Nejtan Heflik je zajedno sa svojim kolegama sproveo nekoliko eksperimenata kako bi direktno testirao posledice pisanja o smrti nakon nekog vremena.
Učesnici – studenti pišu o smrti ili drugoj neprijatnoj temi svaki dan nedelju dana, ili samo odgovaraju na određena pitanja mejlom za šta im je potrebno od pet do deset minuta.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Na primer, zamoljeni su da razmišljaju na temu da ako ste svesni da je život kratak i da možete umreti brže nego što mislite, kako se zbog toga osećate i kako to generalno utiče na vas?
Nakon sedam dana, prolaze kroz različita kvantitativna merenja kojima se proverava u kojoj meri su iskusili pozitivne i negativne emocije, šta su mislili o sebi i šta misle koliko je nihovo ponašanje samo po sebi motivisano, drugim rečima nezavisno i oslobođeno spoljnih pritisaka. Istraživanje je pokazalo da postoje pozitivni psihološki efekti pisanja o smrtnosti.
Konkretno, učesnici koji su bili u grupi koja je stalno iznova pisala o smrti zabeležila je niže nivoe depresije, povećano pozitivno raspoloženje, povećano samopoštovanje i povećanu unutrašnju motivaciju. Preliminarni dokazi su pokazali i da takvo pisanje može da poveća opraštanje, obuhvatajući i smanjenu želju da se drugima nešto loše desi i povećanu želju za pomirenjem.
Zanimljivo je i to da se mnogi od ovih uticaja dešavaju samo osobama koje su imale umeren nivo depresivnih simptoma pre istraživanja (mada znatno ispod kritičnog nivoa). Izgleda, dakle, da bi blago depresivni ljudi mogli imati najviše dobrobiti od dubokog razmišljanja o sopstvenoj smrtnosti.
Martin Hajdeger je pisao o tome kako nam svest o smrti („ništavilu“) omogućava da se prebacimo u stanje u kome jednostavno cenimo što stvari postoje, nasuprot brizi o tome zašto su ili šta su. Sada je eksperimentalno, kvantitativno istraživanje – sa druge strane spektra, potvrdilo reči jednog od najvećih filozofa, piše Conversation.