Sredinom 19. veka Evropa je bila na pola puta do stvaranja ozbiljnijih zdravstvenih sistema i protokola. Možda bi to uspela mnogo brže da je bila spremna za izum ovog lekara, sistematičnog naučnika, i žrtve svog otkrića…
Sredinom 1840-ih, lekari su znali da bolest nije borba dobra i zla u ljudima, ali i malo šta drugo osim toga. O higijeni se tek naslućivalo – neki stepen čistoće je postojao u bolnicama, ali samo za ono vidljivo okom.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Nažalost, postojanje mikroorganizama još uvek nije bilo sasvim poznato, mada su zaraze vekovima morile Evropu (kuga, tuberkuloza, itd). Tako se stvarao privid da bolnice rade sve što je u njihovoj moći i da ne snose nikakvu odgovornost za smrt pacijenata.
Ignac Semelvajs (Ignaz Semmelweis; 1818-1865), mađarski lekar, ubrzo posle školovanja počeo je da radi u porodilištu opšte bolnice u Beču. Na novom radnom mestu odmah je počeo da sakuplja svoje podatke kako bi shvatio zašto tako mnogo žena umire na porođaju od puerperalnih infekcija (uzrok streptokok) koje su dobile i ime – porođajna groznica.
Pratio je dva bolnička odeljenja, gde je u jednom osoblje bilo sastavljeno od muških lekara i studenata medicine, dok su u drugom radile žene – babice. I brojao je broj smrti u svakom od odeljenja.
Ispostavilo se da žene pet puta češće umiru na odeljenju gde su radili lekari i studenti muškarci. Ali nije znao zašto.
Počeo je pažljivije da posmatra razlike u radu dva odeljenja. Odmah je otkrio da su babice porađale žene na boku, dok su na „muškom“ odeljenju porodilje ležale na leđima u toku porođaja.
Takođe je primetio da bi, svaki put pošto neka porodilja umre, sveštenik prošao „muškim“ odeljenjem zvoneći zvonom. Prvo je pretpostavio da bi se žene prestravile od zvona i zato dobile groznicu. Odredio je svešteniku drugu rutu, ali to nije imalo efekta.
Frustriran, Semelvajs je uzeo odmor i otputovao u Veneciju. Po povratku ga je čekala još jedna loša vest: kolega patolog razboleo se i preminuo, što u ono vreme nije bio redak slučaj.
Tako je Semelvajs proučio simptome bolesti od koje je bolovao patolog i zaključio da „porođajna groznica“ ne napada samo žene, te da uzrok nije sam porođaj. Pored toga, ostala je i stara zagonetka: zašto više žena umire na jednom nego na drugom odeljenju?
Smrt patologa dala je novu ideju – lekari su imali kontakt sa preminulim trudnicama jer su radili autopsije, dok babice sa tim nisu imale veze. Tako je on, u vreme kada su streptokoke još uvek bile nepoznate, zaključio da je reč o nekim česticama sa leševa koje studenti prenesu na rukama gde se zadrže nakon disekcije, i koji dospeju u trudnice u toku porođaja.
Tako je naredio medicinskom osoblju da peru ruke i instrumente ne samo sapunom već i hlorisanim rastvorom (a hlor je i danas najbolje dezinfekciono sredstvo). Hlor je služio pre svega da se ukloni bilo kakav miris koji bi ostao od leša.
Ubrzo nakon ove prakse broj smrtnih slučajeva porodilja drastično je opao – sa 10 odsto (5-30%) na svega 1-2 odsto smrtnih slučajeva, što je za ono vreme bilo praktično neverovatno.
Međutim, kao da još uvek nismo bili zreli za eru higijene. Lekari su smatrali da Semelvajsovi rezultati njih optužuju kao krivce za „porođajnu“ groznicu, a ni on nije bio taktičan po tom pitanju.
Stekao je brojne uticajne neprijatelje, ostao je bez posla, a protokol pranja ruku hlorom prekinut je i zaboravljen. Pokušavao je da uvede svoj izum u drugim delovima Evrope ali ga niko nije slušao.
Tokom godina, Semelvajs je bivao sve frustriraniji, a postoje i indicije da je na kraju oboleo mentalno, kao posledica sifilisa koji je u to vreme bio veoma čest, ili od Alchajmera.
Godine 1865, u svojoj 47 godini, Semelvajs je završio u mentalnoj ustanovi. Pretpostavka je da je tamo fizički zlostavljan i da je umro od sepse, praktično, od infekcije od koje je mogao da izleči evropske bolnice svog doba.
Zanimljivo je da obavezno pranje ruku i danas predstavlja izazov za zdravstvene sisteme koji pokušavaju na tome da institiraju, ne samo za šire narodne mase, već i za stručno osoblje u bolnicama, piše NPR.
Semelvajsov refleks
Ipak, jedna pojava u nauci dobila je ime po njemu – Semelvajsov refleks ili Semelvajsov efekat.
Ova metafora označava refleksnu tendenciju da se odbaci novi dokaz ili novo znanje zato što je kontradiktorno sa ustaljenim normama, verovatnjima ili paradigmama.
Više o Semelvajsu na sajtu istoimenog društva semmelweis.org.