Priča sa III konkursa za najbolji putopis starijih osoba „Draganova nagrada“, kategorija „Najbolja ženska putopisna priča“.
Otvaranjem Google oglasa na ovoj strani pomažete rad Penzina. Hvala vam unapred!
Fotografija: Selo Zvonce
Putovala sam van granice, ali na kratko. Za mene, najlepše je moje rodno selo gde sam provela detinjstvo, a grad gde danas živim. Srbija je lepa i bogata zemlja i imamo mnoga neiskorištena bogatstva. Tako sam nekad videla i danas tako vidim, a mislim da i drugi vide. Neki ne mogu, a neki to vide drugačije i tako idemo dalje da tražimo sreću.
Rekoh,volim selo gde sam se rodila i završila osmogodišnju školu. Selo moje, skoro zamrlo, meni izgleda kao kao neka starica ili starac ostavljeni bez svojih. Selo je lepo, tu su potoci i reke, livade, šume, zdrava priroda za čoveka. Ja odlazim svake godine da uživam u toj lepoti.
Moje selo, gde sam se rodila, zove se Beri Izvor. U selu ima mnogo izvora. Za vreme Turaka, neki Turčin zvani Bera tu je ostao da živi, pored izvora i tako je selo dobilo ime.
Sa zapadne strane moga sela nalazi se selo Preseka. Za vreme balkanskih ratova, moje selo i još u okolini druga sela okupirali su Bugari, a preko sredine sela Preseka, postavljena je granica. Kasnije su sela vraćena Srbiji, ali je Preseka ostala.
Tu je selo Zvonci gde sam završila osmogodišnju školu. Tu je bio centar okolnih sela sa poštom, prodavnicom, opštinom, četvrtkom pijačan dan. Ljudi je sve manje na pijaci, otišli iz sela. Otišla sam i ja, ostavila majku, oca i selo. Žurila sam da odem u grad. Morala sam, jer ih je pre mene otišlo mnogo. Žurimo i povređujemo sve oko nas. Selo smo ostavili i otišli. To vidim danas i tugujem za selom.
U selu su bili glavni seljaci, proizvodili zdravu hranu. Sedim i razmišljaljm – naši seljaci nisu završavali škole, ali su bili dobri domaćini, čuvali su decu, plaćali poreze, obezbeđivali odeću i obuću. Penzije nisu imali, živeli su od onoga što su proizveli. Naše žene su pripremale razna kvalitetna jela i mi danas tražimo da kupimo to što su seljaci pripremali.
Mnogo smo možda pogrešili, ali svi negde idu i pošla i ja.
Rekoh, Zvonce centar okolnih sela, kroz koje protiče reka od onih potočića i susreće se sa rekom koja dolazi iz sela Rakite. Tamo postoji ruda – kameni ugalj za topionice. Rudnik se zove Jerma i nekad je radio. Reka je dobila po rudniku ime.
Na izlazu iz sela Zvonce, spajaju se dve reke i nastavljaju tok reke Jerma. Četiri kilometra od sela, nalazi se Zvonačka banja koja je radila do 2000. godine, a sada radi samo bazen. Ispod banje prolazi Jerma i odlazi do Trnskih Odrovaca gde se susreće sa rekom koja izvire u pograničnom delu istočne Srbije0, odlazi u bugarski grad Trn i vraća se u Srbiju. Ta reka se zove Trnska reka i selo je po njoj dobilo ime.
Ispod sela Poganovo, nalazi se stari manastir Poganovski. Manastir je sagradio sestrić cara Dušana koji je vladao u to vreme.
Moja majka mi je često pričala o svom životu. Moj deda, majčin otac, radio je na prokopavanju tunela kod manastira gde je trebala proći pruga kojom bi transportovali ugalj iz Jerme. Na prokopavanju tunela je poginuo moj deda sa još trojicom drugara i majka je ostala bez oca sa godinu i po dana.
Manastir i priroda oko njega je i dalje je lepa – klisura gde protiče reka Jerma, tunel do reke, a sa strane, veliki, izdignuti grebeni. Dalje uz reku, prolazeći pored manastira, nalaze se sela Vlasi i Sukovo.
Sukovski manastir je, navodno, počeo da gradi neki Stefan. U to vreme, vladali su Turci. Turčinova kćer je bila bolesna i neko mu je rekao da samo manastir može da joj pomogne. Turčin je otišao kod Stefana i dao mu novac da što pre sagradi manastir.
Kako su nam rekli u manastiru, nekada je tu gajen najkvalitetniji pirinač u Evropi. Sada reka i dalje protiče, ali su oko nje izrasle topole i rastinje.
Reka nastavlja dalje i uliva se u Nišavu, a ja odo dalje znajući da ću se opet vratiti.