Znam, život mi je imao premalo meandara. Sećanja su ga kao sure gole vrbe omeđile. Tok i korito ostali su često suvi. I danas se na bregu mog pogleda ruši stara obala. Boli me što nad ambisom strče samo zmijaste žile uspomena.

Jutros nas dvoje putem uspomena šutke prolazimo. Ja gledam u tvoja leđa a ti ploviš prostorom ispred mene. Tvoja smrt ne dopšta da nam se obale spoje. Razum mi je stao i svezao se u čvor. Klonuli kapci zalegli su u seni. A nemoćne usne ne mogu da se rastvore. Mila, hteo bih nešto važno da ti ispričam. Ne znam šta prvo? Žuljaju me sećanja. Zastani, molim te, i osvrni se. Čekaj me. Koračam žurno za tobom. Iza horizonta gube nam se koraci. Molim te, daj mi ruku. Do ovog mesta, do današnjeg dana, ja sam bio vodič naših želja i naših života. A sada si ti ubrzala korak. Zašto si toliko izmakla ispred mene? O, zašto smrt uvek žuri!? Oprosti, neću te podsećati već moliti: – Mila, primi se dalje uloge vodiča. Ja se prepuštam tebi. Mami me tvoja svilena kosa, pala ti do pojasa dok zanosno gori u predvečerje. U znanom odjeku ostaju naše reči i tvoje blage oči tako mile i veličanstvene. Ne mirim se da sunce na zalasku odnosi deo tebe od mene, najdraža.

Zbunjen sam, Mila, vraćamo li se malom selu ostalom bez glasa, ili iz njega odlazimo? Pod bregom u prvi suton ostaju samo stisnute kuće. Za koji tren naše oči ih više neće videti. Ipak odlazimo… Ispraćaju nas majčinske oči. Na prvom zavijutku puta krišom su otrgnuti naši poljupci. Rastanak je izmamio i nežne suze. Majčina koščata ruka ostavila je u našim nežnim dlanovima zadnji stisak kao pečat večnosti, i dve dar jabuke. Nikada to neću zaboraviti kao ni crnu maramu i sede vlasi što su se pod njom srebrile. Opet čujem taj jedva čujni tihi roditeljski glas. Zašto je sve ovo milo vreme minulo u trenu našeg rastanka? Još me prate majčinske neumorne oči što su ostavile deo svog blagoslovenog pogleda u našim tragovima. Znam da kapija naše avlije ni sada nije zatvorena. Čini mi se da Ona stoji još tu. I danas gleda za nama, gleda u naša leđa, a misli joj putuju ispred naših koraka. Osećam ih kako vijugaju putem i idu danima i danima ispred nas.

Mila, čuješ li moj zov? Ustavi koračaje. Daj mi ruku. Oslušni moje srce. Ono hoće da ti nešto kazuje. Prisloni glavu na moje grudi. Put je dalek. Vreme je da se odmorimo. Zašto mi ništa ne odgovaraš? Zašto pusta daljino skrnaviš moje snove? Dokle ćeš da me ubijaš? Što si toliko zlokobna? Smrti, ti znaš moju bol i uvećavaš je. Patiti i ljubiti, to mi je suđeno. Dokle ćeš stare rane da pozleđuješ? Neću da me ovaj vetar zlokobno bije i zaglušuje moje uspomene. Neka progoni samoga sebe. Tužan je i svetao ovj čas. Tužne su i nemoćne vrbe dok ispuštaju iz naručja svoje lišće sijući ga po izmučenoj zemlji. Napokon i surova, studena kiša počela je da pada.

