Savremeno zabušavanje – Rad prilagođen spoljašnjem utisku

Autor „Praznog rada” nalazi da je za zabušavanje na poslu kriva korporativna kultura u kojoj je spoljašna slika važnija od suštine. Tako brojni zabušanti lagano dođu do penzije…

Ko radi, a ko mlati praznu slamu? Na hiljade knjiga i publikacija je napisano o prekomernom radu, robovanju u velikim korporacijama, službenicima koji ne dižu glavu od posla, a na prste jedne ruke se mogu izbrojati javni spisi o umeću nerada. U međuvremenu, armija zabušanata, na svom radnom mestu, provodi vreme ne radeći ništa, a da za svoj nerad ne biva kažnjena već nagrađena.

Baš tako je stanje, ne samo u Srbiji, već i u državama u kojima je radna disciplina svetinja. Upravo ovom malo poznatom i nedovoljno proučavanom fenomenu, umeću nerada na radnom mestu, posvećen je najnoviji broj uglednog američkog mesečnika „Atlantik”.

Dok statistički podaci ukazuju na opšti rastući trend sve većeg obima posla i bržeg rada zaposlenih, zbog čega dolazi do „sagorevanja na poslu”, pojedina detaljnija i dublja sociološka istraživanjau Americi i nekim zapadnim zemljama Evrope govore da se svakoga radnog dana u proseku dva do tri sata na radnom mestu provodi u obavljanju privatnih poslova, ili naprosto u razonodi za kompjuterom.

U eri sveopšteg sajber-nadzora, lako se, na primer, došlo do podatka da se 60 odsto sveukupne kupovine onlajn obavi od 9 do 17 časova, u vreme kad su američke ulice, prodavnice, kafići i fitnes centri potpuno prazni jer Amerika radi. Sedamdeset odsto poseta pornografskim sajtovima takođe se dešava u špicu radnog vremena.

Ali, kako zaključuje „Atlantik”, nisu samo Amerikanci ti koji navaljuju na zabavne sajtove u radno vreme. Ista pojava uočena je u Singapuru, Finskoj i Nemačkoj, zemljama čije je stanovništvo poznato po marljivosti i zalaganju zaposlenih.

Ono malo ljudi, koji su u veku opsednutom korporativnim diktatom smogli snage da priznaju kako se na poslu uspešno foliraju, potiču iz najmarljivijih nacija.

Nemački službenik zaposlen u gradskoj upravi gradića Menden je na dan svog odlaska u penziju napisao oproštajno pismo svojim kolegama u kojem je naveo da od 1998. ništa pod belim bogom nije radio.

– Prisutan sam na poslu, a u stvari nisam. Tako da sam se jako dobro pripremio za penziju – napisao je u elektronskom pismu koje je procurilo u nemačke medije („Vestfalenpost”) i vrlo brzo sadržaj poruke postao je svetska vest.

Gradonačelnik Mendena je pobesneo, kako navodi „Atlantik”. Potom je gradska služba objavila saopštenje u kome se tvrdilo da se dotični neradnik nikad nije požalio nadređenom da nema šta da radi.

U traganju za razlozima nerada, autor ovog teksta Roland Polsen, postdoktorand i istraživač na univerzitetu Land i pisac knjige „Prazan posao”, došao je do iznenađujućih podataka. Neretko se dešava da nedovoljno zaposleni radnik prijavi svom šefu da nema šta da radi. Ali od svog nadređenog ne dobija nova zaduženja.

To je slučaj sa jednim švedskim službenikom banke koji se žalio da radi samo petnaest minuta u toku dana. Njegov ugovor je bio na tri radna sata dnevno, što je po švedskom zakonu minimum radnog vremena, pa iako je Šveđanin puna dva i po sata besposličio, nije ni otpušten niti mu je oduzeto od plate.

Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, produktivnost je u gotovo svim zemljama danas udvostručena u poređenju sa sedamdesetim godinama prošlog veka. Ali, radno vreme nije skraćeno, niti su zarade realno porasle, u najrazvijenijim zemljama.

Polson naglašava da su izmišljeni mnogi novi poslovi koji ne podstiču ni motivaciju ni entuzijazam. On navodi da je razgovarao sa arhivarom koji je pisao svoju doktorsku tezu na poslu, sa kondukterom koji je u svojoj kabini komponovao muziku, sa mnogim drugima koji su izmišljali kako da se zabave na profanije načine dok su na obaveznom poslu.

„Dobardan, lenjivci”, naslov je svetskog bestselera, francuske psihološkinje i ekonomiste Korin Mer. Na ciničan i duhovit način ona kritikuje savremenu korporativnu kulturu u Francuskoj i predlaže načine kako da se podrije taj sistem. Naslov njene knjige je parafraza čuvenog dela Fransoaz Sagan „Dobar dan, tugo”, koja je u različitim preštampavanjima kod različitih izdavača nosila razne podnaslove. Najčešće je to bilo pitanje „Zašto se danas ne isplati prilježnost na poslu?”

Ona tvrdi da se u kancelarijskom poslu više vrednuje imidž nego produkt, i da se odglumljena poslušnost i posvećenost poslu više isplati nego kreativan rad.

– Jednog dana, nasred sastanka o radnoj motivaciji, usudila sam se da kažem da je jedini razlog što sam tog dana došla na posao bio da stavim svoj sendvič na radni sto – priča za „Atlantik” Korin Mer o vremenu kada je radila u francuskoj elektrodistribuciji – Svi su zaćutali. Osećali su se neprijatno. I u Francuskoj se podrazumeva da svaki zaposleni mora u svakom trenutku da daje do znanja da je zainteresovan za svoj rad.

Kako je došlo do toga da se na globalnom nivou omasove zabušanti na poslu? Prema prošlogodišnjem Galupovom izveštaju rađenom na uzorku iz 142 zemlje, samo 13 odsto zaposlenih su angažovani na svom poslu puno radno vreme. Dvostruko više ih je „aktivno isključeno”. Oni, precizira Polson, gaje negativna čak i neprijateljska osećanja prema svojim radnim organizacijama.

On otkriva da je razgovarao sa 40 osoba koje su pola svog radnog vremena koristile za privatne poslove – fenomen koji on naziva „praznim radom”. Hteo je da zna zašto tako rade. Većina njih mrzi svoj posao, mrzi ponedeljak, a čezne za petkom. Najviše zato što ne vide smisao u poslu koji obavljaju. Ili, kako je rekla autorka bestselera „Dobardan, lenjosti”, većinu analiza o kancelarijskom službeničkom poslu pišu profesori univerziteta koji nikada nisu morali da rade takav posao, pa ne znaju kako je to dosadno.

Bez obzira na ove podatke, menadžeri širom sveta pokušavaju da nametnu kancelarijska pravila i onim profesijama koje su bile izuzete od dosađivanja. 

Izvor: Tekst Zorane Šuvakovi, u celosti prenet iz Politike.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *