Draganova nagrada Draganova nagrada 2017.

Ružena (Padina): Jednog leta u domovinama mojih predaka

Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.

Fotografija: Zamak Bratislava

Neka putovanja danima planiramo, a neka se jednostavno dese. A o nekima samo maštamo, iako smo svesni da su male šanse da se ostvare. Sada je moderna reč – treba imati cilj, a ne želju. Ali zar reč želja nije poetičnija?!

Naš sin je voleo da odlazi sa bakom u Nemačku. U Eningenu i okolnim mestima – Gomaringenu, Geningenu i verovatno u još nekim, živelo je i radilo dosta naših zemljaka. Za našeg tinejdžera je bila zanimljiva tehnika koje tada ovde nije bilo u tolikoj meri. Otac njegovog druga, inače razveden, jako je želeo da ga poseti sin, ali majka ga nije pustila. Valjda da bi se naš sin pohvalio, odveo ga je na nedelju dana kod sebe i vodio ga da sklapaju kuhinje i za to mu je davao honorar.

Nosili su sa sobom i hranu i obojica su dobili trovanje stomaka, sa visokom temperaturom. Kad ga je nakon nekoliko dana lečenja dovezao kod bake, ova se uplašila. Nazvala nas je telefonom, a sin je poželeo da se napije padinske vode.

Krenuli smo na put koji nismo planirali. Nekako je to putovanje povezano sa dosta peripetija. Zaustavili smo se na češkoj granici u jednom restoranu. Nakon ručka i kratkog odmora, hteli smo da nastavimo put, ali kola nikako da upale. Jedan čovek nam je ponudio akumulator i konačno je motor zabrundao. Bili smo beskrajno zahvalni strancu.

Vozimo se, zvezda upekla, kola su bez klime, ne slutimo nikakav maler. Odmaramo oči na zelenilu, kad se začuo prasak, a kola su se zaljuljala, a muž je opsovao. Pukla guma; menja je sa ispravnom, nastavljamo, nestrpljivi smo da stignemo na cilj. Kad – začu se drugi prasak. Tada još nismo imali mobilne.

Muž krene peške da nađe neki parking, uzdajući se da će na njemu da nađe nekog milosrdnog stranca. Da li ovo putovanje ima veze sa nekim od Marfijevih zakona? Šta smo Bogu zgrešili? Mogu samo da se pomilim da se brzo i lako nađe rešenje. Uzdam se u mog muža, koji je snalažljiv.

Kasnije je ispričao kako je na parkingu bilo dosta ljudi On je upitao:

– Govori li neko srpski?

Javio se mlađi čovek:

– Ja govorim bosanski.

– Dobro je, razumemo se, i zamolio ga da nam pozajmi rezervni točak. Zatražio je od njega adresu i obećao da će mu ga sutradan vratiti.

Dok sam ja sedela u autu, naišla su kola službe za pomoć na putu. Na njihovo obraćanje, ja sam umela da kažem samo: Niht feršten. Moja baka po ocu bila je tzv. Dunav Švabica i tata je perfektno govorio nemački. Ja sam ga učila u osnovnoj školi, a kasnije u srednjoj i na fakultetu engleski, ali nisam se upuštala sa njima u diskusiju. Oni su otišli, muž je stigao sa točkom, zamenio ga i nastavili smo, nekako opreznije.

Pri ulasku u Reutlingen malo smo zalutali, ali konačno smo u Eningenu ušli u jednosmernu ulicu gde je stanovala svekrva. Naša radost je bila neizmerna. Bili smo najzad skupa, sin je pijuckao padinsku vodu i jeo dijetalna jela, a jedna komšinica je savetovala baku da mu da ugalj. Nastojali smo da zaboravimo peripetije.

Mestašce me je uvek iznova oduševljavalo mnogobrojnim saksijama cveća sa pelargonijama ili petunijama na balkonima, nadvožnjacima, mostovima. Ma kako mala bila dvorišta, našlo se mesta za minđušice, poneko ukrasno drvo, džbun. Kao u onoj Zmajevoj: “Gde god nađeš mesto, tu drvo posadi.”

Cveće je u kaskadama visilo sa balkona ili su saksije bile okačene u visećim držačima od makramea. Dok smo boravili onde, poznanici su nam više puta govorili što ne odemo na obližnje brdašce Ahalm. Bio mi je simpatičan taj naziv, jer u okolini Padine postoji uzvišenje Alaš.

I jednog nedeljnog jutra smo krenuli, mi iz ravnice, nenaviknuti na penjanje. Sa obe strane puta raslo je ogromno drveće, bili smo mu zahvalni zbog hladovine, ali korenje je bilo isprepleteno celim putem i otežavalo je hodanje. Tada još nisam znala da će spuštanje biti još teže.

Eningen pod Ahalmom se nalazi u saveznoj državi Baden–Virtenberg, na nadmorskoj visini od 489 m. Gore je ruševina zamka, klupe, mesta za roštiljanje. Lep je pogled na okolna mesta koja leže u kotlini. Kuće izgledaju minijaturno, kao da u njima žive patuljci.

Bio je sparan letnji dan, ali ispod hladovine moćnog drveća bilo je prijatno sedeti, razmišljati, udisati čist vazduh i uživati u pejsažu. Možda su neki moji preci hodali ovuda, pasli stada, borili se sa neprijateljima i nedaćama. Uz puno napora generacije su stizale do boljeg, lagodnijeg.

Ali iluzorno je vraćati se u prošlost. Najvažnije je ovo ovde i sada. I ovi trenuci će ostati zabeleženi u sećanju. Ispunjenost života je prisutna na svakom koraku.

Kad bismo se vraćali iz Nemačke, uvek bismo svratili i kod prijatelja – Jarče i Mira u Bratislavu. On su avanturističkog duha i uvek nas vode u upoznavanje nekog od mnogobrojnih zamkova ili drugih znamenitosti.

Bratislava je glavni i najveći grad Slovačke. Beč i Bratislava su najbliži glavni gradovi u Evropi. Granice grada gotovo dosežu državne granice sa Austrijom i Mađarskom. Na istočnoj obali Dunava nalazi se stari, istorijski deo grada, a na zapadnoj se smestio moderni deo grada.

Nekada poznat kao nemački Presburg, mađarski Pozsony ili srpski Požun, oduvek je bio jedno od kulturnih središta srednje Evrope. Kao središte viševekovne istorije, bio je raskrsnica brojnih kultura i trgovinskih puteva. Danas je najvažnije istorijsko i kulturno središte Slovačke.

Bratislava obiluje brojnim kulturno-istorijskim građevinama, koje su većinom smeštene u starom delu grada, koje je mesto bogatih kulturnih dešavanja tokom cele godine. Bratislava leži na obe obale reke Dunav. Slovaci imaju i Moravu, koja je opevana u pesmama. Uz grad se pruža planinski masiv Karpati.

Kada smo jednom zimi boravili u Slovačkoj, na svakom mestu se mogao čuti srpski jezik. Bila su to za nas dobra vremena, putovali su mnogi na skijanje, neki u šoping ili jednostavno radi promene vazduha.

Jedna od najupadljivijih zgrada u gradu je zamak Bratislava, lociran na platou 82 metara iznd Dunava. Stoji tu od prastarih vremena. Dvorac od kamena je sagrađen u X veku. Pod kraljicom Marijom Terezijom, dvorac je preuređen u prestižno sedište kraljevskog guvernera Alberta Tešena, koji je osnovao galeriju slika u dvorcu. Dvorac se pretvorio u školu katoličkog sveštenstva.

Godine 1811. dvarac je zapaljen nepažnjom francuskih stražara i izgoreo je u potpunosti. Tek 1950-tih je rekonstruisan u potpunosti. Posetili smo i drugi dvorac Devin. Nalazi se na mestu gde se Morava, koja formira granicu sa Austrijom, uliva u Dunav. Jedan je od najvažnijih slovačkih arheoloških nalazišta, a zahvaljujući svojoj odličnoj lokaciji bio je važan odbrambeni dvorac u Velikoj Moravskoj. Uništile su ga Napoleonove trupe 1809. godine, a dvorac je postao jedan od bitnih simbola slovačke istorije.

Slovaci koji žive u Vojvodini, doselili su se iz raznih krajeva Slovačke, sa Gornje u Donju zemlju.

Kada smo posetili Devin, radilo se na rekonstrukciji, stepenice su bile ponegde urušene, ali uz oprez posete su bile dozvoljene. Ovde često duvaju snažni vetrovi i nanose zlaćane čestice peska. Pri silasku kao da nas je obavijao nekakav fluid ili je to bila moja bujna mašta. Koja uvek pomisli – i ovuda je hodao neki naš predak. Za uspomenu kupujem grafiku-litografiju. Volim da sa putovanja donosim suvenire. Oni su svedoci jednog odsečka vremena, da sam bila negde van mesta stalnog boravka.

Lepo je otići od kuće, ali je još uzbudljiviji povratak napunjenih baterija. Na granici poduža kolona, ostavljaju nas da čekamo. Tek tu primećujem da sam zaboravila Darvinov sat – uspomena iz Italije. Znam da će mi ga po nekom poslati. Konačno carinik prilazi i kaže da otvorimo gepek. Rovari čak i po prljavom rublju. Ma mi smo čisti, pusti nas…

Pređosmo granicu – lakše se diše. Stižemo, kako naš sin kaže u našu zlatnu Padinku. (Da li aludira na sintagmu zlatni Prag?) Sunce zalazi, izašao je Mesec, ogroman, rumen ili je to ipak još Sunce?! Prisetila sam se naslova filma Dugo putovanje u noć i naslova knjige “Troje se vraćaju kući”. Sve je dobro, što se dobro svrši.

Moje mladalačko maštanje o putovanju u Ameriku i u Australiju, nije se do sada ostvarilo. Putovala sam samo Evropom i upoznala stare dame – gradove.

Ružena Kraćica, Padina


About the author

Penzin

Penzin je portal posvećen pitanjima starenja i poznih godina, kao i posledica koje će ovaj trend imati na pojedinca i društvo. Penzin edukuje, informiše i podseća na važne probleme i moguća rešenja za one koji se pripremaju ili su već u poznijim godinama, za one koji žele na vreme da razmotre sve mogućnosti, za one koji se staraju o ostarelim roditeljima, bakama i dekama. Za sve nas...

Tefter

Tefter

Draganova nagrada

Draganova nagrada - nagradni konkurs za najbolje putopisne priče i pesme starijih

Isplata penzija