Razvedena mama: Društvo nas gleda kao „second hand“ (intervju)

Razvedena mama: Društvo nas gleda kao „second hand“ (intervju)

Ko je osoba iza čuvenog serijala priča o razvedenim mamama u Beogradu? Šta ju je nateralo da svoja iskustva pretoči u priče? Kada će sjajne stare priče postati roman? Hoće li, i o čemu, dalje pisati? Šta se krije iza šaljivih dogodovština i kako je zaista biti razvedena mama? Nestrpljivi da saznamo odgovore pozvali smo Razvedenu mamu na kafu. Pitali smo je sve ovo, i mnoga toga još. Šta smo saznali, čitajte u ovom intervjuu…

Sanja Ciganović, internet čitaocima daleko poznatija kao „Razvedena mama„, leta 2014. godine objavila je svoju prvu priču koja je ubrzo prerasla u serijal tekstova na temu života razvedenih žena u srednjim godinama. Njene priče privukle su pažnju, ne samo žena koje su u sličnoj situaciji, već i šire publike.

Penzin: U eri lakih romana i bezbroj blogova, oborila si posetom sajt udruženja Tata.rs već svojom prvom pričom. Prema komentarima koje dobijaš, i ličnom utisku, šta je tome razlog?

Sanja: Prvu priču, Kako upoznati partnera u Beogradu, kad si razvedena mama i imaš 44 godine, napisala sam bukvalno slučajno. Tema o kojoj pišem, a to je život razvedene mame, je nešto čime se u Srbiji niko ne bavi. Ni u literarnom, ni u bilo kom drugom smislu.

Stav društva je da smo second hand*, umorne, previše zauzete i nezanimljive. Mi smo mame borci.

*second hand – roba iz „druge ruke“, polovna roba – prim. Penzina

U razvodu nema pobednika. Neko ostane u krhotinama svojih emocija i izneverenih nadanja a neko ustane i krene dalje. Mene je razvod pokrenuo među nove ljude i u pisanje, kojim se nikad nisam bavila.

Komentara ima raznih, baš zato što je život razvedenih osetljiva tema. Ima uvredljivih, koji su naizgled napisani meni, a realno su bolne projekcije ljudi koji ih postavljaju i upereni su onima koji su ih povredili.

Ono, zbog čega sam napisala ovoliko nastavaka, jeste podrška koju dobijam od ljudi koje ne poznajem. Stidljivo se jave, da su ih priče nasmejale, da su prepoznali sebe ili prijatelje, da su shvatili da nisu odbačeni i osramoćeni razvodom… Da je svaki dan prilika da budemo bolji prema sebi i svetu.

Mnogi su pronašli u sebi dva atoma snage i vratili veru u život. Svi imamo pravo na sreću i zaslužujemo najbolje, samo smo navikli na “ćuti i trpi, proći će”. Stvarno prođe. I dobro i loše prođe a životni vek nije beskrajan.

Penzin: Kako provodiš one minute, sate i dane kada nova priča ode u etar? Kao pravi blogeri grozničavo čekaš reakcije čitalaca, komentare, statistike… ili?

Sanja: Praćenjem statistike bavi se Dejan, osnivač Udruženja Tata, koje je bilo ljubazni domaćin mojih priča na njihovom serveru. Bez njegove pomoći i podrške meni nikad ne bi palo na pamet da pišem.

Volim osećaj pred puštanje nove priče u život. Prva je izašla u petak, pa je taj dan ostao kao pravilo. Petak, kafa i priča.

Osećaj da, svojim pisanjem, nekome izmamite osmeh… Neprocenjiv je. Nisam pisac, nemam blog niti umem da se bavim pisanjem. Ovo je bilo moje sazrevanje u samoj sebi. Deo života je završen, i, uz ove priče otvorila sam vrata nekog potpuno nepoznatog i zanimljivog sveta. Nameravam da ga dalje istražujem.