Moje nade su svetle upros svemu što se okrenulo protiv Nas, Voljena moja…. Plače mi se… Tako mi i prvi plač sada dolazi izazvan jecajem iako je ispušten jedne jeseni pre toliko godina. U sećanje se vraća i malena čađava soba sa ognjištem na kome odavno ne gori vatra. Kraj vrata obešena na garavi zid čami okrugla sofra i par tronožaca ispod nje. Nekada tako nije bilo. Sofri se uvek pridruživao novi tronožac kad se oglasi prvi plač. Njega je otac pravio od klade na kojoj su se sekla drva. Majstorski samo sa sekirom tronoška je sadeljana, a onda je zarđalo svrdlo imalo svoj deo posla. Tri zašiljena nogara na kraju nađu svoja ležišta. Tako je to bivalo uvek kada se u porodici rodi prinova. Naprave mu stoličicu namenjenu samo njemu. Svako dete je imalo svoju tronošku. Ostalo nisam zapamtio. Bio sam slabašan i mali. Ne znam ni koliko je majčinskih i očinskih suza palo kraj kamenog ognjišta u pepeo. Pričali su mi da je i otac plakao, i ako to ljudima nije svojstveno, valjda od radosti za mladuncem. Mati je zasigurno bila presrećna, i pored bojazni za još jedna usta koja je u sirotinji trebalo hraniti. Kasnije sam je često čuo kako je govorila da čeljadi nikada nije mnogo. Pričali su i da sam i ja plakao, valjda od zime. Potom kako je otac skinuo jedinu prtenu koljušu sa svojih pleća da me u nju poviju umesto povoja. Njom su me umotali i položili u bešik na slamnjaču od kukuruzne šaše. To je bila moja prva pelena detinjstva. U nedostatku majčinog mleka hranili su me ukusnim taranama i skrobom. Nedostajanje je uvek bilo obeležje mog detinjstva i mladosti.

Sada mi ti, Mila, nedostaješ. Kako to da se prerano isprečio bezimeni prostor praznine? Gledam te čežnjivo. Izmiče mi tvoja zanosna svilena kosa pala do pojasa. Zovu me tvoje krupne veličanstvene oči pune ljubavi. Zlokobni vetar kida reči. Deluju šturo, samrtnički, kao trzaj u ustalasaloj vodi davljenika. Pred mojim očima nižu se epizode za epizodom. Traje neispisani roman. Meni je palo u zadatak da ih povežem, ukoričim, ako život može stati između dve korice. Gde je početak? Tvoja smrt je prvo ispisala kraj, zamrsila fabulu. Nejasno je jesmo li glavni junaci? Ali dovoljno je to što se prepoznajemo.

Otisci ugljenisanih kostiju na deblu odaju priču u celoj njenoj zabuni. Bljesak munje ponovo para tmurno nebo. Grom je još jednom sinuo uz strašan tresak. Stara vodenjača je poslednji put pogođena. Štrči tako ojađena i raspolovljena posred debla. Ponovo je porezana. Jedna joj filija leži malo podalje razbacana u iverje, a druga opaljena ubogo strči zagledana u žalosno nebo. Tako danas večiti usamljenik Golog brda doživljava po mom sećanju najmanje peti smrtni kraj. Grom se zakleo protiv ovog jedinog stražara, protiv drevne starosti što je zapamtila tursko doba, i sve druge vihore preturila preko glave. Ne verujem da će ponovo prolistati. Veruješ li Ti, Voljena moja? Šta će pokoljenjima zboriti humka pod ovim ubogim spomenikom, bez ikakvog obeležja? Danas mi je žao i njenog hlada i drevnog tajanstva. Tu sam mogao sit da se naplačem kao čobanče kada god mi se jadalo. Staroj vodenjači se više ne mogu vratiti.
Dopusti mi, Mila, da ispričam priču o nama. Nastavak izvire iz iskre malopređašnje munje koja me je po drugi put spalila. Opet me muče pitanja. Zašto je grom osakatio sve, i zagaravio uspomene? Jedan crni raspust je kročio u polje moga nemira. I onda kao i sada vršljali su gavrani nad osedelom glavom. Crne zlokobe zlo slute. Tako se tresu moje zaraze uma. Nemoćan sam. Kuda to odlazi velika premija željenog života? Kojom garavom kompozicijom putuju sećanja? Prugom Beograd-Bar. Stanični sat u Priboju pokazuje odbeglo vreme. Zakasnio sam za prvi polazak voza. Koferi su me mnogo namučili. Dugo sam ti spremao darove, Voljena moja. Spakovao sam sve moje posthumne rukopise. Poneo sam ti pesme posvete. Verujem biće ti milo da ih čitaš. Na praznom peronu zaneseno ih recitujem. Šapućem ih nežno preko pomodrelih usana dok iščekujem dolazak novog voza. Čuješ li me, Mila?!

Tamo u dalekom gradu, u zabačenoj četvrti, ostala je moja prazna soba. U njoj, osim mene, do skora bili su stalni stanari, odomaćeni gosti, i ove moje izbezumljene pesme. Saletale su me svakoga dana. Trčkarao sam po sobi, sakupljao ih iznemogle, milovao im slabašna krila, zavlačio pod pocepani pulover do uzavrelih grudi. Tepao im: – Rođene moje ogrijte mi se, okrepite se… Sutra će ogrijati sunce, otvoriću širom prozor i pustiću vas u svet. Verujte mi. Sada su ovde u levom koferu. Da li se to svađaju koja će ti prva pasti na ispružene ruke? Čujem ih, Voljena… Raduj se… Moja osećanja su pomešana. Sklapaju mi se kapci preko dubokih belina nemih golih očnih duplji. Jedva čujem pisak lokomotive… Voz dolazi. Otpravnik sa crvenom kapom na glavi i palicom pod pazuhom čeka mirno kraj trećeg koloseka. Gledam kako se retki putnici žurno gube u vagonima što mi naliče na mrtvačke sanduke. Konačno će ova zmija da propuže. Život je tako ustrojen. Sve počinje na znak. Polazimo!

Evo mene u sedmom vagonu. Već sam smestio prtljag na policu iznad glave. Zurim u polje kroz zamagljen prozor. Kišne kapi se slivaju sa vagona krova. Milimo dalje u pomrčinu kroz crna zaspala polja i gudure. Kuda li ide ovaj voz? Pitam tebe: – Znaš li barem ti, Voljena? Je li to put na istok? Dosadan sam ti sa ovim pitanjima. Izvini, molim te. Pažnju mi skreću ostavljene požutele novine na drvenoj klupi preko puta moje. Čitam naslov otisnut masnim slovima. “Krvave borbe na Golanu”. On uzrujava moju svest. U kupeu nema saputnika, a čujem sebe kako poluglasno pitam: – Krvnici, šta su im skrivila nedužna deca? Plamen je uništio sela. Bunim se protiv rata. Boli me kad nevine bombarduju. Odbacujem novine. Ne mogu više da izdržim. Desna ruka je sama pošla ka podbratku. Dugo ćutanje me okiva. U neko doba hvata me i san. Hoće li sutrašnja nabrekla zora poroditi miran dan? Molim se da humanost Crvenog krsta i svitanje donesu nove impulse života unesrećenoj deci.

Prvi san se odmotava. U novom jutru ledena voda sa bunara me rasanjuje. Žurim da se očešljam. Knjige su još sinoć spremljene. Iščekuje me daleki put do škole. Mati je davno ustala da spremi svog đaka. Opet će zadugo stajati na kućnom pragu zagledana u malu crnu priliku. Strah joj se ne čita na licu. Neka mala radost igra oko njenih usana. Griju je moje petice što ih svakodnevno donosim. Predamnom je dvanest kilometara pešačenja tamo i ovamo svakoga dana. Žurno odmičem kroz špalir zaspalog belog žbunja i tonem u smetove. U daljini ostaje rodno selo i tiha petrolejka što me u još nesvanulu zoru ispraća. Nakon nekoliko sati promrzao i okovan injem ulazim u razred. Još nijednog učenika nema. Osvrćem se oko sebe. Vrata se najednom otvaraju. Ulaziš sada ti. Rumena od zime kao anđeo lepa. Stidljiv pogled ti pao pred noge. I zbunjeno “Dobro jutro” ispada iz malih slatkih usta. I ja sam zbunjen. Ne znam šta da ti kažem Mila? Prvi put sam u sebi osetio blaženstvo tvoga prisustva. Nešto je puklo u meni. Glas se zadavio u grlu. Oči su više govorile od lakog drhtanja mog tela. Zatražio sam ti nesvesno ozeblu ruku. Da li smem samo trenutak da je zadržim u mojoj? Sreća i kraj dolaze istovremeno. Ušao je neko treći. Ispuštam ti ruku naglo kao da mi je žar dotakao dlan. Zabolelo me je to uhođenje. Izdali smo se. I naši pogledi su pali silovito od stida ka podu. Tresak vrata me je trznuo iz sna.

U kupe je nenadano ušao kondukter. Tražio je kartu za pregled. Cvikovanje je obavio onako majstorski, uz plavičastu svetlost fenjera, i izašao bez i jedne reči. Mene su tada obuzele misli, kako je svet okrutan? Nisam izustio ništa. Borio sam se sa pomislima, otkuda u sred sna da bane idiot? Zašto nas je u najdražem delu sna, Voljena, razdvojio? Da li se idioti u uniformi oličavaju? Takav mi se u tom času učinio. No, nepravedno je opužiti ga za prekinuti san. Zatvorena vrata kupea ponovo me ostavljaju u mojoj osami. Malo kasnije još jedan san se odvijao. U njemu sam vijugao elipsama put meseca. Svemirski brod mašte udaljavao se od lansirne rampe. Odbrojavanje je davno završeno. Instrumenti su signalizirali ispaljenje kapsule i orbita je u toku. Vreme je neumoljivo letelo. Gde li sam se to ponovo uputio? Moja je maksima: – Na zemlji živi jedan narod – čovečanstvo. Hoću da je čuje i ceo svemir… Da li je radio veza pouzdana? Za snimanje uključite magnetofon. Imam i posebnu poruku za moju Milu. Iz najviše tačke svemira šaljem joj poruku ljubavi. Razumeli smo se…

“Moja ispovest je kratka. Sadrži par rečenica. Oprostite na izostanku detalja. Iskidano srce ne može da ih sada saopšti. Okolnosti su čudne. Uzrok maglovit i za moje slepe duplje. Istraga je suvišna. Krivac se ne može kazniti. Nju ništa ne može da zameni. Želja mi je da i mene nema zajedno sa njom… Prenesite joj da je volim…”

Uzgred negde voz je zastao u Štrpcima. Čuje se neka larma u hodniku vagona. San mi se iskidao. Trljam pospane kapke i zurim prema prozoru dok mrak juriša u hladan kupe. Vani promiču sitne pahuljice između telefonskih stubova. Uz kloparanje voz ponovo tone sve dalje. Noćas ne broji tunele. Preko puta na drvenoj klupi pridružio mi saputnik. I on trlja oči i žmirka nesvikao na slabu vagonsku svetlost. Usta mu se razvlače u zevanju. Namiče naherenu šajkaču na čelo duboko. I njegov pogled luta u gusti mrak vani. Odsutan je kao da je potpuno sam u kupeu. Nije me ni zapazio. Bori se sa svojim mukama. Vidim to po grimasama smežuranog lica. Uzdah mu se otima iz grudi i mrmorenje počinje. Traje to čitavih par minuta. Ne razumem šta to govori, sa samim sobom. U prvi mah ne shvatam da se obraća meni ovako direktno, gorštački bez predhodnog pozdrava. Tu i tamo istrzane rečenice hvataju moje uši, što se komešaju sa polumrakom u kupeu. Počinje da me zanima njegova priča, primoravam sebe da se pretvorim u uho. Slušam sa pojačanom pažnjom isprekidane rečenice i polako razumevam šta mi zbori:

“Moja seda starost doživljava i to u svojoj nemoći… Eh, moje nade… Kad završi školu… Kada se uda… Kada dođe u rod kao odiva… Život smo joj poklonili… Sve dane i noći neprospavane njoj smo darivali…”

Nastaje duža pauza. Vidim kako mu drhti stara koščata ruka. Pretura nešto po unutrašnjem džepu svog suknenog kaputa. Šta li to dugo i uporno traži po iscepanoj postavi? Mirno iščekujem šta će se zbiti. Nakon preturanja, pruža mi nekakvu požutelu izgužvanu kovertu. Šta želi sa njom? Ćutke uzimam u ruke pruženu kovertu. Ubrzo sam shvatio, pokazuje mi ćerkino pismo. Piljim da pročitam sita,n ali razgovetan rukopis. Lepa su ova sitna izvezena đačka slova. Nije tražio da ga čitam. Ali nekako uprkos bolu i grču što se očitavao na njegovom licu ne znam šta me je teralo da ga čitam poluglasno za obojicu.

“Dragi roditelji,
Skoro će zimski raspust. Nadam se da ćemo biti skupa. Doći ću i donijeti ocene, sve same petice, da vas obradujem, da vas izgrlim i izljubim. Silno sam se uželela svih vas. Kako ste mi vi? Hoće li još malo da vas posluži zdravlje?… Draga mama, imam i jednu veliku tajnu, za tebe posebno. Oh, kako ćemo se slatko ispričati, kada se okupimo… Neka to bude tada… Žurim u školu. Oprostite mi na ovo malo reči… Ljubim vas…
Neizmerno vas voli
Vaša ćerka Milojka”

Nemoj se, Mila, čuditi što sam zanemeo na kraju ovog pisma. Bez reči i sada ostajem. Dirnula me je duboko svaka njegova reč. Poznao sam tvoj rukopis. Zavirile su mi se suze u očima. Zato jedva uspevam da vidim njegove znakove žalosti. Večeras ni on ne krije suze… Zbunjeni smo obojica. Ono mrmljanje malopre je bila njegova bolna priča o Tebi, rođenoj nadi, i Tvome davnom đačkom pismu. Od jedine uspomene se ne rastaje posle tvoje smrti. Teško mi je da ga pitam za usud koji ga je zadesio. Opet se zagrcnuo. Same suze i kašalj ga guše. U isto vreme odvaljeni sa srca, iz mojih grudi beže uzdasi i ponovljene reči: Eh, sudbino..!

Mučno vreme trajalo je dugo kao večnost. Voz je hitao dalje kroz mrklinu. Napokon saputnikovo lice je u neko doba poprimilo mermernu mirnoću. Samo je nema tišina upijala naša hrapava disanja. Nisam imao snage da proniknem u njegove misli. Mislio sam o tebi, Mila, i o sebi. Po prvi put sam shvatio da se čuda događaju. Večeras smo zajedno potrešeni istinom o Tebi. Sada mi je jako žao što se tada nismo poznavali… On tvoj otac, i ja u istom vozu za Kragujevac i Ti moja i njegova velika ljubav jedina udvojena uspomena. Kako to može biti ? Proviđenje, zar ne?
Bljesak munje ponovo je zaparao noć i kratko osvetlio naš kupe. Pred mojim očima on je u tom času držao tvoju sliku. Prepoznajem te… Na maloj crno beloj slici si samo Ti, u saborskoj nošnji… Ne mari što nismo skupa… Opet su grunule suze i navrle uspomene. Ta mala slika je ona velika tajna nagoveštena u tvom đačkom pismu. Ona je svedok ljubavi iz naše mladosti… Opet sam do srži zbunjen i naprosto šokiran. Jezik mi se oduzeo. Ni jednu reč da kažem. Mučilo me je samo saznanje, kako se dogodilo da večeras nas dvojica u istom vozu, u istom kupeu putujemo skupa?
Moram mu reći, Voljena. Moram mu otkriti tvoju veliku tajnu iz đačkog pisma. Dozvoli mi. Tvoj tata za nju ne zna. Ne smem biti nepravičan prema njemu. Tvoja dva najdraža bića, dve velike ljubavi, otac i suprug, u istoj noći, u istom vozu, u istom vagonu zajedno. Kako je proviđenje veliko! Ja nosim ruže za tvoj grob i pesme, darove naše ljubavi. Dolazimo ti obojica u posetu prepuni vere u vaskrsenje. Razumeli smo se Voljena napokon svega. Razumeo sam njegov bol mojim bolom. Razumeo sam vulkan u njemu što se provalio. Može li se jadanjem olakšati breme? Znam, noćas je naša ljubav nagrađena. To je moralo tako biti. Nas dvojica smo se večeras sreli u istom vozu radi Tebe po proviđenju. Rekao sam mu Mila ipak onu tajnu kada su se pribrale i moje snage. Reči su se otkočile iz grla. Znao sam kako to da učinim. Bližila se poslednja stanica. Voz je usporavao. I noć je neumitno protekla. Umnožile su se mnoge uspomene. I najzad otvorila se jedina tajna. I ja sam nosio istovetnu sliku privijenu uz grudi na svoje srce.

Ljubav se iznova razgrgoljila. Tvoja svilena kosa i slatko anđeosko lice sa snenim očima i lepim usnama toliko godina greje i moje srce. Verujem, Mila, da si mi dopustila, da ocu odam tajnu iz tvoga đačkog pisma? Pokazao sam mu moju sliku i ispisanu tvoju posvetu meni na poleđini istim onim krasnopisom iz pisma. Najdraža slika sa posvetom od sada nije bila samo moja. On ju je dugo ljubio i oplakivao. Tvoja i moja obala su se u ovom putopisu eto, po božjoj volji, spojile…

Slavimir J. Zelenkapić,
Član “Kutka za kvalitetno starenje”
Crvenog krsta iz Kragujevca


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija