Priča sa II konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja muška putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Boban Armuš, Suns (Donji grad Smederevo)
Mnogo je volim. Ona smiruje. Pleni svojom čarobnom pesmom, nikom razumljivom, a svakom prijatnom. Uspavljuje melanholijom, a budi šapatom. Zagonetnim romorom maršira kroz večnost i odvodi u magično, izvan jave. Ispunjava me i nadahnjuje, ulazi u mene, u moju dušu, u moje pore, tamo gde niko ne može. Osećam je celim svojim bićem. Teče mojim venama. Nas dvoje se poistovećujemo, utapamo jedno u drugo, usklađujemo ritam života, pesmu i put i, zajedno putujemo, pevamo, radujemo se i nestajemo. Ona me uspavljuje i budi. Budi me iz sna i iz jave udaranjem u kamenje i bregove, a uspavljuje smirenim uljuljkivanjem. Nas dvoje tonemo uz pratnju muzike gromova i svetlosti munja. Stalno smo zagrljeni i slušamo ubrzani ritam nečeg nama nepoznatog, a tako bliskog.
Ona zna da voli. Ona je nežna i čarobna. Uvija se i rastapa. Nežnim dodirima uzbuđuje, odnosi, dovodi do ludila. Ona šapuće najlepše bajke, peva najzanosnije pesme. Njen šapat i pesma dopiru do svake pore, do svakog delića mog bića i svega što me okružuje u prostoru. Istovremeno, sanjamo isti san. Zna da podeli snove i lepotu. Privlači neodoljivo. Ljubi strasno, zanosno, celim telom i bićem. Njene usne su cela ona, njen poljubac je cela ona, njena ljubav je cela ona, njena pesma je cela ona… Ne dozvoljava mi da je zagrlim, obuhvatim, osvojim, uvek izmiče, izmigolji se, beži, ali zato ona mene grli, ljubi i osvaja potpuno. Ne, ona nije jednostrana, ona samu sebe ne daje, ali zato daje sve od sebe, jer želi da sve uradi sama, da sve da ona, a da oboje budemo srećni.
Iako smo skoro svakodnevno zajedno, pred svakim novim susretom, uzbuđen sam, uplašen, telom mi prolaze žmarci kao čudesni rojevi mrava. Drhtim. Bojim se da me ne odbaci. Ne znam da li će me primiti ponovo i da li će biti zadovoljna sa mnom? Ustvari, ona nikada i ništa ne prigovara, ne jada se, ne žali se, ne poverava svoj bol i tugu. Ne traži ništa, a pruža sve; ne govori ništa, a sve kazuje; sluša, a ne zapitkuje. Ništa ne radi, a čini sve. Ona miriše bez arome. Njen miris je miris čistoće. Njen lik je bez lica, u njemu su lica svih i svakog. Njeno telo nema senku, a odslikava svačije telo i svačiju senku. Ona večno putuje, a uvek je tu. Žuri stojeći, stoji putujući. Noge nema, a kreće se. Nosi – ne dižući, guta – a nema usta, izbacuje – bez ruku. Ona je providna, a vidi se. U svojoj utrobi gaji i hrani druge živote, a ne rađa svoje. Ne umire, a sahranjuje. Čisti i umiva druge, skida tuđe prljavštine, a ostaje čista. Leči bolesne i ostaje zdrava. Ona ne pije, a druge poji, ne jede, a hrani druge. Ona ne spava, a uspavljuje druge. Živi, a ne diše. Trpi, prašta i daruje.
Celog života je nosim u sebi. Ona zamara i relaksira, muči i usrećuje. Sanjam je redovno. Ona je moja mora i uteha. Na nju mislim i danju i noću. Ponekada, čini mi se, mrzim tu njenu tako snažnu privlačnost, njenu posesivnost, koja mi ne da da se otrgnem od nje. Zaričem se i obećavam sebi da ću prekinuti svaki kontakt s njom, da ću je zaboraviti, a znam da od toga nema ništa. Lažem samoga sebe. Tešim se. Obećavam sebi, prekorevam sebe što sam nedosledan, što sam slabić, što dozvoljavam sebi da me njena nevidljiva moć pobedi.
Reka! To je u početku, poveće vrelo što radosno i nadahnuto kulja iz kamene čeljusti ispod samog planinskog vrha. Usput sakuplja svoju sabraću i narasta u snažan vodeni tok koji se usamljeno i bučno stropoštava niz strme klisure sve do ravnice koja ga kroti i pitomog šalje ka moru, do tihog uvira i nestanka. To je moja reka. Huk njenih voda odjekuje klisurama i divljim kanjonima visokih planina, prekrivenim senkama gustih i visokih bukovih i borovih šuma. Leti, u vreme velikih žega, kada sve živo traži spas u debeloj hladovini krošnjatih stabala, jedino se ona čuje, kao prkos, kao monotona pesma koja uznemirava i uspavljuje. Taj huk, taj zov, privlači i doziva ožednelu stoku i divljač, ptice i čoveka da joj se približe. Da joj se primaknu i potraže od nje osveženje, da utole žeđ, rashlade tela… Ona im to velikodušno i nesebično pruža i nastavlja svoj put i pesmu, kao da time hoće da se ona njima zahvali, a ne oni njoj. Suviše je gorda da bi bilo od koga potražila zahvalnost ili uslugu. To je njena priroda i sudbine.
Ali, ona nije uvek takva. Ponekad zna i da poludi, da podivlja. Tada ona uzima sve što joj se nađe na putu, na obali, u koritu. Zna ona da izađe i van korita, da osvaja prostrana polja i šume, voćnjake i vinograde, puteve i pruge, da osvaja sela i gradove, da odnosi kuće i fabrike, drvlje i kamenje, da odnosi ljude i životinje… Zna ona da bude uvređena i nemilosrdna, jaka i neukrotiva, a da joj niko ništa ne može. Tada je ona tamna, crna, namrgođena i hladna. Ne primećuje niti poznaje ikog. Ne peva, već urliče, opominje i upozorava sve oko sebe da za onog ko se drzne da joj stane na put ili pokuša da je osujeti u njenim namerama, da je ukroti, za njega neće biti milosti. Ona je tada besna i gladna. Zato ne bira koga će povrediti i koga će uništiti. Ne priznaje ničije prijateljstvo, ničije ranije zasluge. Tada su svi za nju isti. To svi znaju, a ipak mnogi misle ili očekuju će uspeti i tako nastradaju. Oni koji žive sa njom i pored nje, ne mogu da shvate šta se to događa. Oni koji je vole, koji su se saživeli s njom, njeni veliki prijatelji, ne mogu da se pomire s tim. Ona ni za koga ne haje, nikog ne poznaje i nikom ne prašta. Tada je van sebe. Istina, retki su takvi trenuci, a ona je najmanje kriva za to. Takvo stanje su izazvali oni KOJI su posekli šume, njen večiti ukras, ogoleli brda i stene te „pozvali“ neobuzdane bujice da besne nezaštićenim udolinama i podižu njen nivo.
To je reka, pored koje sam odrastao, ali koju sam morao napustiti. Posle mnogo godina, kada se vratih, nje više nije bilo. Njen životni tok bio je okrenut nazad, suprotno prirodi i zdravom razumu. Njeno korito, njen vekovni put je pust, obrastao šibljem i korovom. Tanki mlazevi vode, koji se provlače njenim mrtvim koritom, nadošli od usputnih bočnih potočića, podsećaju na suze za izgubljenom lepotom.
Simeon Kostov, Beograd
Spisak objavljenih priča i pesama sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“ pronaći ćete u članku: Radovi sa II konkursa za najbolji putopis starijih „Draganova nagrada“