Najveći broj ovih priča nastao je subotom oko podne, na jednom novobeogradskom splavu. Ambijent je potpuno jednostavan, pogled na reku bistri misli a nema gužve da ih odvlači. Definitivno mi prija blizina vode jer me umiruje, prilično sam brzog temperamenta, pa me voda nekako dovede u ravnotežu sa samom sobom.

Da imam slobodnog vremena koliko i inspiracije, ko zna koliko bih delova do sad napisala ;) Priča se složi u sliku u mojoj glavi. To još nisam dokučila kako, i najlakši deo je prebaciti misli na elektronski papir.

Ceo radni dan provedem pred računarom i, kada bih da se bavim svojim mislima, najčešće me obori san. Sve zaposlene mame realno imaju puno posla, a razvedene zaposlene mame možda i nijansu više.

Subota, reka, splav i kafa – i ja sam u svetu svojih junaka. Kada bih sedela u idealnim uslovima za pisanje, mislim da ne bih umela da se snađem. Ovako, dva sata na reci, i ja razvučem osmeh zadovoljstva i nova priča čeka petak.

Penzin: Tvoje viđenje generacija i hronologije života koju više-manje podrazumevamo kao društvo: posao, brak, porodica, deca…

Sanja: Sve sam uradila baš tim redom. Sad vidim da je redosled manje bitan od kvaliteta života.

Brak je vrlo ozbiljna veza dvoje ljudi. Ako je postavljen na lošim motivima i željama da ono drugo promenimo, dolazak bebe će ozbiljno da ga uzdrma. Potresi dan za danom, i nesrećnost se brzo useli u porodicu.

Uz materijalne probleme, lošu komunikaciju, ličnu nesigurnost i komentare okoline, sistem može da se raspadne pre nego što shvatimo da je ugrožen. Pogrešni motivi za brak lako odvuku supružnike jedno od drugog. Nije nemoguće vratiti se, ali jeste prilično naporno. Ljudi su danas navikli na puteve manjeg otpora.

Odrasla sam sa roditeljima i bakom. Naučena da ne protivrečim, ne galamim, čuvam i poštujem starije. Danas moja ćerka raste uz mene, baku i dedu. Tri generacije, jedno kupatilo, različiti stavovi i isti krov. Nije uvek lako ali se poštuje.

Malo sam ljuta na beogradske bake i deke, koji često idu preko majki sa decom, smatraju da će biti zaboravljeni ako sačekaju da žena sa bebom plati u pošti ili prva uđe u autobus. Nije teško biti fini, bez obzira na godine. Kako poštuješ, tako te poštuju.

Penzin: Kako sada, nakon prve 44 godine, vidiš naredne 44 godine svog života?

Sanja: Volela bih da mogu da se bavim samo onim što volim, a ne onim čime moram i za platu, jer – život košta. Kad zamislim sebe za 10 godina, vidim se na terasi bokeljske kamene kuće. Sedim prekrivena kariranim ćebetom, udišem reski miris proleća, kamelija, mimoza i mora.

Tu želim da pišem neke nove priče. Volela bih da to budu priče za decu. Što sam starija, bolje i lakše se razumem sa decom nego sa svojim vršnjacima, od kojih su neki zapravo mnogo stariji od mene. I, čujem korake jednog sedokosog gospodina, kako nam donosi dve šolje mirisnog čaja

Penzin: I, moramo da pitamo i ovo… Nakon pretvaranja ovog serijala priča u knjigu (što mnogi već podrazumevaju da će se desiti uskoro), kada i o čemu će sledeća?

Sanja: Da bi ove priče došle do forme knjige, potrebno je još samo malo fine dorade. Poput one sitne šmirgle. Suštinski, ništa ne bih menjala. Da li će i kada biti odštampana knjiga priča razvedene mame, ne znam. Iskreno verujem da je na kraju svaga neki novi početak. Otvoriće se i taj put ka izdavaču i tržištu, pre ili kasnije.

Razne ideje mi se ovih dana jure po glavi. Priče za bake, deke i decu, što da ne? Jednom ću i ja biti nečija baka..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *